Slike koje su do sada stizale do svetskih metropola, poput Rima, Londona, NJujorka i Bona, dospele i u zlatiborski kraj, zajedno sa francuskim umetnicima, ali i onim sa naših prostora
Užicanima se, eto, poslednjih decenija nije posrecilo da dobiju neke važne stvari poput olimpijskog bazena, gasovoda, neka domacinstva su i dalje bez telefona, struje i vode, hiljade kancelarija je bez kompjutera, po nekim ulicama se proci ne može od rupa i domacih životanja…
Ali, Erama se, kao nikome na Balkanu u zadnjih sto godina, posrecilo da dobiju jednu svetsku izložbu slika – Jesenji salon – koji je do sada iz Pariza jedino putovao prema Rimu, Londonu, NJujorku, Bonu i drugim, pre svega zapadnim metropolama, gde slike sa Salona vrede stotine hiljda dolara…Sa druge strane, vecina Užicana zaklela bi se da je budala svako onaj ko za neku sliku da više od 50 nemackih maraka.
Od kada je osnovan, 1903. godine, pariski Jesenji salon nije, prakticno, zakoracio naBalkan. A onda, ponajpre zahvaljujuci Užicaninu Nenadu Žilicu i Crnogorcu, Dragu Dedicu, slikarima na „privremenom“ radu u francuskoj prestonici, 40 slika sa Jesenjeg salona obrelo se pre nekoliko veceri u užickoj Gradskoj galeriji.
Kulturni centar Balkana
Otvarajuci ovu izložbu premijer Srbije, Zoran đindic rece da je Užice postalo kulturni centar Balkana i da Beograd sigurno zavidi gradu na đetinji.
Koliko sutradan, clanovi i funkcioneri Jesenjeg salona, ukljucujuci i francuske slikare, pisce i kriticare sreli su se u Etno selu u Sirogojnu sa novinarima iz Užica.
Bio je to, recju, susret kakav ni užicki novinari ni domacini „naših“ i pravih Francuza sigurno nikada nisu imali. Možda i zbog toga, pomalo zbunjeni pred velikim umetnicima, novinari su postavljali obicna pitanja: „Kako se osecate u Srbiji?“, „Koliko košta izložba?“, „Kakva je razlika izmedu…?“
Ipak, i na obicna pitanja odgovori „naših“ i pravih Francuza su bili više nego zanimljivi.
Vredno, a nepriznato
Novinari, „naši“ i pravi Francuzi ponovo su se sreli u Užicu, u kancelariji predsednika opštine, Miroslava Martica.
– Bili smo u manastiru Mileševo, u jednoj crkvi u Arilju, i u još nekoliko manastira i crkava, i prosto ne možemo da verujemo da je vaše srednjovekovno slikarstvo toliko bogato, ali nepoznato – rekao je Moreno Pinkas, priznajuci da se za nekoliko meseci mora vratiti u Sirogojno.
– Dirnuta sam docekom, ovolikom pažnjom i novinara i svih ovih ljudi. Uzbudio me vaš entuzijazam i iznenadila visina ljudi. Osecam da imate ljubav prema svojoj tradiciji. Sirogojno je carobno mesto – rece Monik Baroni, slikarka i potpredsednica Jesenjeg salona.
Jak Rive, pisac, slikar i kriticar je najpre rekao da ga lepotom uzbuduju srpske crkve, manastiri i muzeji, a potom priznao da je oduševljen kako Srbi izlaze iz rata:
– Izlazite visoko uzdignute glave i to je za mene jako važno. Razgovarao sam sa vašim ministrom đelicem i zajedno smo zakljucili da se veze sa Francuskom uspostavljaju i da se još više moraju razvijati. Srecan sam što sam ovde.
Moreno Pinkas, predstavljen kao jedan od najpoznatijih francuskih slikara i kao jedan od najznacajnijih umetnika koji je ikada došao u Srbiju i Nikol Lamot, likovni kriticar, skoro su jednoglasno priznali da su za tri dana boravka u Srbiji videli mnogo lepih stvari, ljudi i slika.
Kad vreme stane
Nakon što se direktor užicke galerije, Dušan Starcevic prilicno ispreznojavao u neupelom pokušaju da odgovori na pitanje koliko košta izložba Jesenjeg salona u Užicu, za rec se javio Drago Dedic.
– Francuska država ne daje umetniku ništa. Tamo se slikari sami organizuju, sve sami sebi placaju. I pariski Jesenji salon organizuju slikari. Za ovaj projekat u Srbiji meni niko ništa nije platio. Salonu nije trebalo da dode ovde, ali došao je jer ima jedno cudno srce… Ovde sam tri dana… Ovo što velim nije plakanje, nego samo ilustracija: Moreno Pinkas, onaj tamo…, ponekad ga u Parizu dobijem na telefon i dok razgovaramo on je vec napravio crtež… Otkako je došao ovde, a tu je tri dana, samo je jutros napravio jedan crtež… Ja i on živimo u dve uporedne ulice i on je jednom navratio kod mene, pocukao na vrata i dok sam ja stig’a da otvorim, on je vec otišao, nije imao vremena da ceka… U Parizu slikar ne zna što je vreme. Radi od zore dok ne legne u krevet, kao sluga… I ne zna koliko ima slika… I vi pitate koliko košta ova izložba? Košta manje nego ono slika koliko je Moreno mogao da napravi i proda za vreme dok je ovde. Manje, kunem vam se… – ubedivao je Drago.
„Ujedinili“ ih Turci
Tokom nekoliko sati provedenih u društvu majstora slikarstva, novinari su mogli uociti sjajno prijateljstvo dvojice slikara – Francuza Morena Pinkasa i Crnogorca Draga Dedica. Tek, u razgovoru sa njima, reporter „Vesti“ je najpre otkrio, a potom i gotovo dobio potvrdu o „korenima“ prijateljstva.
Moreno Pinaks je priznao da je roden i odrastao u Bugarskoj i da se seca da se njegov deda borio protiv Turaka.
Drago Dedic je priznao da je iz plemena Kuci, sa severa Crne Gore i da se i njegov deda borio protiv Turaka.
– Pa, malo nas to i veže – nasmejali su se pariski prijatelji.
A onda je objasnio i kako se uoci dolaska u Srbiju borio sa pitanjima kolega iz Jesenjeg salona:
– Da vam objasnim: ja sam Crnogorac iz plemena koje se zove Kuci, ali ne volim da se hvalim. Moji prijatelji su me pitali gde cemo da idemo, gde cemo da spavamo, što ce tamo biti… Govorio sam – ne znam! Govorio sam ne volim da vam pricam šta ce biti, jer velim da to možda nece biti. Jednostavno, rekao sam im, videcete kad dodete… Ali, trebalo je da im kažem jer se tamo nigde ne ide sa crnim naocarima… Tamo svako zna gde ce, šta ce, šta da ponese… Cak su me pitali koliko para treba da ponesu i koje pare, da li franke, dolare, marke… Kažu koliko? Reko’ – ne znam. Pa, vele: „Koliko ti nosiš?“ Ja, reko’, nosim jedno pet-šest stotina maraka. Oni, opet: „A, koliko mi da ponesemo?“ Koliko ocete! Ako smo mi, ovde sa Jesenjim salonom samo jednoj osobi napravili dobar ugodaj, onda je ova misija uspela“, rece Drago, kasnije objašnjavajuci i kako Zapad ne namerava da Srbijida onoliko para koliko je obecao i kako Srbi ne treba samo da drže otvorene džepove i cekaju pare.
Ostavština za buducnost
Nenad Žilic je ispricao kako je pre sedam godina napustio Užice i balkanski ratni pakao i sklonio se u Pariz.
– Prvi dani su bili teški. U glavi rat, nema koncentracije za slikanje… Ipak je krenulo, zahvaljujuci i pomoci Rada Velickovica i jednoj slici koja se pojavila na Jesenjem salonu. Kasnije je išlo dobro… Imao sam do sada šest izložbi u Parizu, pa u Londonu, Italiji… Živim od slikarstva, ali mnogo radim… Te ludacke kampanje protiv Srbije su ucinile svoje i ovi Francuzi su sad iznenadeni kako je ovde sve u relativno dobrom stanju… – rece Nenad.
Odgovore na pitanje kakva je buducnost slikara i slikarstva, „naši“ i pravi Francuzi su zakljucivali recima: „Mode prolaze kao vetar, ali slikarstvo ostaje“, „Slikarstvo ce živeti dok ima slikara“, „Kolekcionari ce održati likovnu umetnost“, „Kao što srpski jezik ima buducnost, tako ima i slikarstvo“, „Postavljate pitanje na koje hocete da dobijete popeglan odgovor, zato nemojte postavljati tako teško pitanje“…
Onda su novinari krenuli prema Užicu da i dalje pišu o umetnosti preživljavanja, a umetnici ostadoše sa prelepim pejzažima Sirogojna…
