Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine
Nedeljnik Pečat od prvog broja detaljno piše o zloupotrebama Haškog tribunala i njegovom antisrpskom delovanju sa jednim jasnim ciljem da rukovodstvo SR Jugoslavije, Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih godina prikaže kao zločinačko, a Srbe i njihove lidere okrivi za sve što se dešavalo na području bivše SFRJ. Pri tom Haški tribunal koristi sve moguće dozvoljene i nedozvoljene radnje da postigne svoj primarni cilj.
Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj kome se pred Haškim tribunalom sudi za navodne ratne zločine podneo je krivičnu prijavu protiv haškog tužilaštva zbog nepoštovanja suda.
Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine.
LAŽNI HAŠKI SVEDOK
član Stručnog tima koji pomaže Šešeljevu odbranu Vjerica Radeta kaže za Pečat da je krivičnu prijavu Vojislav Šešelj predao 25. avgusta predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod pritiscima i ucenama tužilaštva, svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio.
Radeta ističe da je Lukovac dostavio Stručnom timu overenu izjavu u kojoj je detaljno opisao na koji način su službenici tribunala nad njim i njegovom porodicom vršili torturu ne bi li ga naterali da lažno svedoči protiv Miloševića.
Ova krivična prijava podneta je u skladu sa pravilom 77 Pravilnika o postupku i dokazima Haškog tribunala, i to posle saznanja da je jedan svedok lažno svedočio u postupku protiv Slobodana Miloševića. Naime, taj lažni svedok, Miodrag Lukovac iz Novog Sada, dostavio je Stručnom timu koji pomaže pripremu odbrane profesora dr Vojislava Šešelja, svoju izjavu koju je overio u Osnovnom sudu u Novom Sadu, i u kojoj je detaljno opisao kakvoj je torturi i pritiscima, od strane predstavnika Tužilaštva Haškog tribunala, bio izložen on i njegova porodica, a sve to da bi pristao da lažno svedoči u procesu protiv Miloševića. U toku priprema za svedočenje i prethodno davanje izjave predstavnicima Tužilaštva Haškog tribunala, Lukovac je bio neprestano izložen ucenama, pretnjama i raznim drugim pritiscima. Neprestano su mu pretili da će, ukoliko ne prihvati da svedoči lažno, protiv njega biti podneta krivična prijava haškom tužilaštvu. Iako je znao da nikada nije učinio nijedno krivično delo, bio je svestan činjenice da haško tužilaštvo može da podnese protiv njega krivičnu prijavu, zato što je na svom primeru video na koji način zapravo haško tužilaštvo obezbeđuje lažne svedoke. To je, naravno, Lukovca nateralo da pristane na tu igru Haškog tribunala, pogotovo što se sve to dešavalo u toku 2002. i 2003. godine, kada je haško tužilaštvo još uvek moglo da podnosi nove optužnice. Lukovac je pristao, i to je potvrdio u svojoj overenoj izjavi, da pod pretnjama, ucenama i pritiscima potpiše navodno svoju izjavu, a zapravo sa izjavom koju je potvrđivao u toku suđenja, on se upoznao tek godinu dana nakon što je svedočenje završio. Lukovac i njegova bivša supruga bili su kidnapovani i mimo svoje volje odvedeni u Holandiju, a zatim u Norvešku. I u jednoj i u drugoj zemlji obezbeđen im je stan, data su im novčana sredstva da bi mogli taj stan da opreme, i da bi mogli da žive. On je sa pravom te pretnje tužilaštva shvatao veoma ozbiljno, jer su to bile pretnje koje su u to vreme mogle i da se ostvare. Zlo koje se ovom čoveku stavljalo kao izvesno ako ne pristane da lažno svedoči protiv Miloševića, a kako su planirali kasnije i protiv Šešelja, sasvim je podobno za prinudu jer je ostvarljivo. Zato što su pretnje mogle da se ostvare, kaže Radeta.
AMERIčKI EKSPONENT
Zlostavljanja koja je preživeo Lukovac i njegova porodica, bila su moguća zbog činjenice da bahato ponašanje predstavnika tužilaštva niko u Srbiji nije mogao da zaustavi, a zapravo niko to nije ni želeo, jer je, na žalost, dosovska vlast gledala veoma blagonaklono na sve to, naravno, zbog toga što su beskrajno bili odani SAD-u i velikim zapadnim silama, čiji je Haški tribunal eksponent. Kao glavne aktere koji su ucenjivali Lukovca i pod čijim pretnjama i ucenama je pristao da bude lažni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, Lukovac je naveo istražitelja Paola Pastorea Stokija, zatim Rejnoa Tunensa, koji se kad je razgovarao sa njim predstavljao kao istražitelj Haškog tribunala, a poznato je da je on bio svedok-veštak u postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv našeg predsednika. Dalje navodi da su pritiske nad njim vršili, ucenjivali ga, zlostavljali na razne načine i bahato se ponašali, tužioci Danijel Sakson, Džefri Najs i Hildegard Uerc-Reclaf. U grupu onih koji su vršili pritiske na njega, Lukovac je svrstao i Ričarda Meja, koji je u to vreme bio predsednik sudskog veća u postupku protiv Slobodana Miloševića. Ričard Mej, kao predsednik veća, uključio se u ovu akciju obezbeđivanja lažnih svedoka tako što se dogovorio sa tužiocima da će svakog puta kada svedok ne ponudi odgovor kakav se od njega očekuje, nakratko prekinuti suđenje. I to se u toku postupka ispitivanja ovog svedoka, nekoliko puta i dešavalo. Interesantno je, takođe, da je Lukovac, kada se po završetku svedočenje upoznao sa svojom navodnom izjavom, koju je pod prinudom potpisao, video da, pored onoga što je lažno svedočio, u toj izjavi postoje neke stvari koje su unete kao deo njegove izjave, a koje on nikada nigde nije izgovorio i za koje ga nikada niko nije ni pitao.
S obzirom da sudsko veće koje je sudilo u Miloševićevom procesu više ne postoji, zato što je Milošević ubijen u Haškom tribunalu, veoma je interesantno da je Patrik Robinson, koji je sada predsednik Haškog tribunala, bio član tog sudskog veća Ričarda Meja, i zato smatramo da je njegova odgovornost još veća i sa pravom očekujemo da će veoma ozbiljno da postupi po zahtevu koji je dobio od Vojislava Šešelja. Očekujemo da će da utvrdi da li je, a očigledno je da zaista jeste, bilo velikih zloupotreba u toku postupka protiv Slobodana Miloševića, i da je Lukovac bio lažni svedok u tom postupku, i verujemo da on nije jedini, da će biti još ljudi koji su na taj način zloupotrebljeni i koji će ponuditi svoju pomoć u odbrani pravde i u obezbeđivanju pravičnog i fer suđenja pred Haškim tribunalom, što očigledno do sada nije postojalo. I ovo je jedan od dodatnih dokaza za ono što tvrdimo mi srpski radikali otkad postoji Haški tribunal, da je to jedan isključivo antisrpski nazovi sud, navodi Radeta.
Inače, Lukovac je sa Haškim tribunalom ostvario prvi kontakt preko Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo. Podsetimo u svojoj knjizi Policijski dosije, Šešelj je objavio dokument kojim se potvrđuje da Nataša Kandić radi za američku obaveštajnu službu.
OZBILJNI PRITISCI
Prema rečima Borisa Aleksića, pravnog savetnika Vojislava Šešelja, još 23. marta 2007. godine podnet je Zahtev prof. dr Vojislava Šešelja da Pretresno Veće III pokrene postupak za nepoštovanje Međunarodnog suda protiv Karle del Ponte, Hildegard Uerc – Recklaf i Danijela Saksona. Tužilaštvo je svoj skromni odgovor predalo 12. aprila 2007. godine da bi sudsko veće kojim je predsedavao sadašnji predsednik Tribunala Patrik Lipton Robinson 15. maja 2007. godine donelo nalog kojim se razmatranje navedenog zahteva odlaže za kraj suđenja dr Vojislavu Šešelju.
čega se to sudsko veće na čelu sa Robinsonom uplašilo? Njihov izgovor naveden u nalogu je bio prilično tanak. Veće odlaže odlučivanje po ovom važnom zahtevu da navodno ne bi odlagalo početak suđenja Vojislavu Šešelju. Posle četiri godine setili su se da njegovo suđenje dugo traje. Međutim, optužbe koje je izneo Šešelj na račun tužilaštva u svom zahtevu nisu bile ni malo naivne. Ovde se radilo o ozbiljnim pritiscima na svedoke, o torturi koju je tužilaštvo sprovodilo nad njima. Svaki sud u svetu bi prvo odlučivao po ovom pitanju. Prvo da bi se svedoci zaštitili i osiguralo pravo Vojislava Šešelja na pravično suđenje. Drugo da bi se uopšte videla dokazna vrednost njihovih izjava. I treće da se pritisci ne bi ponavljali. Iako je u svim dotadašnjim predmetima prednost davana postupcima za nepoštovanje suda iako se nalogom suda kršilo pravo na pravično suđenje sudsko veće na čelu sa Robinsonom stalo je na stranu tužilaštva. Povrh svega oni su nalog potvrdili 19. jula 2007. godine Odlukom po Zahtevu optuženog za preispitivanje Naloga od 15. maja 2007. godine. Prethodno 5. juna 2007. godine profesor Šešelj podneo je poverljivi zahtev za preispitivanje Naloga. U toj Odluci sudije predvođene Robinsonom podsećaju da sudsko veće ima diskreciona ovlašćenja da odluči kako mu padne na pamet i da je Vojislav Šešelj prekoračio propisani broj reči u svom zahtevu. Umesto da svu svoju pažnju usmeri na ugrožavanje bezbednosti svedoka sud se posvetio formalnim pitanjima. Sa druge strane sudska veća su pokazala spremnost da na svaku reč tužilaštva pokreću postupke za navodno nepoštovanje suda od strane dr Šešelja. Za sada su pokrenuli dva takva postupka i pitanje je gde će da stanu. Kao što smo već rekli Pretresno veće III na čelu sa sudijom Žan – Klod Antonetijem (Robinson je prešao na njemu primereniju funkciju predsednika Tribunala u Hagu) odlučilo je 29. juna 2010. godine da sekretarijat imenuje prijatelja suda (amicus curiae) čiji će zadatak biti da ispita da li ima osnova za pokretanje istrage protiv tužilaštva zbog pritisaka na svedoke. Kako su nove sudije navele akt je donet jer pretresno veće ima diskreciono pravo da preispituje svoje odluke i kako bi se izbegla nepravda, smatra Aleksić.
U svojoj Odluci veće navodi neka imena svedoka koji su posle 2007. godine (dakle one godine kada je Šešelj podneo zahtev za pokretanje postupka protiv tužilaštva) u svojim javnim svedočenjima potvrdili da su bili pod velikim pritiscima od strane tužilaštva kako bi lažno optužili Vojislava Šešelja. Svedok Nebojša Stojanović je 22. i 23. jula 2008. godine u sudnici izjavio da tužilaštvo vrši ogroman pritisak na njega i njegovu porodicu.
Svedok tužilaštva Aleksandar Stefanović je na suđenju 25. i 26. novembra 2008. godine izjavio kako je dr Šešelj odveden u Hag po dogovoru tadašnjeg premijera Zorana đinđića, glavnog tužioca Krle del Ponte i ministra pravde Vladana Batića, kako bi bio sklonjen sa političke scene. Naveo je da je svoje izjave protiv Šešelja potpisao bez čitanja i prevoda na srpski jezik.
Svedok Vojislav Dabić je 26. i 27. januara 2010. godine prilikom javnog svedočenja u Hagu potvrdio da su mu predstavnici tužilaštva nudili azil u SAD-u ukoliko bude svedočio kako mu oni kažu protiv dr Šešelja. On je istakao da je potpisao samo englesku verziju sopstvene izjave iako ne zna dobro taj jezik. Svedok Jovan Glamočanin je na pretresu 10. i 11. decembra 2010. godine u Hagu izjavio kako ga je istražitelj tužilaštva prisilio da potpiše izjavu koja tereti Vojislava Šešelja.
U navedenoj Odluci veća navode se reči još jednog svedoka tužilaštva čije je ime redigovano, a koji je istakao na suđenju da njegova izjava koju je dao tužilaštvu 1996. godine ne odražava verno ono što je on tada govorio.
Iako se to ne precizira u Odluci sudskog veća još najmanje 13 svedoka je potvrdilo Timu koji pomaže odbranu dr Vojislava Šešelja u Hagu da su predstavnici tužilaštva na različite načine vršili pritisak na njih.
Iz navedenog jasno možemo da primetimo da su Nalog i Odluka (iz 2007. godine) Pretresnog veća na čijem čelu je bio Patrik Robinson i čiji je član bio sudija Jan Bonomi, omogućili tužilaštvu da još tri godine nastavi sa pritiscima na svedoke.
Odluka od 29. juna 2010. godine kojom se nalaže istraga protiv tužilaštva razbila je iluziju koju su godinama stvarali tužioci i istražitelji. Njihove izmišljene i netačne optužbe, kao i njihovi izmišljeni zločinu (poput udruženog zločinačkog poduhvata) mogli su da opstaju samo do onog trenutka dok se nije posumnjalo u njih. Taktika tužilaštva je takva da ne trpi bilo kakvu zvaničnu kritiku. U očima javnosti oni moraju da budu bezgrešni simbol dobra koji kažnjava – koji se sveti u ime hiljada žrtava zločincima i divljacima sa Balkana, a to su po tužilaštvu Srbi (dok su svi drugi srpske žrtve). U javnosti oni nikako nisu smeli da budu predstavljeni kao falsifikatori, ucenjivači i kao tužioci i istražitelji koji se služe torturom kako bi iznudili iskaze. Upravo iz tog razloga na zvaničnom sajtu Tribunala u Hagu više od mesec i po dana nije objavljena verzija Odluke od 29. juna 2010. godine na engleskom i srpskom jeziku. Tek nakon što je na konferenciji za štampu u Hagu 18. avgusta 2010. godine jedan novinar ljutito upitao zbog čega ne može da dobije taj akt na engleskom jeziku i istakao da Tribunal u Hagu ne objavljuje javno odluke koje su loše po tužilaštvo, Odluka je javno publikovana. Do tada iako su pravni savetnici Vojislava Šešelja u najmanje tri navrata informisali javnost o pokretanju istrage protiv tužilaštva, mediji u Srbiji (osim Tanjuga) i u svetu su ćutali o tome, pojašnjava Boris Aleksić.
Istog dana Gardijan je objavio tekst pod naslovom Karla del Ponte pod istragom zbog lažnih dokaza. Sada više niko nije mogao da skriva taj podatak loš po ugled tužilaštva.
Posle toga je i agencija Sense – Tribunal koja predano prati rad Tribunala u Hagu i koja je takođe više od mesec i po dana ignorisala ovu vest, objavila da se pokreće istraga protiv tužilaštva, naravno pravdajući tužilaštvo. Agenciju Sense – Tribunal inače sponzoriše EU, Holandsko ministarstvo spoljnih poslova, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope na čijem čelu je Bodo Hombah koji je i direktor nemačke medijske grupe VAC u Srbiji, i nemački Institut za spoljne i kulturološke odnose.
Da bi se koliko-toliko odbranili predstavnici tužilaštva Tribunala u Hagu su poslali dopis medijima u kojem ističu da pod istragom nisu Karla del Ponte, Hildegard Uerc-Recklaf i Danijel Sakson, već da se oni samo pominju u odluci zbog Zahteva dr Šešelja iz 2007. godine kojim je on tražio istragu protiv njih. Međutim i ovaj argument tužilaštva ne pije vodu jer sudsko veće u odluci jasno nalaže da prijatelj suda ispita sve slučajeve zastrašivanja ili pritisaka od strane tužilaštva i da obavesti sud o tome. Dakle amicus curiae može da ispita sve od glavnog tužioca do najnižeg službenika tužilaštva – celo tužilaštvo.
U navedenoj Odluci Pretresnog veća III kojim predsedava sudija Antoneti navedeno je da prijatelj suda koji treba da sprovede istragu mora da ima iskustvo u vođenju istrage i da po mogućstvu vlada francuskim jezikom i dobro poznaje situaciju u bivšoj Jugoslaviji.
STRANI OBAVEŠTAJCI
Naravno Odluka sama po sebi je samo delimično obavljen posao jer će sada predstavnici tužilaštva pokušati da ‘ubace’ sebi naklonjenog prijatelja suda.
Podsetimo se da je bivši portparol tužilaštva Florens Artman u svojoj knjizi ‘Mir i Kazna’ navela da je veliki broj pripadnika britanske obaveštajne službe i američke obaveštajne službe ubačen u tužilaštvo Tribunala u Hagu. Ona napominje i da je tužilac iz predmeta Slobodna Milošević, Džefri Najs bio agent britanske obaveštajne službe. Pored Florens Artman i Marko Atila Hoare istražitelj tužilaštva koji je učestvovao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića tvrdi da su u tužilaštvo Tribunala u Hagu infiltrirani u manjem obimu pripadnici britanske i američke obaveštajne službe.
Dakle jasno je da još puno toga ima de se ispita kada su u pitanju tužilaštvo Tribunala u Hagu i njegovi kadrovi. Ukoliko se ove reči pokažu kao tačne ispostaviće se da su optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu. Podsetiću vas da pripadnici obaveštajnih službi ne smeju da rade u UN niti u njenim pomoćnim organima i institucijama niti bilo kojoj organizaciji koja je povezana sa UN. Svi zaposleni moraju biti samo službenici UN. Onog trenutka kada se otkrije da radnik UN radi za strane službe bezbednosti on se izbacuje sa posla i pokreće se postupak protiv njega. Podsetiću vas da Artmanova u svojoj knjizi navodi da je Džefri Najs tužilac u slučaju protiv Miloševića, bio saradnik britanske obaveštajne službe. Na Zapadu takođe postoji sumnja u pravičnost Haškog tribunala, kao i ugleda Tužilaštva koje sprovodi torturu nad svedocima, pa se postavlja pitanje koje su to optužnice i presude koje se donose na osnovu njihovih navodnih dokaza, kaže za Pečat Aleksić.
Vjerica Radeta navodi da je sada nezahvalno reći kada se očekuje da nam se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju, jer Haški tribunal je nepredvidiv. Kao pravnik i član tima koji pomaže Šešeljevu odbranu, ona smatra da je realno očekivati da će se Šešelj u Srbiju vratiti za nekoliko meseci.
Ne bih da govorim o mesecu, ali to će biti uskoro. Njegov povratak izazvaće ogromnu radost u njegovoj porodici i SRS, slobodu i veliki broj građana Srbije vidi u Šešeljevom dolasku istinsku slobodu i promenu aktuelnog režima. Mi u SRS tvrdimo od samog početka da je priča o evropskim integracijama Srbije šarena laža i da se oni stalno igraju sa nama šargarepe i štapa. Stalno nas ucenjuju i govore da ćemo ući u EU ako nešto ispunimo od njihovih uslova. Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlada u Srbiji od 2000. godine, pa do danas. Srpska vlast je sve pohapsila što je našla. Još nisu našli generala Ratka Mladića i nadamo se da do njega neće ni doći. Mi smo u SRS stalno tvrdili da je uslov EU cepanje Srbije. Pri tom nam nad glavom visi i problem sudbine Vojvodine, zbog Statuta koji je doneo Tadićev režim i koji je odlična priprema za otcepljenje Vojvodine. Zakonom o regionalizaciji takođe se stvara osnov za dalja cepanja Srbije, to jest Raške oblasti. Naš režim je spreman da ispunjava sve zahteve EU, a od našeg prijema u EU nema ništa. Zato je stav SRS veoma jasan, da se moraju prekinuti svi razgovori sa EU sve dotle dok EU jasno i glasno ne kaže da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Sada nam je kao alternativa turska unija za koju se zalažu vlastodršci, što je najavio i Abdulah Gul u Srebrenici kada je govorio o obnovi Osmanlijskog carstva. Tadić umesto da se posle ovakvog odnosa EU prema Srbiji okrene prema Rusiji, on se okreće prema EU i Turskoj. Uslov EU nije saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, već da se odrekne Kosova, zaključuju naši sagovornici iz Srpske radikalne stranke.
Zbog svega što se dešava u Haškom tribunalu SRS i tim koji pomaže odbranu predsednika stranke, priprema za 19. septembar u Velikoj dvorani Sava centra u 12 sati veliki naučni skup sa temom Pritisci na svedoke od strane tužilaštva u okviru doktrine zloupotrebe postupka u haškom procesu protiv dr Vojislava Šešelja. Na ovom skupu govoriće pored članova tima odbrane i najistaknutiji intelektualci i antiglobalisti u Srbiji, i desetak predstavnika intelektualne elite i svih političkih partija Ruske Federacije.
