Poseta Muhameda Junusa, slavnog bankara koji ubogoj sirotinji širom sveta daje pozajmice na reč, prilika je da se građani Srbije odmere prema svetu i shvate kojem prosperitetnom ekonomskom klubu na planeti stvarno pripadaju
Muhamed Junus, sedamdesetogodišnji ekonomista iz Bangladeša, slavni bankar sirotinje i bede, boravio je ovih dana u radnoj poseti Srbiji. Ironijom sudbine, ovaj nobelovac (Nobel za mir, 2006), čije su nezvanične titule svetski Bog malih kredita i bankarska majka Tereza, boravio je u Beogradu tokom poslednjeg vikenda u oktobru 2010. godine, dakle u mesecu obeležavanja jubilarne godišnjice velikog društvenog prevrata, pre deceniju najavljenog i kao potpisivanje ugovora s narodom, te za sve građane Srbije obećani ulazak u eru blagostanja – ekonomskog, i političkog. Ukratko, ako nam demokratija i prosperitet bejahu pre deset godina kao u zvezdama zapisani, zbog čega sada, kao spasenje – Junus?
BANKAR SIROTINJE – KAO SVOJ SVOJIMA
Kako je u volji sudbine tako po zlu krenulo, da se na poodmaklu godišnjicu petog oktobra u Srbiji ne sudaraju investitori i ulagači, već da nam konačno dođe bankar otpisanih i beznadežno sirotih, delatnik koji je svetsku reputaciju i Nobela stekao marljivo radeći na ekonomskom i socijalnom uključivanju najsiromašnijih u društvenu zajednicu? Da li je pomenuti ugovor s narodom možda ranije pogrešno protumačen, a da je zapravo podrazumevao da Junus (koji nas nije obilazio ni u vremenu sankcija i oskudica mračnih devedesetih), kao svoj svome, sada dođe i do ovog dela Balkana!? Zbog čega se ova poseta može razumeti ne samo kao korisna , već i simbolički važna, u društvenoj, političkoj i psihološkoj ravni? Odgovor je nedvosmislen: slušajući uvaženog gosta, najzad, i u otrežnjujućoj jasnoći, razumeli smo ko smo i kuda, kao građani Srbije, čvrsto opredeljene za evropske integracije, idemo? Uzbudljiva životna storija i reči Muhameda Junusa kazuju i svojevrstan predlog za razmišljanje, ne samo ekonomskim ekspertima. Ponovimo, ukratko, u štampi prepričavanu, legendu o iskustvu ovog gospodina (inače američkog đaka, i lucidnog tumača svog vremena) koji je utemeljio koncept mikrokredita, zapravo kreditnih linija za siromašne građane koji ne ispunjavaju uslove neophodne za klijente bilo koje poslovne banke savremenog sveta (Kako, u čast gosta, domaćini izračunaše, najmanje milion Srba je u klubu, na koji nobelovac računa).
Borbu protiv siromaštva Junus je započeo tokom velike gladi u Bangladešu 1974. godine. Otkrio je kako mali zajmovi mogu da poboljšaju preživljavanje najsiromašnijih, a Nobela dobio upravo zato što je svojim delom kupio socijalni mir u ovom i mnogim drugim delovima našeg tragičnog sveta. Prvi zajam dao je iz sopstvenog džepa i bio je namenjen ženama u selu Jobra, koje su se bavile izradom nameštaja od bambusa. Dvadeset i sedam dolara, koliko je iznosio prvi kredit koji je Junus dao, podelile su 42 žene, što im je pomoglo da razviju svoj posao i da promene budućnost ovog sela. Ostalo je, naravno, istorija!
Siromaštvo nije u čoveku, već u sistemu i zato je na vladi svake države da promeni taj sistem, kategoričan je bio u svojim beogradskim istupanjima slavni ekonomista iz Bangladeša. Njegovi argumenti su ubedljivi: Gramin banka koju je osnovao danas posluje u više desetina zemalja, ima preko osam i po miliona klijenata, a ovi – najsiromašniji najurednije vraćaju kredite. Od kako je 1976. godine osnovana Gramin banka, ovaj sistem mikrokredita danas funkcioniše u 43 države, gde je pozajmljeno više od pet milijardi dolara za oko 8,1 milion ljudi, od kojih 97 odsto čine žene. Sve ovo, on je rekao u Narodnoj skupštini u Beogradu, u govoru o mogućnostima ličnog i korporativnog doprinosa u stvaranju biznis modela – pred predstavnicima ovdašnje državne uprave, poslovne zajednice, kulturnih institucija, civilnog sektora i studenata.
Domaćini su potom, nezvanično, zaključili: Posle Bangladeša, najsiromašnijih delova Azije, podsaharske Afrike i južne Amerike, mikrokrediti će, najverovatnije, već sledeće godine stići i u Srbiju, u kojoj najmanje milion odraslih ljudi, iz kategorije takozvanih apsolutnih nesrećnika i luzera, nema pristupa bilo kojoj normalnoj banci. Upravo ovim zaključkom, Srbija se pozicionirala, i našla svoje mesto u međunarodnoj zajednici slobodnih ljudi. Manje je važno što se u konkretno pomenutom programu srpskih mikrokredita, spominju iznosi od dve, tri hiljade evra. I što, ni u naznakama, nema razumnih određenja kako će to neke buduće srpske Jobre, Jatagan male ili karton naselja, i njihovi žitelji uživati u blagodetima malih investicija koje će im pomoći da dostojanstveno rade. Da ne spominjemo nedoumice: kako smisleno, za proizvodnju i preduzetništvo, potrošiti kredu od dve hiljade evra – kada je u ekonomiji kao što je savremena srpska, i u životnoj stvarnosti koju ona produkuje, nepromišljeno bar bez trećine te svote ući i u avanturu običnog krečenja stana, ili opremanja vremešnog automobila u skladu sa preporukama novog zakona o saobraćaju.
Da li je žuti Miki Maus, kako od milja nazivaju Božidara đelića, prodao maglu i iskusnom Muhamedu Junusu, kao originalan doprinos svetskoj ekonomskoj i bankarskoj areni
NEVOLJA NA NEVOLJU, ALI PARA NA PARU
Ali – ni to nije sve. Već je i u početnom oduševljenju mogućnostima da domaća sirotinja progleda, u razmeni mišljenja brižno napomenuto da ovde nema sistemskih mogućnosti, jer je naš bankarski sistem zapravo pravljen za bogate, za povlašćene ali ne i nas ostale. Dok je uvaženi gost obzirno rekao da mada je razvijen, bankarski sistem u Srbiji ne pomaže preduzetništvu siromašnih, njegov beogradski domaćin, potpredsednik Vlade Božidar đelić vajkao se i pojašnjavao zašto, ni uz dobru volju, odnosno slutnju da đavo igra pred vratima, ipak neće sve to ići glatko. Malo verovatno bi uostalom bilo i da Junus zna kako je ovde od vajkada važilo pravilo: Para na paru ide, a na sirotinju, tradicionalno, i zečevi neka oružja vade! Kako politička volja ipak postoji, đelić je, u sklopu komentarisanja ovog razgovora, čvrsto obećao da će Vlada i NBS pripremiti model za kreditiranje preduzetništva najsiromašnijih građana – zajmovima od dve do tri hiljade evra, bez obezbeđenja garancija za takve kredite, a da za uzvrat to ne dovede do destabilizacije finansijskog sistema. Tako je potpredsednik Vlade Srbije, obećanjima utešio i sirotinju i nobelovca. Očekujući da krenu i ove, svakako strukturne, ali i druge reforme, za koje se tvrdi da su (uz političku stabilnost), uslov reanimacije upokojene srpske ekonomije, recimo da je poseban kuriozitet ovdašnjeg boravka bankarskog kralja sirotinje, između ostalog i to što mu je neposredni domaćin bio upravo Boža đelić. Iskusni ekonomski stručnjak koji je, prema sopstvenom priznanju, u tegobnoj mladosti i sam bio nesuđeni kandidat za nekakav sirotinjski mikrokredit, danas je postao – takođe prema sopstvenom priznanju – bogat čovek! Ovaj istaknuti akter srpske postpetooktobarske političke i ekonomske scene, čovek koga su proglašavali i ličnošću godine, ali ga i sa ne manje strasti zvali prodavcem magle i žutim Miki Mausom, možda može poneki, pažnje vredan, savet da uputi i velikom Muhamedu Junusu. Ne za srpski slučaj, to je jako komplikovano, već možda pre za svetsku ekonomsku i bankarsku arenu. Naravno, uz pojačanje argumentacije koja brani aksiom da siromaštvo, ali, sledstveno, i bogatstvo, nisu u čoveku, već -uvek i obavezno: u sistemu.