Već je petnaest godina prošlo od kako su se ratovi na Balkanu završili, Beograd se izvinio svim učesnicima konflikta ne dobivši, doduše, za uzvrat izvinjenje na svoju adresu, osudio sve zločine, koje su počinili Srbi, uspostavio ekonomske i političke odnose sa svim republikama bivše Jugoslavije, ispunivši, kako mu se činilo, sve uslove za ulazak u Evropsku uniju. Međutim, Srbija nikako da uredi svoje odnose sa Evropskom unijom. Igra u saradnju počela je posle smene Slobodana Miloševića 2000. godine. Podrška Srbiji pre je bila deklarativna – nju nisu odbijali, ali joj nisu ni dopuštali da se primakne preblizu. O mogućnosti kretanja Zapadnog Balkana u pravcu Evrope otvorenije se počelo govoriti tek u leto 2003. godine. Do tog perioda Srbija je usvojila plan harmonizacije ekonomskih pitanja sa Evropskom unijom i bila spremna da započne radikalne promene zakonodavstva, ekonomije, unutrašnje i spoljne politike, armije i vojne doktrine, da se usavršava u oblasti čovekovih prava i normalizuje međuetničke i međukonfesionalne odnose. Međutim, Evropa je ohladila taj zanos Srbije.
Pregovori sa Evropskom unijom vođeni su, ali traljavo, tek pregovora radi. Srbiji su stalno ispostavljani zahtevi, čija se količina i sadržina sve vreme menjala u stranu povećanja.
Kada pogledamo na hronologiju odnosa sa Evropskom unijom, vidimo potvrdu teze o tome, da EU nije težila da primi Srbiju u svoje redove, već je činila sve samo da Beograd pristane na postavljene uslove. Osim toga, poboljšanje odnosa sa Evropom igralo je ulogu aduta srpskih proevropskih partija za vreme parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji. Evropska unija ih je podržavala. Na primer, da bi ublažila udare na Srbiju od strane kosovara, Evropska unija je u januaru 2008. godine počela pregovore sa Srbijom o liberalizaciji viznog režima Evrope.
Aktivizacija pregovaračkog procesa usledila je početkom 2008. godine, uoči redovnih predsedničkih izbora u Srbiji, i uoči samoproglašavanja nezavisnosti Kosova.
Tada je, u januaru 2008. godine, predstavnik Evropskog parlamenta za Jugoistočnu Evropu, drska i oštra u svojim izjavama Doris Pak, ne krijući svoju mržnju prema Srbima, izgrdila Borisa Tadića zbog toga, što se samo 40 procenata Srba pozitivno odnosi prema Evropskoj uniji. U otvorenom telefonskom razgovoru, pri svedocima, ona je pridikovala predsedniku zbog njegove nesposoibnosti da zaštiti ekonomske i političke interese EU u Srbiji, istakla da EU više neće podržavati političara koji mnogo obećava, a ništa ne čini, pa će zato i datum potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju biti odgođen. Ona je Borisu Tadiću ponudila samo Prelazni sporazum(1).
Ministrima inostranih poslova EU nije pošlo za rukom da postignu konsenzus po pitanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Veto Holandije i Belgije primorao je zemlje Evropske unije da traže alternativnu formulu za iskazivanje podrške srpskim proevropskim snagama u odlučujućem trenutku predsedničkih izbora, kada je zemlja bila dužna da načini izbor između Evrope (B.Tadić) i Rusije (T.Nikolić). Zato su šefovi MIP 27 zemalja – članica Evropske unije, 7. februara 2008. godine, posle drugog kruga predsedničkih izbora, predložile Srbiji da potpiše prelazni sporazum, kao prethodnicu pravom Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, koji se tumačio kao simbolični korak na putu ka članstvu u EU. Ali su i ovde Holanđani i Belgijanci odbili da Srbiji otvore vrata u EU, sve dok ona Haškom tribunalu ne izruči sve Srbe, optužene za ratne zločine. Pristali su samo na privremeni politički sporazum o saradnji između EU i Srbije za stvaranje okvira, koji doprinose unapređivanju političkog dijaloga i slobodne trgovine, liberalizaciji viznog režima i saradnji u sferi obrazovanja. Presedani sličnog sporazuma ne postoje.
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić toplo se zahvalio na takvom gestu. Srbija je bila srećna i zbog toga. Ima se makar nešto obećati narodu.
Do proglašenja nezavisnosti Kosova ostalo je nekoliko dana. EU je unapred donela odluku o instaliranju svoje misije na Kosovu (EULEKS), a kao pretpostavljeni rok za uvođenje evropskih snaga naveden je 18. februar, tojest, naredni dan nakon proglašenja nezavisnosti. SAD su, da bi proces priznavanja nezavisnosti protekao glatko,primoravale Srbiju da ne onemogućava prolazak evropske misije u pokrajinu. Međutim, premijer Srbije Vojislav Koštunica opravdano se pribojavao, da će pristanak Srbije značiti da ona odobrava i nezavisnost pokrajine. V.Koštunica je predlog Evropske unije okvalifikovao kao obmanu i pozvao parlament da ne dopusti instaliranje misije EU na Kosovu.
Tek 29. aprila 2008. godine Evropska unija je sa Srbijom potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i Privremeni sporazum o trgovini. Međutim, Savet ministara EU faktički je blokirao Sporazum odmah nakon potpisivanja, uslovivši njegovu primenu saradnjom Srbije sa Haškim tribunalom i odnosom prema nezavisnosti Kosova.Tada je u Srbiji potpisivanje Sporazuma izazvalo resku kritiku opozicionih stranaka. Taj Sporazum su te stranke ocenjivale kao pristanak nanezavisnost Kosova, pa prema tome, i kao izdaju srpskih interesa. Boris Tadić je uveravao javnost, da nikada neće odustati od odbrane Kosova kao srpske teritorije. Vlasti su govorile o potpisivanju Sporazuma kao o istorijskom događaju, ne shvatajući da su Kosovu potpisivale smrtnu presudu. Postavljajući Srbiji ropske uslove, Evropa je probijala put ka priznavanju nezavisnosti Kosova. U pravu su bili oni koji su Sporazum ocenjivali kao floskulu. Iza procesa potpisivanja sporazuma usledio je proces ispunjavanja uslova za deblokadu Sporazuma, koji je trajao 2008., 2009. i 2010. godine.
Etape na tom putusu postale hapšenje i izručenje Tribunalu Radovana Karadžića u leto 2008. godine, pristanak na instaliranje EULEKS na Kosovu decembra 2008. godine, izvinjenje Hrvatima i muslimanima za žrtve u vreme ratova početkom 90-ih godina, priznavanje genocida nad muslimanskim stanovništvom u Srebrenici, poseta predsednika Srbije Srebrenici i Vukovaru, saglasnost Srbije sa rezolucijom Generalne skupštine OUN u koju nije uključena teza Srbije o nepriznavanju jednostranog odvajanja Kosova.
Računajući da Srbiju treba nagraditi za tako aktivnu delatnost, predsednik Boris Tadić je decembra 2009. godine predsedavajućem u Evropskoj uniji, švedskom premijeru Frederiku Rajnfeltu predao molbu Srbije za članstvo u Evropskoj uniji. Bio je to jednostrani akt Srbije, sa namerom da se podstakne Evropska unija na razmatranje srpskog pitanja. Ali u Stokholmu Tadića nisu ohrabrili, rekavši mu da je put ka članstvu u EU – dug. Kandidatura Srbije treba da se razmatra u Savetu ministara, potom u Evropskoj komisiji (EK). A za konačnu ocenu Evropske komisije neophodno je utvrditi stepen sprovođenja reformi i usklađivanja srpskog zakonodavstva sa evropskim u 35 oblasti, a da bi se to utvrdilo, vlasti u Beogradu treba da popune upitnik, koji sadrži nekoliko hiljada pitanja. Zatim, preporuka Evropske komisije treba da se vrati u Savet ministara, a nakon odluke tog organa, neophodna je saglasnost većine članova Evropskog parlamenta.
U tom procesu, činilo se, Srbija može očekivati pozitivnu odluku, jer je učinila ustupke u pogledu niza pitanja. Jedino nije uhapšen general Ratko Mladić, i nije od strane Beograda priznata nezavisnost Kosova. Međutim, upravo su se ti uslovi pokazali kao odlučujući u poslednjoj fazi razmatranja molbe Srbije. Parlament Holandije je 13. oktobra ove godine doneo odluku da se evropskim parlamentarcima predloži da odgodi razmatranje kandidature Srbije do izveštaja Serža Bramerca u decembru 2010. godine o potpunoj saradnji Srbije sa Haškim tribunalom.
Prirodno je da se nameće pitanje: koliko će dugo još Srbija stajati u redu za članstvo u Evropskoj uniji?Mišljenja smo da na odluku Evrope danas utiče nekoliko faktora. S jedne strane, danas na evrozonu u talasima nadiru ekonomski kolapsi u raznim zemljama, izazvani neravnomernim razvojem zemalja, nekoordiniranom ekonomskom politikom, prijemom u EU niza zemalja iz političkih motiva. A to ne može a da se ne odrazi na dalju politiku Evropske unije u radu sa novim članicama. Sa druge strane, ma koliko se rukovodstvo Srbije trudilo da ispuni sve uslove, ona i dalje ostaje na lošem glasu, i ima još uslova koji joj se mogu postavljati, kao što su: poštovanje čovekovih prava u južnim regionima Srbije, zatim, priznavanje njihovih prava na otcepljenje, priznavanje nezavisnosti Vojvodine, razmeštanje vojnih baza NATO na teritoriji Srbije, ulazak u NATO, priznavanje zakonitosti agresije NATO na Jugoslaviju 1999. godine itd. Stoga, kako nam se čini, Srbija ima još veoma mnogo vremena da porazmisli o nacionalnim interesima, o očuvanju sopstvene teritorije i planovima evropeizacije.
Jelena GUSKOVA, d.i.n. rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka
