FK Partizan je uspeo da se plasira u Ligu šampiona, što je veliki uspeh imajući u vidu dešavanja u domaćoj ligi, reprezentaciji i socijalno-ekonomsku situaciju u našoj zemlji. Međutim, u ovom tekstu se neću baviti fudbalom, već nasiljem nad navijačima Partizana u Briselu, prestonici Evropske Unije i sramnom ćutanju domaćih političara i prozapadnih NVO. Hajde prvo da se upoznamo s tim šta se desilo u utorak u Briselu.
Hajde prvo da se upoznamo šta se desilo u utorak u Briselu. RTS prenosi da su trojica navijača teže povređena. Jedan je pušten iz bolnice sa oko 15 kopči. Drugi navijač je ostao bez oka. Najteže je prošao Dejan Glamolčak, koji je primljen sa teškim povredama glave, a njegova operacija je trajala oko osam sati. Očevidac događaja rekao je da se desetak navijača Partizana šetalo Briselom pre početka utakmice, kada ih je napala veća grupa ljudi i počela da tuče. čovek koji je prisustvovao događaju rekao je BETI da je tuču posmatralo nekoliko policajaca koji se nisu mešali, a prebijanje jednog od njih opisao je kao „linč“.
RTS prenosi da su trojica navijača teže povređena. Jedan je pušten iz bolnice sa oko 15 kopči. Drugi navijač je ostao bez oka. Najteže je prošao Dejan Glamolčak, koji je primljen sa teškim povredama glave, a njegova operacija je trajala oko osam sati. Očevidac događaja rekao je da se desetak navijača Partizana šetalo Briselom pre početka utakmice, kada ih je napala veća grupa ljudi i počela da tuče. čovek koji je prisustvovao događaju rekao je BETI da je tuču posmatralo nekoliko policajaca koji se nisu mešali, a prebijanje jednog od njih opisao je kao linč. Belgijski mediji sa druge strane, navode da je grupa navijača Partizana provocirala i da je to dovelo do ovog velikog incidenta. Incidenti su se nastavili po završetku utakmice kada su navijači Anderlehta dugo pokušavali da se probiju do grupe od oko 500 navijača Partizana i sa njima se fizički obračunaju. Ovoga puta policija je intervenisala, koristeći vodene topove kako bi sprečila navijače Anderlehta u svojoj nameri.
Zašto sve ovo spominjem? Podsetiću na tragične događaje u septembru 2009. i ubistvo Brisa Tatona. Tada je u Beogradu, pre utakmice Partizan-Tuluz, brutalno pretučena grupa navijača Tuluza, među kojima je bio i Bris Taton, koji je podlegao povredama. To je bio strašan zločin i svako normalan ga osuđuje. Međutim, strašno je i što je taj zločin iskorišćen od prozapadnih domaćih NVO organizacija za veliku kampanju koje je imala nekoliko ciljeva:
1. Nametanje kolektivne krivice i osećanja niže vrednosti kod Srba. Takvo osećanje krivice bi trajno sputavalo Srbe u realizaciji legitimnih nacionalnih interesa, Srbi bi bili izopšteni iz civilizacijskog poretka, a protiv njih bi onda sva sredstva bila dozvoljena. Zločin nad Tatonom je bio samo još jedna kockica u sklapanju tog mozaika koji se sistematski pravi. čuvena Tadićeva izjava o neprekinutoj niti nasiljasvedoči da je takva paradigma prihvaćena i u samom vrhu vlasti.
2. Kreiranje atmosfere u kojoj će se zabraniti određene nacionalne organizacije, koje se po vladajućoj dogmi vezuju uz nasilje, vrlo često bez ikakvih osnova. Pri tome se nikad ne pravi razlika između veoma različitih (po ciljevima, metodama) nacionalnih organizacija, već se sve stavljaju u istu ravan.
Prema mojim saznanjima ni jedan političar u Belgiji nije se oglasio ovim povodom, niti postoje inicijative da se organizuje Marš mira, niti je to tema koja dominira medijskim prostorom.
Nije se oglasila ni jedna domaća NVO, nijedna politička stranka, a ćute i gradonačelnik Beograda đilas, predsednik Tadić, ministarka sporta, državni sekretari Karadžić i Homen, iako su se tragičnih septembarskih dana praktično utrkivali ko će dati više izjava na zadatu temu.
3. Obračun sa navijačkim pokretom koji, uz mnoštvo devijacija i društveno neprihvatljivog modela ponašanja, ima jednu pozitivnu karakteristiku od koje vladajuće strukture strepe. Navijači su spremni na žrtvu i organizovanu akciju i ispunjeni su nacionalnim osećajem, što u uslovima nacionalne frustriranosti i socijalne krize, svakako plaši vladajuće strukture.
4. Stvaranje uslova za organizaciju gej parade, koja je bila planirana za 20. septembar.
Do momenta kada pišem ovaj tekst nije se oglasila nijedna NVO, nijedna politička stranka, a ćute i gradonačelnik Beograda đilas, predsednik Tadić, ministarka sporta, državni sekretari Karadžić i Homen, iako su se tragičnih septembarskih dana praktično utrkivali ko će dati više izjava na zadatu temu. Mada je možda i bolje da se ne oglašavaju da se ne bi nehotice izvinili Belgijancima što su nas tukli i ne pozovu navijače da ubuduće ne provociraju stanovnike EU noseći obeležja Srbije i Partizana. Prema mojim saznanjima nijedan političar u Belgiji nije se oglasio ovim povodom, niti postoje inicijative da se organizuje Marš mira, niti je to tema koja dominira medijskim prostorom. Ne treba ni spominjati kako su određeni mediji izvestili o ovom događaju. Neki su ga čak stavili u kontekst incidenata u Srbiji po povratku fudbalera, što predstavlja sramno izvrtanje činjenica.
Iznad svega se postavlja pitanje: dokle će u ponašanju domaćih političara i NVO i medijskih struktura koje kontrolišu, jedni kriterijumi važiti kada su žrtve Srbi, a drugi kada su Srbi krivci? Verovatno sve dok svi mi, koji se s tim ne slažemo, budemo ćutali i trpeli.
Nažalost, nasilje, i to ne samo u sportu, je svakodnevnica. Naravno da se protiv toga treba boriti, pa i javnim žigosanjem te pojave, ali nikako samo represivnim metodama i stvaranjem takvog ambijenta u kojoj se frustriranost grupa, koje se potpuno marginalizuju, samo povećava. A iznad svega se postavlja pitanje: dokle će u ponašanju domaćih političara i NVO i medijskih struktura koje kontrolišu, jedni kriterijumi važiti kada su žrtve Srbi, a drugi kada su Srbi krivci?
Verovatno sve dok svi mi, koji se s tim ne slažemo, budemo ćutali i trpeli.
