Foto: arhiva S. Matić
Na inicijativu Austrijsko-srpskog kulturnog društva Vilhelmina Mina Karadžić u Beču je, u prostorijama Zajednice srpskih klubova u Beču, održana promocija knjige „Bili smo niko i ništa“ – Od Temišvara do Graca 1989 – Moje bekstvo iz Rumunije, autora Milana Radina. Promocija je održana u četvrtak, 28. aprila. Na samom početku, prisutne su u ime domaćina, pozdravili Luka Marković, predsednik Zajednice srpskih klubova u Beču i prof. Svetlana Matić.
Prof. Svetlana Matić je istakla da joj je zadovoljstvo da predstavi delo Milana Radina, Srbina iz Rumunije, koji je, „ujedno i menadžer i filozof“. Govoreći o njegovom burnom životu i radu, podvukla je da se ovaj roman može svrstati u putopisnu prozu, „koja u sebi nosi romansu piščeve biografije“.
Foto: arhiva S. Matić
„U romanu, možemo da pročitamo dogodovštine običnih ljudi, koji su se živeli u jednom burnom vremenu, punom neizvesnosti. Autor je želeo da doživljeno sačuva od zaborava, unoseći u roman lična osećanja, prožeta tugom, čuđenjem, oduševljenjem, razočaranjem i željom da se sačuva autentičnost događaja. Roman je prožet zanimljivim citatima, pisan razumljivo, pun naboja i neizvesnosti. Glavni junak je dečak, star 15 godina, koji sa majkom napušta tadašnju Rumuniju, koja se „gušila“ u vladavini Čaušeskua, u nadi da će pronaći sreću i spokoj, tamo negde na zapadu, u Austriji“, istakla je Svetlana Matić. Na samom početku, Radin podvlači: „Ovo priča je moja priča, ali bi mogla biti i tvoja priča. Ova priča je naša priča, ali bi mogla biti i vaša priča“.
„Prisutni na ovoj zanimljivoj književnoj večeri su se pronašli u pojedinim delovima knjige, jer je svako od njih, prošao, uglavnom, ni malo lak put, od dolaska u Austriju, pa do dobijanja boravišne dozvole, pronalaženje posla, borbe za opstanak, učenje jezika, integracije“, dodala je prof Matić.
Dr Hajnrih Šnudel u Predgovoru knjige, između ostalog, napominje: „Milana Radina, kojem je uspelo da te 1989. godine pobegne iz Temišvara u Austriju, i da se nastani u Admontu, gde će maturirati u gimnaziji u Štajnahu, upoznao sam 1994. godine, kada je konkurisao za mesto u studentskom domu u katoličkoj zajednici visokih škola. Tokom razgovora, pričao mi je o svojim pokušajima bekstva. Studirao je na Univerzitetu Karl-Frances u Gracu, a sada je opet u svojoj domovini, gde radi kao uspešan menadžer. Njegova priča, predstavljena u ovoj knjizi, jeste svedočanstvo jednog vremena, koje rasvetljava događaje u Rumuniji, tokom 1989. omogućavajući nam da ih bolje razumemo“.
Pisac ističe da je prilikom sastavljanja ovog kolaža, zasnovanog na njegovoj priči, razmišljao na nemačkom, rumunskom, srpskom i francuskom jeziku, a napisao ga najpre na nemačkom, pa potom objavio i na srpskom. O knjizi je, veoma nadahnuto, govorio dr Nebojša Rodić, ambasador Republike Srbije u Austriji, ističući „da je Milan Radin jedan čudan čovek, pisac koji je sa majkom uspešno, krenuo u jednoj noći u Austriju i na tom putu je imao sreće“. Ovaj roman, kako je naglasio, je „oda čoveka koji je Srbin. U svom romanu, Radin je opisao koliko je porodica stamena i važna“. Ambasador Rodić je rekao da su Srbi kao narod nepokorni, ali i prilagodljivi.
U svom obraćanju prisutnima, autor knjige Milan Radin je, između ostalog, podvukao da nije planirao da bude pisac i da je pisao da se ne zaboravi. Istakao je da je u romanu zapisao „ jedno vreme sa deportacijama, konfiskacijama, prinudnim radom, nestašicom hrane, proizvoljnim ugnjetavanjem, hladnoćom i srednjovekovnim mrakom. Vremena brzog uspona za jedne, vremena silaska, hapšenja i masovnih grobnica za druge. Verovatno se danas teško može verovati da se tako nešto uopšte dešavalo“. Često razmišlja i sebi postavlja pitanje: „Šta smo danas?“
Foto: arhiva S. Matić
Odlučio je da sa sinom Vladimirom, koji je učenik osmog razreda u Mađarskoj gimnaziji i odličan atletičar, nastavi život u Rumuniji, jer je želeo da se vrati svojim korenima. Brat mu živi u Gracu, sestra u Nemačkoj a majka Jelena živi danas penzionerski život u okolini Graca.
Kako ističe prof Svetlana Matić, Milan Radin je u Austriji održao još dve književne večeri – jednu u Admontu 29. aprila, a drugu u Gracu dan kasnije pred austrijskom publikom i svojim prijateljima, koji ga nisu zaboravili.
