Reporter Pečata obišao je Skopsku Crnu Goru, prostor sadašnje severne Makedonije gde je u srednjem veku postojala moćna srpska država. I ono malo Srba koji su posle raspada Jugoslavije ostali u Makedoniji, albanski teroristi proterali su sa ognjišta 2001. godine, a zbog nebrige Beograda i antisrpske politike Skoplja, nove generacije naših sunarodnika ne poznaju ni sopstveni maternji jezik, a kamoli srpsku kulturu i istoriju
U selima na području Skopske Crne Gore tokom pobune Albanaca 2001. godine, sprovedeno je klasično etničko čišćenje nad pravoslavnim življem i nedopustivo je da Srbi i Makedonci budu izbeglice u sopstvenoj državi – stav je Demokratske partije Srba u Makedoniji, Srpske napredne stranke u Makedoniji, Srpske zajednice i ostalih nevladinih organizacija koje okupljaju srpski živalj u Makedoniji. Oko 400 Srba, čije su kuće zapaljene i opljačkane, ne osećaju se bezbednim u svojim selima posle niza incidenata i ne obnavljaju svoja porodična domaćinstva.
U protekle dve decenije ustavno pravo Srba da se školuju na maternjem jeziku bilo je formalno, a ne stvarno pravo, zbog toga što nije bilo ni prevedenih udžbenika niti kvalifikovanog kadra. Srpska deca rođena posle raspada zajedničke države vrlo slabo znaju srpski, a dobar deo njih govori kreolskom varijantom srpsko-makedonskog jezika. Srbi podržavaju ideju predsednika Tadića da obnovljeni, sada urušeni spomenik Kumanovskoj bici na Zebrnjaku bude 2012. godine mesto pomirenja balkanskih naroda.
Eho mog teksta o buđenju Srba u zemlji orlova među Srbima u Makedoniji, doveo me je krajem leta na Skopsku Crnu Goru, u Kumanovo, Skoplje, Staro Negoričane…
BITKA ZA KUMANOVSKO POLJE
U Kumanovu tužni tragovi tranzicije: uništene i devastirane fabrike, nezaposleni ljudi bez nekad imanentne vedrine. Tužan je i čuveni kumanovski bekrija Bartko đorđija, pandan vranjanskom Mitketu. A kako i ne bi bio kada se kraj njegovog spomenika više ne čuju čuvene kumanovske sevdalinke, nego albanski ritmovi. Etnička linija se za četvrt veka pomerila od pruge Beograd-Skoplje, preko autoputa do iza centra. Moj prijatetelj se za to vreme dva puta selio. Sada je iza Kumanovske banke. Nezaposlenost je 34 odsto u Makedoniji – upućuju me moji saputnici prema Skopskoj Crnoj Gori, Radovan Stanojković-Raša predsednik odbora za raseljena lica iz sela Matejče i Ljubiša Cvetković iz opštine Staro Negoričane.
Na putu do sela Matejče, u kojem je do upada jedinica Oslobodilačke armije Albanaca, maja 2001. godine, dominantno stanovništvo bilo srpsko, prolazimo kroz plodno Kumanovsko polje. Većim delom se navodnjava iz sistema Lipkovo; kukuruzi su visoki puna tri metra i imaju više klipova. Evo zašto su nas proterali. Ovo je borba za vodu i ovo polje. Gde je voda tamo je život. To dobro znaju naše komšije Albanci. Od 550 hektara navodnjavane zemlje, 370 hektara je u vlasništvu Srba sa turskim tapijama – ukazuje Radovan. Na ulazu u selo on me upozorava da nema stajanja i da mogu samo u pokretu kroz prozor auta da fotografišem, da ne bih prošao kao neke moje kolege iz Skoplja.
Ulazimo u selo. Albanci grade kuće, skreću potok ka baštama, voćnjacima… Nailazimo na niz zapaljenih srpskih kuća. Krovovi puni ugaraka i bez crepa. Fasade pocrnele od dima. Taj tužan pejzaž ljudskog egoizma i bezumlja razbijaju nove kućice žute fasade. Raša objašnjava da su Italijani izgradili 38 kuća od 40 kvadrata, za one koji su vikendom ovde dolazili i obrađivali njive i bašte da bi preživeli. Sada dođu najhrabriji samo danju. Nekoliko ovih kućica Albanci su zapalili kao jasnu poruku Srbima. Domaćini iz sela odbili su ove kućice i opredelili se za maratonske sudske sporove za nadoknadu štete od države. Njima treba i ambar i koš i staja za stoku i trem za traktor… Mnogi su dobili novac i kuće se dole u mravinjaku kumanovskom, kako navodi Radovan. Ima ih još podosta, starijih u izbegličkom bednom smeštaju – kaže Radovan.
Od centra sela skrećemo odmah levo. Naš vodič je odlučio da ne idemo u policijsku stanicu. Možda je bolje tako, kada nismo mogli da dobijemo asistenciju policije na putu do manastira Presvete Bogorodice na vrhu planine. Tih devet kilometara vode kroz hrastovu i bukovu šumu – nebezbedno je – upozorili su me moji domaćini još u Kumanovu. Ali, radoznalost je pobedila. Ovo je prvi put da neka redakcija iz Beograda pošalje svog novinara. A bila nam je ovih devet godina potrebna neka blaga reč iz naše matice Srbije. ćutale su i one čuvene humanitarke iz Beograda. Ove opljačkane i zapaljene kuće će im sve objasniti – kaže Radovan okrećući glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. A mogli smo da odbranimo našu Goru. Kada smo se konsolidovali posle mučkog noćnog napada drugi na treći maj 2001. godine i kroz vatru pokupili decu, roditelje i najnužnije stvari, nas 40 iz sela je mobilisano u policiju. Borili smo se kao kad čovek brani svoj dom. Zaustavili smo ih brzo. A onda je oslabila vatra. Kako … da bi se konsolidovali. Tada smo se pobojali da će biti isti scenario kao na jugu Srbije. Ne smemo da branimo svoju zemlju, svoj narod od napadača među kojima je bilo i onih veterana sa Kosova, rata na jugu Srbije i mudžahedina, predimenzionirane silom. A kako brane svoju zemlju oni koji nam sada određuju dozu, znam. Ali… I ubrzo smo im pokazali kako umemo da se branimo: teroristi su saterani u obruč oko sela Aračinovo. I tada je stiglo naređenje moćnih zemalja: dosta je rata. Nastupa mir i bratstvo jedinstvo, da bi oni izvukli autobusima svoje vojne instruktore u redovima albanskih napadača. Tada mi je bilo jasno da ćemo ostati bez svojih kuća, bez svoje imovine, bez vekovne naše uzdanice i zaštitnice, naše Gore. Usledio je Ohridski sporazum juna 2001. godine. Pomiluju se svi borci, bez obzira na to da li su napadači ili napadnuti. Isto kao i na Jugu Srbije. Zaboravlja se krv poginulih.
Ubrzo prođosmo pored zapaljenog dečjeg odmarališta. A onda na podnevnom suncu sinu fascinantna lepota srednjevekovnog hrama na ovećoj zaravni prema Kumanovskom polju. Mladi policajac skloni metalnu rampu i betonsku pregradu. Na ramenu mu kalašnjikov. Sa odmorišta divan pogled na celo Kumanovsko polje. Pogled mi se ipak lepi za monumentalnu građevinu. Manastir je podignut još u XI veku. Sredinom XIV veka car Dušan, koji je stolovao u obližnjem Skoplju, započeo je, a njegov sin Uroš i supruga Jelena završili su obnovu manastira oko 1357. godine, posle čega je on postao zadužbina cara Uroša. Sa manastirske crkve je u XVIII veku skinut olovni krov koji je iskorišćen za pokrivanje Eski džamije u Kumanovu, čime je ubrzan proces njegovog propadanja. Manastirska crkva je obnovljena 1934. godine, ili 1926. godine. Crkva je oštećena od strane albanskih terorista 2001. godine. Srušen je časni presto od mermera u oltaru. Na njoj je uklesan UčK. Radovan i milicioneri su nam pokazali i mesto gde su Albanci kopali u oltaru tražeći u temeljima, verovatno, zlato. Taj prostor je veličine dva sa tri metra i pristojno je saniran, dok časni presto stoji razvaljen. Crkva slavi 21. septembra Malu Gospojinu, kada se ovde, uz pratnju policije, okupe Srbi i Makedonci sa područja cele Skopske Crne Gore. Pre raspada Jugoslavije ovde se okupljalo po više od hiljadu ljudi. Dolazili su i Albanci – glasno i sa dubokom tugom izgovara Radovan.
Od mladog milicionera saznali smo da je manastir poznat i po tome što je u njemu živeo i stvarao poznati srpski kompozitor duhovne muzike sa kraja XV veka Isaija Srbin. Zapalismo sveće za zdravlje najmilijih, još jednom očima pomilovasmo prekrasan živopis i krenusmo da obiđemo oštećene konake.
Srušeni krov i rupe od mina na oba konaka ukazuju da su se ovde vodile ozbiljne borbe. Rane ove svetinje još nisu zaceljene. Kao i ljudske. Na izlazu iz crkve u pojati, obilje nadgrobnih ploča sa srpskim imenima i prezimenima.
Vreme je bilo da krenemo za Skoplje, dok je predivna planinska svežina na 1004. metara nadmorske visine odnosila umor. Brzo smo sišli u Matejče. Tek tada sa lica mojih saputnika nestade grč.
Hteo sam da vidim zgarište Radovanove kuće. Odmahnu samo glavom i proguta pljuvačku. U susednom albanskom selu… pokazao nam je zapaljenu novu kuću. To je kuća albanskog radnika iz Švajcarske koji nije hteo da plati ONI razrezani harač. Iako su pored kuće braće i bližih rođaka, niko nije smeo da gasi požar. Tako stoji kao svojevrsni spomenik neposlušnosti, ili svojevrsne solidarnosti već devetu godinu. I zato oni osvajaju nove životne prostore, a mi gubimo – zaključuje rezignirano Radovan.
SRBI BEZ IDENTITETA
U Skoplju nas dočekuje predsednica najstarije, najmasovnije i najaktivnije nevladine organizacije Srba i Makedonaca, Skupštine Srpske zajednice, Gordana Jović-Stojkovska. Formirana je 1991. godine i menjala je ime, ali suština njene aktivnosti je uvek ostajala ista: očuvanje nacionalnog, kulturnog i jezičkog identiteta Srba u Makedoniji. Sve veće manifestacije počev od Dana državnosti Srba u Makedoniji, od Svetog Save do Vidovdana, organizuju obeležavanja Kumanovske bitke, pomena u Valandovu, Kajmakčalanu.
Teške dve decenije je srpski narod preživeo u Makedoniji posle raspada Druge Jugoslavije. U poslednjoj deceniji prošlog veka nismo postojali ustavno u Makedoniji. Tek posle Ohridskog sporazuma dobili smo kao autohtoni narod na ovim prostorima, svoj državotvorni status. Međutim, posledice ukidanja škola na srpskom jeziku godinu-dve dana posle raspada Jugoslavije i nedostatak udžbenika na srpskom jeziku, uz slab kadar i prekid neposredne i medijske komunikacije sa Srbijom, rezultirao je iščezavanjem srpskog jezika iz svakodnevne upotrebe i u srpskim porodicama, a posebno u mešovitim brakovima. đacima su predavali u osnovnim školama nastavnici koji nisu znali srpski jezik, a učilo se iz makedonskih udžbenika. Šta se tu moglo očekivati nego da generacija mladih Srba, rođenih posle 1991. godine zabrave svoj jezik, objašnjava za Pečat Gordana Jović-Stojkovski.
Danas vrlo visok procenat dece i u tradicionalno jakim srpskim enklavama (Kumanovo, Staro Nagoričane, Kućevište, Josifovo), ne govore ni srpskim ni makedonskim jezikom, nego nekom kreolskom varijantom koji liči na kumanovsko-vranjanski dijalekat. Roditelji su svakako krivi za to, jer je pitanje nacionalnog i jezičkog identiteta i etičko pitanje. I u mešovitim brakovima deci treba pružiti mogućnost da nauče jezik oba roditelja, kako bi imali dovoljno elemenata i saznanja prilikom njihovog odlučivanja o svojoj nacionalnosti.
Toga je svesna i predsednica Skupštine srpske zajednice, pa kaže:
Roditelji imaju pragmatičnu logiku, jer ta deca zbog nespremnosti države, ili opstrukcije nekih moćnih krugova ne mogu da nastave kvalitetno školovanje na srpskom jeziku. I tu dolazimo do bitnog pitanja ostvarivanja ustavnog prava Srba da se školuju na maternjem jeziku. Bez kvalitetnog nastavnog kadra i prevedenih udžbenika na maternji jezik nema stvarnog prava, nego se svodi na formalno pravo. To je za mene suptilna i perfidna asimilacija. A to je nedopustivo i necivilizovano i sa aspekta evropskih standarda. I pogledajte sada koliko su pogubne posledice takvog odnosa prema srpskoj deci. Naša jadna deca, beže od svojih drugova vršnjaka koji govore srpski zato što ih je sramota da pokažu da ne znaju maternji jezik. To su pravi šokovi za decu, sa trajnim psihičkim posledicama. Mi sada organizujemo druženja srpske dece, jer je ukinuto pravo na fakultativno obrazovanje, što je još jedan lukav potez onih koji podržavaju asimilaciju manjinske dece. Dvadeset godina naša deca ne mogu da dobiju prevedene udžbenike. Mi smo nudili da prevedemo besplatno udžbenike. Prevodioci iz izdavačke kuće Slovo ljubve i tri prevodioca iz Beograda su hteli besplatno to da urade, ali smo odbijani. Loša namera se vidi iz činjenica da nije odobreno korišćenje udžbenika iz prirodnih nauka gde nema ideologije, a zakoni iz fizike i hemije su isti i u Srbiji i u Makedoniji.
Da li se tako postupa sa makedonskom manjinom u Srbiji?
Ne, svesna je Stojkovska, i zato napominje: I to su ovde pedagoški stručnjaci znali a ćutali su. U Srbiji nevladine organizacije koje brinu o makedonskoj manjini za svoje aktivnosti dobijaju preko 150.000 evra. Mi ovde, ništa. Tražimo s pravom samo pomoć i razumevanje za naše potrebe na bazi reciprociteta. I u kvantitetu i u kvalitetu.
Predsednica Stojkovska potkrepljuje svoju ocenu i činjenicama da emisija na srpskom jeziku, koja ide tri puta na državnoj televiziji ima veoma loš termin: 15 časova – kada deca idu ili odlaze iz škole, a radio emisije se emituju u 19 časova – kada se gleda televizija. Tražili smo promenu termina, ali nije bilo dobre volje. Novinari za ovu emisiju na televiziji vrlo teško dobijaju kameru i vozilo, pa im najčešće mi pomažemo.
Rezultat je, napominje naša sagovornica, još jedan poraz na planu očuvanja nacionalnog identiteta.
Ni u Kumanovu ni u Skoplju, već tri godine ne uspevamo da obezbedimo dovoljan broj đaka za otvaranje jednog odeljenja na srpskom jeziku. A do dve godine od raspada Druge Jugoslavije, radile su četiri srednje škole na srpskom jeziku u Makedoniji. No, poraz je samo uvod u pobedu, kaže jedna mudrost. Već su izašli prvi profesori srpskog jezika i književnosti sa grupe na Filološkom fakultetu u Skoplju, koja je počela sa radom pre četiri godine. Pokrećemo i kurseve srpskog jezika kroz druženja naše dece. Stiglo je pet udžbenika na srpskom jeziku.
To je kap u moru, u odnosu na potrebe za normalno odvijanje nastave. Ali, to je i nada da će se do kraja ove školske godine pojaviti i ostali.
Nadamo se da će kada smo čekali dve decenije biti bar kvalitetni. Ukazali smo na činjenicu da se u makedonskim udžbenicima za osnovnu školu neadekvatno tretira istorija Srba. Smatramo da srpska deca treba da znaju da je na prostorima sadašnje severne Makedonije u srednjem veku, postojala jaka srpska država. Utoliko pre što deca u Srbiji uče o Samuilovom carstvu. Istorijske činjenice se ne mogu menjati. To neće negativno uticati na prijateljske odnose između dva pravoslavna naroda. A da se makedonski i srpski narod visoko uvažavaju, uprkos pokušaja nekih ekstremista, pokazuju i činjenice da 90 odsto svih mešovitih brakova u Makedoniji su između pripadnika ova dva naroda. Srpski narod ne sme da zaboravi izuzetno sadržajnu solidarnost Makedonaca izraženu već prvih dana bombardovanja Srbije 1999. godine. Isto kao što makedonski narod pamti pomoć Srbije posle zemljotresa u Skoplju 1963. godine.
Boli me istina, priznavanje Kosova, ali to je učinila Vlada, a ne narod pod pritiskom – zaključuje Gordana Stojkovska.
Treba nekako rešiti i pitanje verskog života Srba, kako Srbi za pričest ne bi išli u Bujanovac i Vranje. Srbi su jedini narod u Makedoniji koji nema svoju crkvu. Mi bi voleli da nam sveštenik na srpskom čestita Božić i Uskrs.
MAKEDONIJA NATOPLJENA SRPSKOM KRVLJU
Zamenik ministra kulture u Vladi u Republici Makedoniji je naš sunarodnik Dragan Nedeljković, zamenik predstavnika Demokratske partije Srba u Makedoniji koja učestvuje u vladajućoj koaliciji koju predvodi VMRO DPMNE. On nam ukazuje na to da je jedno od najbolnijih tema svakodnevnog života Srba u Makedoniji, pitanje obrazovanja na maternjem jeziku i kao takvo zaslužuje najveću pažnju.
Pitanje nacionalnog identiteta je duhovna potreba čoveka, a jezički identitet je i emotivna potreba, posebno mladih ljudi.
Dobio sam obećanje na sednici Vlade da će do kraja godine biti odštampani skoro svi prevedeni udžbenici na srpskom jeziku. Dobro je što su stigli neki udžbenici iz Srbije za osnovnu školu za van nastavnu aktivnost kako bi popunili sadašnju prazninu.
Sporo se rešavaju i problemi raseljenih Srba iz Skopske Crne Gore. Ljudi iz Metejča, Opaje, Otlje i drugih sela u Skopskoj Crnoj Gori koja je pretežno bila naseljena Srbima, morali su da napuste svoje kuće i imanja zbog oružanih sukoba 2001. godine. Od tada su oni izbeglice u sopstvenoj zemlji. Dugo se oklevalo sa donošenjem pravih rešenja, što je nedopustivo, kaže Nedeljković
Duga je i plodna kulturna saradnja između Makedonije i Srbije. Međutim, povodom očuvanja kulturno-istorijskih spomenika Srbije Nedeljković kaže:
U Makedoniji političari moraju da priznaju notornu istinu: da je Makedonija jedina zemlja na svetu gde Srba ima više pod zemljom nego na zemlji. Na ovim prostorima Srbi su se rađali, živeli, borili, umirali… Imamo mnogo kulturno istorijskih spomenika koji su u vrlo lošem stanju, što je svojevrsna uvreda za naše pretke, ali i njihove potomke. Spomen kosturnica na Kajmakčalanu, Zebrnjaku, Velesu, Valandovu, Krivoj Palanci, Skoplju… nisu samo srpski spomenici zato što su tamo sahranjeni vojnici koji su se borili za proterivanje Turaka sa Balkana i fašista iz Prvog i Drugog svetskog rata. Mislim da je sadašnja Vlada Nikole Grujevskog spremna da napravi pozitivan pomak u tom pravcu. Ja sam sredinom avgusta, na bazi postignutih dogovora, potpisao zahtev Ministarstvu za inostrane poslove Makedonije, kako bi se pokrenula procedura za potpisivanje bilateralnog sporazuma o zaštiti kulturno-istorijskih spomenika. To znači da će naši spomenici u narednom periodu, od kojih su neki pod zaštitom države a neki nisu, moći da se revitalizuju i da se obnove. Očekujem da će ruiniran spomenik Kumanovskoj bici na Zebrnjaku do 24. oktobra 2010. godine, biti obnovljen u izvornom obliku.
Srbi u Makedoniji podržavaju ideju predsednika Tadića da će obnovljeni spomenik biti mesto pomirenja balkanskih naroda. Za Srbe u Makedoniji je isto tako važno da se reši problem srpskog narodnog pozorišta Branislav Nušić u Skoplju i da ono dobije adekvatan tretman u kulturnom miljeu Makedonije. Za Dragana Nedeljkovića to je jedan od prioriteta.
Obišli smo i opštinu Staro Nagoričane. Ovo je jedina opština u Makedoniji u kojoj je srpski jezik drugi službeni jezik. Gradonačelnik je mašinski inženjer vrlo agilni Miodrag Jovanović. U ovoj opštini radi osnovna škola Svetozar Marković sa nastavom na srpskom jeziku, koju posećuje 105 učenika. Ova eko-opština je osamdesetih godina prošlog veka imala 16.500 stanovnika, a po popisu od 2002. godine ima 5.074 stanovnika, od toga 1.296 srpske nacionalnosti.
Procentualno najviše se iselilo Srba iz ove opštine. Ovde ima mnogo porodica u kojima roditelji u prezimenu imaju -ić i nose šajkaču kao nacionalno obeležje, što se vidi posebno u kafani pored čuvene i svetski poznate crkve Svetog đorđa, inače zadužbine kralja Milutina iz 13. veka, dok deca umesto -ić u prezimenu imaju –ski. Sve je to dovelo do velikih raskola čak i unutar porodica. Asimilacija je bila intenzivna posle Drugog svetskog rata.
Gradonačelnik Jovanović je formirao ekipu čiji je prevashodni zadatak da privredno oporavi opštinu. Izradili su pedološku kartu cele opštine, grade se putevi, vodovod i kanalizacija u svim selima. Ove godine za te namene investirano je 700.000 evra. Uz pomoć Holanđana jedan povratnik, Srbin iz ove zemlje, izgradio je modernu hladnjaču.
Moramo iskoristiti atraktivnost naše lepotice crkve Sv. đorđa, za čiju obnovu smo dobili od evropske zajednice milion evra. Mnogo očekujemo od obnove spomenika Kumanovskoj bici na Zebrnjaku. Verujem da će se obećanje Vlade Makedonije o dobijanju dozvole za obnovu realizovati, kako bi 2012. godine obnovljeni spomenik bio mesto pomirenja balkanskih naroda. Time ćemo slediti i evropske poruke svim narodima koje su drugi svađali zbog sopstvenog interesa. Već su spomenik obišle ekipe stručnjaka iz Makedonije i Srbije. Neophodno je utvrditi stepen oštećenja zbog miniranja u obližnjem kamenolomu. I pored sudske zabrane pre nekoliko godina, s proleća je preduzeće ‘Granit’ ponovo miniralo granit u podnožju spomen kosturnice sa 250 kilograma eksploziva i rastresla blokove u temelju kosturnice. Zahvaljujući našoj agilnosti i angažovanju najvećih funkcionera Makedonije i Srbije, obustavljeno je dalje miniranje. Mi, kao opština pokrećemo akciju izgradnje nedostajućeg asfaltnog puta do podnožja spomenika. Ideja je da se ovde izgradi spomen park sa svim uslovima za turističke posete, kaže gradonačelnik Miodrag Jovanović.
Kako je Kumanovo pripalo Makedoniji
Naša proslavljena šahistkinja velemajstor Milunka Lazarević, odličan je poznavalac naše istorije. Nedavno mi je u razgovoru, saznavši da pripremam ovaj tekst, preporučila da čujem našeg akademika Dobricu ćosića koji ima lepu priču za novine o tome kako je Kumanovo pripalo Makedoniji posle Drugog svetskog rata, iako je u njemu dominirao srpski živalj. Naš veliki književnik ljubazno se odazvao mojoj znatiželji.
Jednom prilikom sam upitao Aleksandra Rankovića, zašto je Kumanovo pripalo Makedoniji kada je u njemu dominirao srpski živalj. On mi je odgovorio da je posle izdaje Šatorova i vraćanja KP Makedonije, na ličnu intervenciju Dimitrova, u sastav Komunističke partije Jugoslavije, na čelo makedonske partije došao Aleksandar Koliševski. On je zatražio da Kumanovo privremeno pripadne Makedoniji, jer mu je podrška kumanovskih komunista bila vrlo važna. Toj odluci je doprinela i činjenica da je Kumanovo bilo daleko od Niša, a u tom rovitom stanju 1944. godine veze su održavane preko kurira. Naravno, to je trebalo da bude privremeno, a da će se narod izjasniti kojoj republici će pripasti Kumanovo. A šta se dogodilo videli smo – rekao mi je tada Dobrica ćosić. Tom prilikom mi je preporučio da pročitam skoro izdatu knjigu Slavoljuba đere Petrovića Sećanja i zapisi jednog borca i doplomate, koja otkriva mnoge nepoznate detalje o zbivanjima na jugu Srbije i kumanovskoj oblasti.
Koliko stvarno ima Srba u Makedoniji
Srba je sve manje i u Makedoniji. Po popisu iz 1994. godine, bilo je 40.228 Srba od ukupno 1,94 miliona stanovnika Makedonije. Osam godina kasnije (2002) na popisu broj Srba pao je na 35.939 od ukupno 2,02 miliona stanovnika. Srbi su tek ustavom iz 2002. godine, posle Ohridskog sporazuma, priznati kao državotvoran narod Makedonije. Pre tri godine dobili su i svoj državni praznik Svetog Savu, koji se obeležava svake godine svečanom akademijom organizovanom od strane Srpske zajednice u Makedoniji. U nevladinim organizacijama Srba u Makedoniji tvrde da u ovoj zemlji živi oko 100.000 Srba.
Na prethodna dva popisa nije bilo mogućnosti da se kontroliše popisivanje stanovništva. Utvrdili smo da je bilo slučajeva upisivanja podataka u formularima grafitnom olovkom a ne hemijskom, što je omogućavalo manipulacije raznih vrsta. Sada smo od Vlade tražili da se Srbi uključe u popis, posebno na područjima gde ima najviše Srba i da se formulari popunjavaju isključivo hemijskom olovkom. Obići ćemo sve porodice u kojima ima onih čija se imena završavaju na –ić, ali i –ski, a slave krsnu slavu. Značajan je broj porodica gde roditelji nose prezimena na –ić, a deca na –ski što ilustrativno govori o posledicama asimilacije od završetka Drugog svetskog rata do danas – ističe Gordana Jović-Stojkovska, predsednica Srpske zajednice u Makedoniji.
