Ambasador Srbije u SAD ocenio je da se Obamina vlada veoma dobro nosi s ekonomskom krizom i posebno je pohvalio njenu reformu zdravstvenog sistema. Još je dodao da je najmanji napredak zabeležen u američkoj spoljnoj politici, dodajući da ga zabrinjava to što je izostalo Obamino izvinjenje narodima Iraka i Avganistana. Posle prigodnog govora srpskog ambasadora, u kome je istakao sa SAD vidi kao lidera severnoameričkog kontinenta, ljubazni domaćini poseli su ga u lavor i pustili niz Nijagarine vodopade kako bi lepote zemlje domaćina sagledao iz svih uglova.
Naravno, ovo sa Nijagarom nije se nikad desilo iz prostog razloga što se nije desilo ni ovo pre toga. Ali se desilo nešto drugo: američki i britanski ambasador u Beogradu ocenili su srpsku vladu na njenu drugu godišnjicu. Naravno, to što su Vorlikova i Vordsvort javno ocenjivali rad Borisove vlade, ovde nikog nije javno skandalizovalo. A i kako bi kad su došli u zemlju u kojoj novinari, čim se dočepaju nekog ambasadora, odmah ga pitaju kad će u Srbiji biti izbora i kad će da se menja vlast.
Okej, znam da srpski ambasador u Vašingtonu neće moći niti bi trebalo da preduzima recipročne mere. Mnogo smo mali i bedni, a nije ni lepo. Ali hajde da vidimo načas kako su ovo dvoje dobronamernih ljudi – Vorlikova i Vordsvort – ocenili Cvetkovićev kabinet. Elem, Vlada je, kažu, super, nikad nismo bili bliži Evropi, čeka nas lepa budućnost, dobro je što smo popravili odnose u regionu i glasali za rezoluciju o Srebrenici. Još samo kad bi sve to uradili i s Kosovom, bila bi to, reklo bi se, idealna vlada.
E sad, Njihove Ekselencije nisu ocenjivale kako Srbi žive sa svojom vladom, imaju li šta da jedu, u kakvom su im stanju privreda i demokratija. Mada, nema ni potrebe da se time bave, isto onako kako je čerčil odgovorio na zamerke da svojim odlukama u Jugoslaviju uvodi komunizam: pa nećete vi živeti tamo. Naravno, ambasadori ovde neće živeti i baš ih briga jesu li Srbi u svom skoro pa gladomoru počeli da jedu ljude sve dok su zidovi na rezidencijama dovoljno visoki.
Ali, nije problem u tome. Kad čovek vidi uspehe srpske vlade koje su pobrojali ambasadori, iznenada shvati da su Mirko i Boris za ove dve godine uradili mnogo više da bi zadovoljili njih nego da bi zadovoljili Srbe. (Osim što su fini ljudi, pa ne kažu Srbima da bi im bilo još gore da su zadovoljavali njih, a ne ambasadore.) To je negde i logično, budući da ih možda na to mesto i nisu doveli ambasadori, ali bi, za razliku od Srba, mogli bi da ih odatle oteraju. Mada, da sam na njihovom mestu – govorim o Borisu i Mirku – pitao bih se kako to da sam toliko malo uradio za Srbe i toliko mnogo za strance – i da opet imam bolji odnos sa Srbima nego sa Njihovim Ekselencijama.
Okej, tako mora, neće biti da je to krenulo tek sa Borisovom vladom, mada je s njom postalo nepristojno očigledno. To će reći da bih na njegovom mestu ambasadorima predložio dve solucije. Recimo, da mi znamo koliko su oni važni, ali da ne ocenjuju vladu javno jer nije lepo i nekako je cinično. Ili da se svakog dana izjašnjavaju o svemu. Recimo da sutra oboje daju intervju i da nam kažu šta su odlučili ko je ubio Zorana đinđića, a ne da Boris i ja svakog jutra kupujemo novine i razbijamo glavu da li je to što čitamo ambasadorsko mišljenje ili nekog autsajdera koji nas blefira.
I na kraju, kakve veze ima ovo moje smaranje s gornjim naslovom. Nikakve, a neće je ni imati sve dok Srbija bar ne počne da čita lektiru.
