O knjizi su, pored vladike, govorili pisac Đorđo Sladoje i glumac Nikola Pejaković. Moderator je bio glumac Nikola Škorić, od kojeg smo čuli i nekoliko odlomaka.
Đorđo Sladoje je izjavio da mu je veliko zadovoljstvo, čast i radost što ima priliku da govori o knjizi „Nebeska dvorišta“.
„U ovoj knjizi je očigledno literarno zrenje vladike Grigorija u odnosu na prethodne knjige, to se vidi po sigurnoj, stabilnijoj rečenici i zavidnoj veštini u komponovanju romaneskne građe. Ova knjiga odiše jevanđeljskim duhom, i na svim stranicama je prisutna žudnja za verom, za Hristom, za liturgijskim doživljajem Boga i božje tvorevine, odnosno želja da se ode u manastir. Sve što se dešava u ovoj knjizi je priprema za taj odlazak, i vladika se priseća događaja koji su mu prethodili.“
„Neću ništa govoriti o knjizi, jer je možda neumesno, ona je napisana i sada je vaša“, rekao je vladika Grigorije. „Otkako je napisana, nikad nisam imao snage da je otvorim ni da pročitam ijednu rečenicu. Sve mi ovo izgleda nestvarno, i ova dvorana, i vi i ja, i Novi Sad koji je u mojoj duši uvek nešto lepo i plemenito, i imam utisak kao da se moja Planinica preselila ovde i da je sve veća. To je moć koju imaju priče – da vam prikažu neka mesta onakvim kakva jesu tek kad iz njih odete.“
Glumac Nikola Pejaković se sa mnogo radosti prisećao vremena koje je proveo u Trebinju i sa vladikom Grigorijem.
„Mlad čovek čita knjige nekih ljudi koje ne poznaje, o događajima o kojima čuje prvi put. Međutim, kako čovek sazreva ili dođe u veliki grad, upoznaje te pisce, prepoznaje junake u tim delima u ljudima oko sebe. Ova knjiga obiluje pričama, likovima i junacima koje sam upoznao. Oni su svi u mom sećanju i veći od ove knjige. U Trebinje sam došao na nekoliko dana, a ostao četiri godine. Vladika Grigorije je neodvojivi deo tog perioda mog života.“
Proleće 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, košmar promena u svetu došao je na ulice, studenti protestuju dok figure nadolazećeg rata postaju opipljive. Naš junak, student teologije, čas je sam na obali razgoropađene reke, čas za govornicom s koje sve više odžvanja jeka umesto poruka. Zatečen glasovima o ratnom obruču koji se steže oko male, nekada skladne zajednice u planinskoj osami iz koje potiče, pokušava priskočiti u pomoć, da bi s preprekama na koje nailazi i sam rastao, čvrsto se držeći izbora manastirskog dvorišta, ne kao uzmaka iz sveta koliko dodira među svetovima: malim i velikim, ličnim i zajedničkim, zemaljskim i nebeskim.
