Foto: Iz privatne arhive
„Danas je život brz i uglavnom jurimo da izađemo iz komfort zone, koja je, po meni, potcenjena, naročito u slučaju karijera koje su i u komfort zoni već stresne“, kaže Emilija Petronijević, inženjerka, fizičarka i solo pevačica koja je svoje školovanje i život iz Srbije preselila u Rim.
Prvobitno je odabrala dve profesije – postala je inženjer sa diplomom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, ali je uporedo pohađala i Fakultet muzičke umetnosti, smer solo pevanje.
„Ne sećam se konkretno izbora jer su mi muzička umetnost i nauka uvek bile neodvojive. Kroz celo školovanje (Jagodina – Niš – Beograd – Rim) radila sam obe stvari jer mi je jedna upotpunjivala drugu“, počinje priču Petronijević.
Pred sam kraj master studija odlučuje da napustiti Srbiju, a u tu odluku umešala se ljubav – prema muzici i nauci.
„Pred kraj master studija sam se zaljubila u Rim, iako sam imala sigurnije opcije za druge evropske zemlje koje su češći izbor inženjera. Presudna je bila ta zaljubljenost, koja je kombinacija italijanske kulture, velike lepote Rima, i, u mom slučaju, spoja fizike i muzike“, pojašnjava ona.
Odluka o tome da svoj život preseli izvan granica Srbije bila je gotovo iznenadna.
„Nisam mnogo razmišljala, moja odluka je bila impulsivna. Mladalačka atmosfera Rima natera čoveka da planove (i samog sebe) uzima manje ozbiljno i da mnogo više živi u trenutku nego što vaga budućnost. Sa distance od skoro osam godina, zaljubljenost je prerasla u ljubav i sada ga već osećam kao svoj grad. Ipak, ostala sam jako vezana za porodicu i prijatelje u Srbiji, i jako mi je bitno što zapravo živim jako blizu, na sat i po leta“, priča za “Danas” Petronijević.
Ipak, u Rimu se odlučuje za treću oblast – primenjenu fiziku u oblasti hiralne nanofotonike.
“U Rimu sam tokom doktorata prešla iz inženjerstva u primenjenu fiziku, a završila sam studije pevanja na Konzervatorijumu Santa Cecilia. Danas radim kao docent na Univerzitetu Sapienza u Rimu, trenutno je ta profesija prevagnula”, pojašava sagovornica našeg lista.
Zbog celokupne situacije koja je pre dve godine zadesila celu planetu, ređe je počela da dolazi u Srbiju.
„Uvek mi je drago da se vratim u posetu, i provedem vreme uživo sa dragim ljudima. Od pandemije sve ređe dolazim, i prolazak kroz Beograd me uvek iznenadi, koliko se taj grad promenio u odnosu na grad gde sam studirala. U Jagodini i Nišu ne vidim velike promene, tamo se uvek osećam kod kuće“, kaže Petronijević.
Kako pojašnjava, da bi se vratila u Srbiju i nastavila život ovde, morale bi da se poklope mnoge privatne i profesionalne stvari, što joj u ovom trenutku „deluje teško“.
„Privatno, Italija mi je pružila lakoću življenja. Blizina mora i planina, fantastična klima i uživanje u malim stvarima, za koje čak nije potrebno mnogo para. Što se tiče poslovne strane, moja naučna oblast je jako specifična i nema mnogo naučnih grupa u Evropi koje se njom bave na visokom nivou kao u Rimu. Opet, mnogo mi znači što je Srbija blizu geografski, mada nisam imala ni neki ogromni kulturni šok prelaskom u Italiju“, kaže ona.
Aktuelna politička dešavanja u Srbiji prati i na njih reaguje glavnim jednim od „instrumenata“ za komponovanje demokratije bilo koje države na svetu – glasanjem.
„Kao mala, mislila sam da je izbor nauke i umetnosti nešto što je uvek iznad trenutnih dešavanja i uplitanja u politiku. Danas, ipak, mislim da mlad čovek ne sme da bude apolitičan. Pratim situaciju tako što gledam emisije i podkaste. Reagujem tako što uvek odem da glasam“, ističe naša sagovornica.
Sa mnogim prijateljima se čuje putem Skajpa, pre svega, jer su otišli iz zemlje nakon diplomiranja.
„Pored upoznavanja novih kultura i profesionalnog usavršavanja, mislim da finansijski šok prelaza sa studentskog na radnički život mlade ljude lako natera na taj korak. Moj je slučaj studenta iz unustrašnjosti, bez nekretnine u Beogradu. Sećam se studentskog života kao fantastičnog perioda, gde je kirija u domu i hrana u menzi bila lako izdrživa za porodicu. Kad bi se taj deo života završio, mojoj generaciji inženjera je uglavnom preostajalo ili da promene zemlju ili da postanu svi programeri“, pojašnjava Petronijević.
Na pomen svog porekla je, uglavnom, dobijala pozitivne reakcije, a iako ih je malo, u svom okruženju ima i nekoliko Srba.
„Reakcije su generalno pozitivne, asocijacije na naše podneblje su uvek Tesla, Kusturica, Bregović i Đoković. Mislim da nas vide kao ponosan narod koji je deo Evrope i nadam se da se to neće promeniti. Mnogi Italijani se začude kad čuju da Srbija još uvek nije u Evropskoj Uniji. Zapravo je u Rimu jako malo Srba, dok se na severu Italije naši bolje druže. Moje društvo se sastoji od Srba i Italijana koji jako vole Srbiju. Imam dva prijatelja Italijana koji, iz ljubavi prema Srbiji, danas pričaju tečno srpski“, kaže sagovornica lista “Danas”.
U intervjuu koji je dala pre osam godina, rekla je da bi u narednoj deceniji volela da ima “zahuktalu opersku karijeru”, te da steknet iskustvo na sceni i da se sprema za veće uloge. Tokom proteklih godina, planovi su se delimično izmenili.
„Ko se danas bavi samo klasičnom muzikom pravi je heroj, jer je to prelepa karijera koja traži ogromne žrtve, odricanja i finansijsku nesigurnost. Kad su tokom pandemije mnogi prijatelji muzičari bili užasno pogođeni, shvatila sam da bez posla u nauci ne bih mogla da ostanem u Italiji. I rad u nauci ume da bude naporan, ali su rezultati objektivno merivi. Ipak, operski snovi me ne napuštaju.“, istakla je Petronijević.
Od Italijana smatra da može dosta da se nauči, pre svega o tome „kako da se vodi kvalitetan, balansiran i zdrav život“.
„Specifično, u Rimu ljudi uglavnom nisu motivisani željom za novcem i uspehom, već time da im bude lepo. Meni to jako prija jer me je u dvadesetima ambicioznost uvlačila u nenormalne stresove. Danas je život brz i uglavnom jurimo da izađemo iz komfort zone, koja je, po meni, potcenjena, naročito u slučaju karijera koje su i u komfort zoni već stresne. Mislim da je Rim moja produktivna komfort zona“, pojašnjava ona.
Pored profesionalnog usavršavanja, Italija ju je „naterala“ i na promene u pogledu svakodnevnog života i navika.
„Ne mogu da zamislim da ću se ikad navići na italijansku kafu. Srećom, naši ljudi često posećuju Rim, pa mi dostavljaju domaću kafu. Takodje mi je i dalje čudno što sam jedna od najviših osoba u svom okruženju, dok sam u Srbiji bila srednje visine. Navika koju nisam verovala da ću promeniti je crveno meso u svakom većem obroku: Rimljani ga jedu dva puta nedeljno, i to sam i ja na kraju prihvatila. Bitna promena u kvalitetu života i kontroli stresa mi je to što sam u Srbiji bila anti-sportski tip, a ovde sam prihvatila i čak zavolela kratke, jednostavne, ali česte i raznovrsne treninge. Italijani su umereni u hrani i piću, a neumerene izlete balansiraju sportom. Ipak, Srbija je zemlje vrhunskog sporta, tako da je poslednja promena verovatno više do perioda života nego do italijanske kulture“, zaključuje Petronijević u intervjuu za list “Danas”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
