Premijer Mirko Cvetković obraćajući se stranim investitorima u sredu je između ostalog objavio da je ekonomska kriza u Srbiji prošla?!? I još se Mirko pohvalio da je naša država iz krize izašla sa manje posledica od svih zemalja u regionu!?!
Guverner Dejan Šoškić objasnio nam je, malo pre toga, da inflacija koja će ove godine, prvi put posle 2000, biti dvocifrena ne treba da nas brine i da je skok evra na više od 108 dinara sasvim normalna stvar“!?!
Ove su izjave najkonkretniji mogući dokaz da su i Cvetković i Šoškić pali sa Marsa! I ne samo oni. Skoro kompletna srpska režimska političko-ekonomska elita kao da nije odavde. Oni, zapravo, i ne žive u Srbiji, oni definitivno dolaze sa neke druge planete. Ne znam da li se razumemo, ali treba biti ili lud ili vanzemaljac, pa ustvrditi da je Srbija danas izašla iz krize!
Podeljena i posvađana, opljačkana divljačkom privatizacijom, umrtvljena decenijskom besmislenom politikom, dezorjentisana i izgubljena u bespućima novog svetskog poretka, hipnotisana rijaliti televizijama, sluđena spinovanim medijima, Srbija danas nije samo u dubokoj krizi, ona je na ivici pucanja! I ko to ne vidi, taj je ili Marsovac ili ima debelog finansijskog interesa da se pravi lud. Ko žmuri pred činjenicom da se u Srbiji danas bukvalno umire od gladi, koga ne brine to što je broj siromašnih ovde danas veći nego pre Petog oktobra, ko misli da je sasvim u redu to što se dinarske cene u prodavnicama tehničke robe i salonima automobila menjaju i po dva puta dnevno (još samo fali da nam u kafanama, kao 1993. uvedu ‘bodove’), ko misli da je sasvim okej da Srbi danas imaju najmanju prosečnu platu u Evropi, a da im svakog dana i to malo crkavice vredi sve manje i manje, ko dakle sve to proglašava uspehom, ko smatra da se tako piše izlazak iz krize, taj je neko jako, jako opasan po Srbiju. Pa, bio taj i premijer, pa zvao se taj i guverner.
Srbija, hoću da kažem, vapi za sistemskim rešenjima, Srbiji je više od svega u ovom trenutku potrebna poštena politika. Ovoj je zemlji preko potrebno suočavanje sa istinom, pre svega onom ekonomskom. Neko bi, dakle, bez odlaganja, morao da izađe pred ovaj ojađeni narod i da pošteno kaže koliko smo loše i koliko će to sve nas da košta. Neko bi morao da nas obavesti šta će tačno biti sa kursom dinara i koliko će svako od nas morati da plati inflatornog poreza“. Neko bi konačno morao da preuzme odgovornost za katastrofalnu ekonomsku politiku u poslednjih deset godina.
Ako se to ne desi, ako nastavimo sami sebe da lažemo, ako država nastavi da žmuri i odlaže nagomilane ekonomske i socijalne probleme, onda nam ne gine ulica.
