Da bi omogucio dijaspori i strancima da se informišu o najbitnijim stvarima vezanim za ulaganje u Jugoslaviju, osnovan je mesecnik „Ju biznis vorld“. Vlasnik je Zoran Milinkovic, predsednik nekoliko firmi u zemlji i Francuskoj i predsednik Patriotske srpske dijaspore.
Na takav potez, kaže, naveo ga je slab protok informacija o toj temi, pogotovo u ambasadama gde zainteresovani prvo potraže obaveštenja o tome u šta treba ulagati, kakvi su zakoni, carinske i poreske odredbe…
– Mnogo je stranaca i preduzetnika u dijaspori, koji imaju sveže ideje i kapital i žele da osnuju mala i srednja preduzeca pomocu kojih bi se ovde slila ogromna kolicina kapitala i otvorilo na stotinu radnih mesta, ali brojni problemi koji prate takav poduhvat ih sprecavaju – kaže Milinkovic.
Pogrešan red poteza
Prva greška je, prema njegovom mišljenju, to što država prvo poziva investitore, a tek onda menja zakon, pa kad oni vide da je sistem nepouzdan, teško se odlucuju da unesu novac u Jugoslaviju. Postaju nepoverljivi i podozrivi, što je glavni razlog zašto do sada nisu ostvareni veci projekti.
– Vlada je i ranije, a i sada nespremna da daje prave informacije. Dešava se da neki ministri objavljuju informacije sektora za koji nisu nadležni i to cesto pogrešne. Normalno bi bilo da se u konzulate slivaju informacije o ekonomskim tokovima, štampaju brošure koje ce promovisati bitne projekte i navesti one koji imaju novca da ucestvuju… Ali, i pored veoma strucnog kadra, nismo obuceni za tako nešto – kaže Milinkovic.
„Donacija“ u ljudima!
– Imali smo dobar predlog koji bi svakako zemlje u svetu prihvatile umesto da nam daju gotov novac. Radi se o tome da brojni naši strucnjaci koji tamo rade mogu da se na odredeno vreme pošalju, sa placenim odsustvom kao donacija Jugoslaviji, u domovinu da bi je osposobili i izvukli iz krize. Osim toga, mnogi preduzetnici koji imaju kontakte sa inostranim firmama mogli bi da „nagovore“ poslovne partnere da otkupljuju robu iz Jugoslavije, plasiraju je na tržištu, pa cak i da investiraju ovde – kaže Milinkovic.
Slucaj sa Beocinskom fabrikom cementa i „Lafaržom“ je još jedan „trn u oku“ jer, kaže naš sagovornik, nije baš dobra reklama kad ulagaci vide da sindikati blokiraju svaki posao.
– Uvreženo je mišljenje da je radna snaga u Srbiji jeftina. Ali kada kupac uz preduzece „nasledi“ i tehnološki višak, pa umesto dva potrebna coveka placa još 10 koje realno ne može da uposli, to ne može biti tako mala svota. Država bi oko takvih stvari trebalo da se angažuje, a ne investitori. Takode bi o dijaspori trebalo da pocnu da vode racuna opštine, koje bi neiskorišcene lokacije mogle da na licitaciji daju nekome u vidu koncesije na osnovu koje bi mogli dobro da zarade, kao što se radi u svetu – kaže Milinkovic.
Samo glasacka mašina
Nažalost, konkretna saradnja sa vlastima u matici je izostala, iako se ocekuje da se dijaspora pobrine za pokretanje zardale industrije. Kako kaže Milinkovic, nelogicno je da se nešto traži, kad niko u parlamentu ne pominje tih cetiri miliona u rasejanju.
Problematicna infrastruktura
– Mnogo je loših stvari koje prate pokušaje da se ovde nešto izmeni i dovede kapital van granica. Kao, na primer, nesredeno stanje u infrastrukturi: putevi su loši, telefoni problematicni, struja se cesto iskljucuje… Nije jasno ni zašto se brojne firme ogranicavaju samo na trgovinu, kad je mnogo bitnije da se naprave fabrike kojih ovde nema – kategorican je Milinkovic.
– Mi smo gradani drugog reda koji nemaju prava ni da glasaju – samo smo potrebni da donesemo novac. To smo uvideli kada smo nedavno svim strankama, i na vlasti i opoziciji, poslali protokol o saradnji. Do sada je pozitivno odgovorio samo Pokret za demokratsku Srbiju. Poslali smo još jednom, za svaki slucaj i ako ne bude odziva, znacemo koliko i ko je za to da se ukljucimo u ekonomski preporod Srbije. Žalili smo se na prethodnu vlast, ali smo postali svedoci da ni sadašnja nema sluha – neraspoložen je Milinkovic.
„Biznis klub“
– Pri našoj stranci imamo „biznis klub“ koji se potrudio da odštampa biltene sa svim projektima koji su aktuelni u Srbiji. Razaslali smo ih po svim diplomatskim predstavništvima gde ima naših ljudi, ali i stranaca i tu ima onih za koje bi trebalo izdvojiti od 10.000 pa do nekoliko miliona maraka. Uglavnom su to investicije za koje ovdašnji – nemaju kapital, a u 99 odsto slucajeva imaju vec obezbeden plasman robe, pa zato cesto daju ucešce i do 51 odsto – objašnjava sagovornik „Vesti“.
