Žurim da platim dom, ali autobusa do centra nema pa nema. Konačno, ulazim u prepun autobus i stižem do centra grada i banke. U banci naravno, red. Posle malo čekanja i uz prateće peripetije (u principu u ovoj filijali ne bih mogao da podižem novac, al’ ajde ovog puta može) na kraju podižem pare.
Natrag u dom na šalter blagajne koji sam jedva pronašao posle 15ak minuta potrage. Nešto su renovirali pa su skroz u haosu. Ispostavilo se da je dobro što plaćam kešom, jer im sistem za plaćanje karticama ne radi zbog tog renoviranja. Ljudi ispred mene rezignirano napuštaju red kada to čuju. Plaćam, i sa priznanicom idem do recepcije mog paviljona da im je pokažem.
Međutim, neljubazna sredovečna šalteruša na recepciji me vraća, i kaže mi da ne može s ovom priznanicom da me upiše da sam platio, već da moram da se vratim do sobe, nađem jedan drugi papir, pa opet na blagajnu da mi na njega udare pečat. I da požurim, jer zatvaraju u 4. Trčim do sobe, nekako nalazim taj papir, trčim do blagajne, overavam papir, trčim do recepcije, i završavam sve u minut do 4.
Prepoznajete Srbiju? E pa nije Srbija. Mesto zbivanja je Aix-en-Provence. Provence par excellence, kako kaže moto lokalne turističke organizacije. Sudeći po raskošnoj lepoti starog centra grada moto je u potpunosti na mestu, ali o lepotama juga Francuske i ostalim servisnim informacijama možete čitati u ponudama turističkih agencija, pa na to neću ovog puta trošiti reči.
Na pameti mi je ovih dana mentalitetska sličnost nas i njih. U ovom kontekstu oni su južni Evropljani: Francuzi, Italijani, Španci, Grci itd. Pored neljubaznosti i neefikasnosti birokratije, spaja nas između ostalog i finansijska nedisciplina, bučne rasprave, otmenost u pijanstvu, rituali ispijanja kafe, blagi pesimizam i stalna kuknjava na život, itd. Sličnosti su brojne, a poenta je da treba da se ugledamo na primenjena rešenja i iskustva iz ovih država, a ne da izmišljamo toplu vodu, ili da pokušavamo da postanemo Nemačka ili Austrija jer nam to jednostavno ne leži.
Ono što je pokrenulo ovo moje razmišljanje je zaprepašćenje kada sam u ovim državama (konkretno, moje iskustvo je ograničeno na Italiju i Francusku, za sada) primetio osobine za koje sam do tada smatrao za ekskluzivno srpske, kao u ovoj kratkoj priči iz uvoda. Početno čuđenje je zamenilo razumevanje, koje je na kraju učinilo da formiram realističniju sliku o Srbiji i njenom mestu u trenutnom globalnom mentalitetskom poretku.
Prva moja putovanja vezana za studentske razmene i kampove bila su u Ameriku, gde sam završio četvrtu godinu srednje škole, i severnu Nemačku, gde sam bio učesnik jednog letnjeg kampa za mlade. Dakle u zemlje, da ga za ovu priliku krstimo, severnjačkog mentaliteta . Na ta dva putovanja sam stekao određeni osećaj o tome kako bi to inostranstvo, tj. razvijeni svet trebalo da izgleda. Šestomesečna studentska razmena u Rimu je taj osećaj uspela da poljulja i na kraju potpuno da sruši, pa život i atmosfera u gradiću kod Marseja zvanom Aix gde sam trenutno nije ni došlo kao neko iznenađenje.
Slika koju većina Srba ima o inostranstvu (a većina mladih Srba nažalost nikad nije stigla dalje od Crne Gore), je da je to inostranstvo pakleno dobro naštimovan sistem u kom su ulice čiste, ne prelazi se na crveno, nema zastoja u saobraćaju, đubre je odneto, a vozovi ne kasne. Moja prva iskustva iz Amerike i Nemačke su donekle bila u skladu sa tom slikom.
Dok ne dođoh u Rim. Od prvog dana, kada sam na aerodromu ušao u voz iscrtan grafitima u kom je stari Rom svirao violinu, pa sve do poslednjeg dana i pokušaja mog stanodavca da zaboravi da mi vrati dodatnih 100 evra depozita, prvobitna slika o tome kako izgleda razvijena država je bledela i poprimala sasvim drugi oblik. đubre na ulicama Marseja zato nije došlo kao iznenađenje jer sam se tog istog đubreta nagledao na ulicama Napulja, kao i na periferiji Rima.
Posle pomenutih putovanja po ostatku Evrope nameće mi se zaključak da je evropska podela istok-zapad veštačka, a da je prava, mentalitetska podela sever-jug. Gledajući našu međunarodnu družinu na master programu koji pohađam (od evropskih država, zastupljeni su Rusija, Ukrajina, Poljska, Estonija, Rumunija, Srbija, Grčka, Španija, Portugal, Nemačka, Velika Britanija, Finska, Norveška, Belgija…), kao i lokalne južne Francuze, sve više sam siguran da je to tačno: po načinu na koji se ljudi pozdravljaju, formiraju grupice na žurkama, kojim tonom govore, prihvataju ili prave atmosferu itd, čini mi se da Srbi mnogo više liče na južnu Evropu nego na istok, naročito ne na onaj deo istoka koji je na severu.
Takođe, došao sam do frapantnog zaključka da nije najgora stvar na svetu živeti u Srbiji! U smislu društva i mentaliteta, naravno. Nadam se da će ova zakasnela vizna liberalizacija, mada još uvek nemamo dovoljno para za putovanja, motivisati ljude da se upoznaju sa zemljama u okolini i da sami zaključe ko nam je u kojoj meri inostranstvo, kao i da konačno vide da poređenje Srbija-ostatak Evrope nije crno-belo, i da ovde ljudi i države imaju slične probleme, neuspehe i navike, i da su verovali ili ne, u nekim stvarima – koje se nama tradicionalno zameraju – lošiji od nas.
Pored toga, mislim da će se neki i iznenaditi kada vide da zemlje koje su nam oduvek predstavljane kao bratske i bliske, u stvari nemaju puno veze sa našim načinom života i vrednostima, a neke o kojima ne razmišljamo toliko često su nam u stvari mnogo sličnije.
Zato, dragi moji Srbi, ne sekirajte se previše, jer problema ima i drugde, i ne stidite se preterano naših mana, jer i drugi imaju istih takvih na pretek. Nije daleko dan kada će PIGS (Portugal, Italija, Grčka, Španija) dobiti još jedno S. Ili još četiri S. Pa nek je veselo!
