Srbi i komunizam: gde smo bili, gde smo dangubili
Marksizam je po Lenjinu poslednja reč nauke. Ovde se nauka mora zaustaviti jer nema više šta da traži. Put ka istini je nađen i treba samo njime povesti čovečanstvo. Ukazivanje svakog drugog puta je samo odvraćanje od apsolutne istine“. Sve drugo osim marksizma samo je bolesna fantazija i izvrdavanje filozofskog idealizma, rđav produkt rđavog društvenog poretka“ (s. 214), i zbog toga se Lenjin prema svakom drugom gledištu koje se ne slaže sa njegovim, odnosi kao prema ideji neprijateljske sekte. Lenjin, sa ovakvom svojom isključivom ideologijom, nije ni u koliko izostao iza onih koji su braneći apsolutnu i večnu istinu“spaljivali Kopernikove sledbenike – pisao je i upozoravao Srbe, daleke 1924. godine, beogradski intelektualac Dragoljub J. Ilić.
Već na početku boljševičkog eksperimenta, na koji će slovenski narodi što milom što silom potrošiti praktično ceo dvadeseti vek, među Srbima je bilo ljudi koji su znali u šta se sve to može izroditi. To znanje oni nisu krili u sebi, već su ga pokazivali i predočavali i drugima, i to transparentno, jasno i razumljivo, a istovremeno i na naučno validan, intelektualno duboko utemeljen način. Svojim sunarodnicima oni su u nepretencioznoj, ali ipak sugestivnoj, svima dovoljno razumljivoj formi skretali pažnju na pravu prirodu ove mesijanske ideologije, u kojoj su odmah prepoznavali njen krajnje konzervativni karakter.
Bez obzira što je rođena na jednoj, zapadnoj strani sveta, ova utopistička ideologija, koja je poništavala i samu suštinu evolucije na kojoj počiva naša civilizacija, došla nam je, više silom nego milom, sa suprotne, istočne strane sveta. I to baš onda kada ju je i zbog čega ju je Zapad odbacio.
Ta sumorna ideologija, koja se pozivala na najuzvišenije ideale slobode i pravde a razvijala se i dokazivala samo u represiji i manipulaciji, bila je u stvari svojevrsno nedonošče zapadne civilizacije radikalizovano na istočnjački, azijatski način. Srbi su je decenijama odbacivali, čak prezirali, a primili su je, manje-više prinudno, i postepeno se na nju navikavali baš onda kada su se, oslanjajući se na iskustva s početka dvadesetog stoleća, mogli vratiti svojim evropskim korenima.
Sve u svemu, mnogi učeni Srbi su, što naučno utemeljeno, što intuitivno i iskustveno uobličeno i inspirisano, već na startu mesijanske Lenjinove ideologije slutili da on njihov narod i državu može odvesti na veliku stranputicu. Vratiti ih, posle nekoliko decenija poleta i svekolikog napretka, na puteve stagnacije i nazadovanja, posvađati Srbe sa sobom i svetom, obezvrediti silnu nacionalnu energiju uloženu u povratak dostojanstva i reinkarnaciju slobodarskog duha nacije.
Jedno od najistaknutijih mesta među njima pripada svakako istaknutom beogradskom intelektualcu Dragoljubu J. Iliću i njegovoj studiji Lenjinova ideologija objavljenoj 1. marta davne 1924. godine u uglednom beogradskom časopisu Novi život. Ovaj Ilićev rad, koji spada u sam vrh srpske publicistike dvadesetog veka, štampan je samo četrdesetak dana posle završetka teorijske i praktične aktivnosti Vladimira Uljanova. Iako je bilo puno razloga i još više potreba ovaj vredni rad nikad dosad nije preštampavan, čak ni citiran i pominjan. Bio je potpuno i neopravdano zaboravljen. Predočavajući ga čitaocima Srpsko nasleđe ispravlja na taj način bar jednu veliku nepravdu. Onu koja je naneta Dragoljubu J. Iliću.
Od učitelja priznati učenik Lenjinov, Zinovjev, kazao je: „čovek može mrzeti Lenjina, može ga voleti do ludila, ali neutralan ostati ne može. I ako je Zinovjev imao dosta razloga da tako kaže, mi smo se pišući o Lenjinu uvek starali da dokažemo i treću mogućnost.
Razumljivo je što se i kod nas, kao i kod drugih naroda, pisalo o Lenjinu i davao sud o njemu posmatrajući isključivo rezultate, i to ne sve, njegovog rada kao diktatora Rusije. Sada pak, kada Lenjina nema među živima, mislimo da je u interesu „neutralnosti, pri ocenjivanju Lenjina, potrebno znati i njegovu ideologiju. O ideologiji ovoga ideologa, kome je sudbina dodelila retku sreću: da sam ostvaruje svoju ideologiju – biće ovde reči.
Lenjina, po rezultatima njegovog sistema, posmatraju i osuđuju kao anacionalno biće, dok je on, međutim, tipičan ruski inteligent i dok je njegov rad posledica stogodišnjeg „traženja ruske inteligencije. Ovo ne govorimo samo na osnovu našeg izučavanja istorije ruske inteligencije već i na osnovu zaključaka do kojih su došli najbolji poznavaoci te istorije, i u isto vreme, najveći ideološki neprijatelji Lenjinovi – Mereškovski, Berđajev i drugi.
Mesijanstvo ruske inteligencije
Ruskoj inteligenciji, priklještenoj između dva žrvnja – ozgo carizam, ozdo neprosvećena narodna stihija – nije ostalo ništa drugo, već da zapliva u more apstraktnog filozofisanja. I u tom pravcu ruska inteligencija bila je isključivo nacionalna, bila je pravi izraz svoga naroda, za koji je naš (Juraj) Križanić kazao: „Svi Rusi vole da lutaju po krajevima i provalama. Rusa je teško pokrenuti, ali kad se pokrene, u svemu, u dobru i u zlu, u istini i laži, u mudrosti i ludosti, ide do kraja (Mereškovski). Rus zna samo za krajnost. Samoodricanje i samospaljivanje kod ruskog naroda imali su najviše uspeha.
Ruski inteligenti su oni „alušči i žaždušči (gladni i žedni) pravde. Ruska inteligencija se ne zadovoljava sa malim svakodnevnim, za sredinu ona neće da zna, već traži apsolutno rešenje, za uvek. Ruska inteligencija, kao i ruski narod, apokaliptična je, žedna je kraja i u pozitivnom i u negativnom smislu. Ruski inteligent voleo je bezbrižno maštati, on je „voleo više ideje nego ljude. U svojim socijalnim težnjama on je prezirao trezvenost i zanosio se do pijanstva. Svaki ruski inteligent smatrao je za svoju svetu dužnost da ima svoju ideologiju. Bez svojih „Vjehova ni jedan ruski inteligent nije mogao živeti. (Vjehovi predstavljaju omiljeni termin ruske inteligencije za obeležavanje ideoloških pravaca, a u stvarnom životu tako se zovu stubovi, signali, koji u prostranstvu ruske zemlje, zatrpane snegom, pokazuju put). Ni kod jednog drugog naroda, s obzirom na mladost ruske inteligencije, ideološka borba ni je bila tako velika kao kod Rusa. Bez mesijanstva, bez služenja nekom višem načelu, ruska inteligencija nije mogla biti. Svečovečanska ideja nigde nije toliko imala uspeha kao kod nje. Ta ideja je hronična bolest ruske inteligencije. Setimo se, radi ilustracije, samo onoga Dostojevskovog dečaka koji nije mogao živeti bez plana svečovečanskog spasenja, a da ne nabrajamo sve bezbrojne nosioce raznih viših, „ruskih ideja koje je Dostojevski najlepše naslikao.
Ta svečovečanska crta ruske inteligencije, sklone k apsolutnom, kod Lenjina se samo najmarkantnije ispoljila. Između ostaloga, samo se takvim karakterom ruskoga naroda i može objasniti realnost boljševizma: iz bezgranične slobode u bezgranični despotizam.
Marksizam, kao ideologija, zavlađuje ruskom inteligencijom u vreme najveće ideološke krize. Ruski marksizam u staroj i večnoj borbi, borbi vere i nauke, čini jednu, po svome karakteru, veoma dramatičnu epizodu. U toj epizodi nesumnjivo je najmarkantnija ličnost – Lenjin. U analizi filozofije marksizma ovde se ne možemo upuštati, i zadovoljićemo se samo izlaganjem Lenjinovog odnosa prema marksizmu, u kome je on našao ne samo najbolji, već i jedini pravi, apsolutni put k rešenju svih problema koji su toliko rastrzali i rastržu rusku inteligenciju. Lenjinov marksizam je apogeja (najudaljenija tačka) ruske ideje mesijanstva. On je rezultat maštanja i propovedi ruske inteligencije o svečovečanskom problemu. Lenjin je samo rusku svečovečansku ideju obukao u pomodno odelo marksizma.
Još kao maturanta, 1887, ocenio je Lenjina njegov direktor i razredni starešina Er. Kerenski (otac Aleksandra Kerenskog, potonjeg velikog Lenjinovog protivnika), kao učenika „veoma talentovanog, najdostojnijeg po uspehu, razvitku i vladanju. „U osnovi Lenjinovog vaspitanja ležala je religija i disciplina. Lenjinove osobine „povučenost i otuđivanje od društva jako su padale u oči njegovim nastavnicima.
Iz tog disciplinovanog, religioznog, povučenog u samoga sebe, nedruželjubivog gimnazista, Vladimira Uljanova, koji je odrastao u tipičnoj ruskoj inteligentnoj porodici, imao je da se razvije Lenjin. Tome su pomogle mnoge okolnosti.
Potapanje u nauku
Veliki uticaj na Lenjina imao je njegov stariji brat Aleksandar, koji je pripadao pokolenju ruskih revolucionara-terorista i onoj ruskoj inteligenciji koja je stvorila pokret „ideje u narod – koji je počeo 70-tih godina (prošlog veka) i svršio se razočaranjem od nesposobnosti ruskog seljačkog naroda za revoluciju protiv carizma. Inteligencija je, posle toga, terorističkom akcijom, uzela samo na sebe borbu protiv carizma i krčenje puta socijalizmu.
Herojski rad partije Narodna Volja završio se ubistvom Aleksandra II i razočarenjem u svoju teoriju. Aleksandar Uljanov je, i posle toga opšteg neuspeha, pokušao da ubije sledećeg cara, Aleksandra III, ali je sam bio obešen.
Lenjin je te iste, 1887. svršio gimnaziju. Od svoga poginulog brata on je već saznao za marksizam i zainteresovao se novim – marksističkim – putem revolucionarne borbe. Od njega je Lenjin, još kao gimnazist, čuo za Marksa i dobio u ruke Marksov Kapital. Marksizam je, po rečima samog Lenjina, bio još tada, najomiljenija tema njegovih razgovora.
Put ka jednoj, apsolutnoj istini jeste samo onaj put na koji je Marks ukazao. Drugih novih puteva, novih metoda ne sme biti. Lenjin ideološki zabranjuje svako novo traženje puteva, i kategorički tvrdi da nikada nikakvi drugi metodi ne mogu dovesti ni do čega drugoga nego samo do laži
Posle razočarenja u teoriju revolucionarne inteligencije i partije Narodna Volja, ruska inteligencija tone u izučavanje naučnog socijalizma. Na dnevni red stupa teorija ustanka proletarijata i oslobođenja potištenih. Lenjin čiji je mladićski um već bio zahvaćen marksizmom, sav se predaje izučavanju toga novog revolucionarnog puta. Za učešće u studentskom revolucionarnom pokretu Lenjina isteruju sa kazaskog Univerziteta i on, učeći prava u Samari i Petrogradu, dobija mogućnost da pozna ruski studentski „kružok. Svršivši prava Lenjin se nije zadovoljio svojim advokatskim radom. Njegova vatrena revolucionarna priroda vukla ga je na drugu stranu. On se kao tipičan ruski inteligent nije mogao zadovoljiti uskim i malim, njegova apsolutna priroda niej mu dala da stane na pola puta.
Lenjin se nalazio između starog pokolenja revolucionara – narodnika i novoga pokolenja revolucionara – marksista. Staro pokolenje nadahnulo ga je entuzijazmom i njegovo delo primio je za svoje, ali mu je našao nov put – marksizam. Devedesetih godina on ej već oduševljeni marksist i sa urođenom mu smelošću stupa na literarnom polju u borbu protiv starog idejnog vođe „narodničkog, N. K. Mihailovskog. Lenjin je, po njegovom vlastitom pričanju, još u Kazanu, kao student, bio došao do zaključka da je marksizam jedina teorija koja e sposobna da oslobodi proletarijat i to ne samo od carizma već i od pritiska buržoazije. To je za njega bila teorija koja do kraja oslobađa. U tome i jeste sva docnija tragičnost Lenjinove ideologije, što je on baš tada, kao student, došao do toga zaključka, tj. slepo poverovao u „jedino spasavajući marksizam.
Zidanje na pesku
Lenjin se sav predaje propagandi naučnog socijalizma, koju je tada vršila grupa Oslobođenje rada. To je bila grupa prvih ruskih marksista koja je sa Plehanovim na čelu iz jedne od frakcija Narodne Volje (tzv. čorni peredjel) stvorila prvu rusku social-demokratsku organizaciju. Na sve te prve marksiste u Rusiji se gledalo kao na zanesenjake, koji su izmislili radničku klasu u Rusiji, kao na ljude koji hoće da zidaju na pesku. Lenjinov borbeni temperament pokazao se odmah u početku, čim je sa svojom prvom brošurom Zadaci ruskih social-demokrata (pisanoj u progonstvu u Sibiru) ustao da dokaže neosnovanost takvog gledišta o socijalizmu u Rusiji. U toj brošuri on je izložio marksističko shvatanje socialističkog pokreta u ekonomski zaostaloj zemlji. U njoj je Lenjin, oslanjajući se poglavito na Plehanova, položio osnovu svome budućem programu: istovremena politička i ekonomska borba – odmah i protiv cara i protiv buržoazije.
U Sibiru je, u istoj svrsi, napisao svoju veliku, originalnu i naučnu knjigu Razvitak kapitalizma u Rusiji, kojom je hteo da prečisti sa narodnjacima, čija je ideologija vladala celim tadanjim pokolenjem ruske inteligencije. Sa ogromnim aparatom cifara i statistike Lenjin u toj knjizi dokazuje da je Rusija već ušla u eru kapitalizma. U toj knjizi, čiju su naučnu vrednost priznali i načelni neprijatelji socializma, Lenjin je već bio predvideo sve buduće neprijatelje svoje ideologije: „saglašatelje, „izdajnike socializma, „centrumaše, „oportuniste i kako ih docnije sve ne nazivaju. Tu je on počeo borbu i na drugom frontu. Pored starog fronta sa narodnjacima počeo je teorijsku borbu protiv tzv. legalnog marksizma koji se pojavio 90-ih godina u Rusiji.
U „legalnom marksizmu Lenjin je video izdaju socializma i sa svojom polemičkom brošurom: Ko su prijatelji naroda i kako oni ratuju sa social-demokratima, on je nemilosrdno stupio u borbu protiv „ekonomizma (koji je bio protiv političke borbe), a za zaštitu „revolucionarnog marksizma. Ortodoksni marksist Lenjin usetao je protiv tog „kritičkog pravca koji je, po rečima Lenjina, samo razvraćao socijalističku svest, beščastio marksizam i svodio pokret i klasnu borbu na uski tred-unionizam i realističku borbu za male postepene reforme. Protiv te „evropske, „ćiftinske linije „najmanjega otpora razlegao se iz Sibira energičan Lenjinov protest.
Knjiga uzrok svađi
Da bi se zadovoljila potreba stvaranja jednog idejnog centra ruske social-demokratije, Lenjin, kao i ostali ruski socialisti, odlazi u inostranstvo, gde sa grupom Martova (budućeg vođe „menjševika, koje će Lenjin uskoro odbaciti i anatemisati) organizuje list Iskru, čiji je značaj u razvitku ruskog socializma bio veoma veliki. Mesto idejnog jedinsva tu se rađa idejna pocepanost. U svome prvom važnijem članku u Iskri: Od čega početi? Lenjin je položio osnove budućem boljševičkom programu. Tu se već može naći kvint-esencija (suština) boljševizma. Taj članak bio je samo konspekt (vidik) u brzo napisanoj knjizi Lenjina Šta da se radi?, u kojoj je Lenjin postavio i razrešio u revolucionarnom marksističkom duhu sva pitanja koja su se pojavila na dnevnom redu u životu ruske social-demokratije. Ta knjiga bila je neposredan uzrok svađi među socijal-demokratskim ideolozima. Ona je bila prvi znak budućeg rascepa. Tada se videlo da ruska social-demokratska ideologija nije celina, već da je marksizam i u umovima ruske inteligencije različito shvaćen. Mesto teorijskog udubljivanja i reformisanja marksizma – čime se tako zanimala sva ruska socialistička inteligencija, Lenjin je tom knjigom hteo da opravda organizovanja svojih „profesionalnih revolucionara. Centralizam Lenjinov našao je u toj knjizi svoj završetak i svoje istorijsko opravdanje u stvarnoj diktaturi teorijskih teoretičara – kojima pripada viša vlast. (To je jedini Lenjinov plus marksizmu.)
Lenjin je žučnost svoje borbe protiv narodnika, socialista-revolucionara, koje je nazivao revolucionarnim avanturistima, romantičarima i predstavnicima sitne buržoazije, preneo sada na tzv. „ekonomizam, iz koga će uskoro izaći „menjševizam. Lenjin se bori protiv svih oblika oportunizma i postaje glavnim ideologom Iskre, časopisa Zora, i dušom cele soc-demokr. organizacije. Lenjin postaje glavni predstavnik ortodoksalnog marksizma u Rusiji. Pored svih napora počev od 1900. g. da se sve razne i mnogobrojne grupe ruske social-demokratije sjedine, kritika protiv Lenjinovog organizacionog centralizma bivala je sve veća. Rascep koji je nastupio posle drugog partijskog kongresa 1903. g. bio je neminovan. Za Lenjina „menjševizam je bio samo nova forma oportunizma.
Zamračivanje večitom istinom
Posle neuspeha prve ruske revolucije, ruska inteligencija još više s zariva u svoje knjige, ostavlja stare i traži nove „vjehe. Marksizam se ponovo, iz osnova, izučava i reformiše od strane svih raznih ruskih socialista, i taj talas ideološkog traženja zapljuskuje čak i levo, boljševičko, ortodoksalno krilo ruskog marksizma. I među njihovim redovima nastaje ne samo razilaženje već i ideološka borba. Sada ne samo „menjševici, Plehanovci, već i sami „boljševici tzv. „marksisti – docniji Lenjinovi komesari – ukrštaju mačeve sa Lenjinom, za koga ruska revolucija od 1905. g. „Nije bila poraz, i koji jedini hrabro ostaje na odbrani pravog marksizma – „dijalektičkog marksizma.
U koliko se borba više razvijala u toliko je Lenjin ostajao usamljeniji, a u koliko je ostajao usamljeniji u toliko je njegova borbenost postajala veća i vera u pravilnost svoje ideologije sve jača. Usamljenost njega ne samo što nije plašila, već je na protiv jačala njegovu veru u pobedu. U njegovom polemičnom tonu ima puno pretnje. On otvoreno kaže svojim „drugovima po partiji a oponentima po filozofiji da se upušta s njima u ideološku borbu „samo dotle dokle ima osnova za drugarski rat. I dok se kod njega oseća samopouzdanje i pobednički ton, dotle se kod njegovih ideoloških „oponenata i kritičara, čak i onda kada su oni uvereni da su pobedili Lenjina na ideološkom polju, oseća izvesna snishodljivost. Dok je Lenjin isključiv, dotle oni u razgaru borbe izjavljuju „da teško delo izrađivanja jedine i cele proleterske ideologije treba da bude kolektivno i da borba raznih partijskih razmimoilaženja ne sme da zamračuje svest o jedinstvu velikog praktičnog dela (A. Bogdanov).
Međutim baš u tom „delu kolektivnog izrađivanja jedine i cele proleterske ideologije Lenjin se i razlikovao od svih ostalih ruskih „marksista. Za njega nije imalo šta da se izrađuje, jer je, po njegovom najintimnijem uverenju, proleterska ideologija bila potpuno izrađena. Po Lenjinu „Marks je dao genijalnu istorisku analizu u kojoj „nema ni kapi utopije. Svaki pokušaj dopunjavanja i popravljanja Marksa i Engelsa za Lenjina nije ništa drugo do unakažavanje njihovog učenja. I da bi to dokazao Lenjin je „pola veka docnije „morao da vrši samo kopanja („raskopki) i da ponavlja zaboravljene reči Marksa, da bi doveo do saznanja širokih masa neunakažen marksizam (Država i revolucija, strana 51). Lenjin je ceo svoj teorijski rad upravio na iskopavanje raznih citata i „zaboravljenih Marksovih reči, da bi pomoću njih dokazao marksistički duh svoje sisteme – u čemu mu se mora priznati uspeh.
Izazvan od svojih najbližih partiskih drugova, onih marksista „koji se skoro sasvim slažu s Marksom i samo žele da ga sasvim malo dopune, Lenjin postavlja sebi zadatak da otkrije njihove zablude i da jednom za uvek učini kraj svakom revizionizmu. U toj svrsi on piše opsežnu knjigu Materializam i empiriokriticizam, koju sam naziva „uybenikom za upoznavanjem s filozofijom marksizma. Ta knjiga je najvažniji izvor za upoznavanje Lenjinove ideologije, i ovde ćemo se isključivo na nju pozivati (strane će biti ukazivane po trećem izdanju koje je štampano u Moskvi 1923. g. kao H knjiga celokupnih dela Lenjinovih).
Marksizam je, za Lenjina, savršena i završena ideologija, u kojoj nema šta da se menja, niti je potrebno dopunjavati je. „Filozofija marksizma je izlivena iz jednog komada čelika, i u toj filozofiji ne može se izmeniti ni jedan stav, ni jedan bitni delić, a da se ne odstupi od objektivne istine i da se ne padne u zagrljaj buržoasko-reakcionarne laži (str. 275). Za Lenjina „teorija Marksa je objektivna istina koja se sastoji u sledećem: idući po putu Marksove teorije, mi ćemo se približavati objektivnoj istini sve više i više (nikada ne iscrpljujući je); idući pak po svakom drugom putu, mi ne možemo doći do čega drugog, osim do zapetljanosti i laži (str. 115).
Posle onoga što su u filozofiji kazali Marks i Engels „sva druga uzaludna upinjanja da se nađe nova tačka gledišta u filozofiji karakterišu samo takvo duhovno siromaštvo kao i uzaludna upinjanja da se stvori nova teorija vrednosti, nova teorija rente, i tome slično (str. 118). „Marks i Engels dozidali su zgradu materijalističke filozofije do vrha (str. 202). Zahvaljujući Marksu i Engelsu „mi smo saznali zakon prirode – i mi smo gospodari prirode (156).
Dakle, po Lenjinu, Marks je rešio sve probleme. čovečanska misao nema više šta da traži. Sve je nađeno, sve je kazano. Objektivna, apsolutna, večna istina otkrivena je. Lenjin je nju video u svoj njenoj veličanstvenosti i ne samo želi, već zahteva da je svi vide.
Nauka se mora zaustaviti, nema više šta da se traži
Da bismo ostali do kraja objektivni, mi se nećemo zaustaviti na ovim, ako ne nejasnim, ono svakako zapetljanim zaključcima: „teorija Marksa je objektivna istina, „ona je put k objektivnoj istini; već ćemo navesti još jedan (a kod Lenjina ih ima mnogo) njegov zaključak: „S tačke gledišta savremenog materializma tj. marksizma, istoriski su uslovne granice približenja naših znanja k objektivnoj, apsolutnoj istini, ali ta istina nesumnjivo postoji, nesumnjivo je to da se mi približujemo toj istini (s. 109).
Iz ovoga, kao i drugih Lenjinovih zaključaka, možemo sa sigurnošću izvesti da Lenjin priznaje apsolutnim sam metod koji se sastoji u teoriji Marksa. Put k jednoj, apsolutnoj istini jeste samo onaj put koji je Marks ukazao. Drugih novih puteva, novih metoda ne sme biti. Lenjin ideološki zabranjuje svako novo traženje puteva, i kategorički tvrdi da nikada nikakvi drugi metodi ne mogu dovesti ni do čega drugoga nego samo do laži. Marksizam je po Lenjinu poslednja reč nauke. Ovde se nauka mora zaustaviti jer nema više šta da traži. Put k istini je nađen i treba samo njime povesti čovečanstvo. Ukazivanje svakog drugog puta je samo „odvraćanje od apsolutne istine. Sve drugo osim marksizma samo je „bolesna fantazija i izvrdavanje filozofskog idealizma, rđav produkt rđavog društvenog poretka (s. 214), i zbog toga se Lenjin prema svakom drugom gledištu koje se ne slaže sa njegovim, odnosi kao prema ideji neprijateljske sekte. Lenjin, sa ovakvom svojom isključivom ideologijom, nije ni u koliko izostao iza onih koji su braneći „apsolutnu i večnu istinu spaljivali Kopernikove sledbenike.
Tragedija Lenjina I njegove ideologije
Osnova Lenjinove ideologije je vera, i to vera zasnovana na autoritetu. Apsolutno se nalazi u idejama Marksa i Engelsa. To su proroci apsolutne istine, i kao proroci oni su morali govoriti uvek istinu, oni se nisu mogli nikada i ni u čemu prevariti. I Lenjin je, valjda jedini od mnogobrojnih apostola marksizma kod koga, u svima njegovim mnogobrojnim i raznovrsnim delima, ne možete naći ni jednog od bezbrojnih citata iz Marksa i Engelsa s kojima se on ne bi potpuno slagao.
Autoritativni karakter svoga mišljenja Lenjin otvoreno priznaje (s. 208), i onda je sasvim prirodno što religiozni karakter njegovog mišljenja ne dozvoljava mogućnost drugog pravilnog mišljenja. Lenjinov apsolutni marksizam kao ideologija nije ništa drugo do klerikalizam najčistije boje. Sva tragedija Lenjina i njegove ideologije je u tome što je on kao propovednik učenja protivnog svakom fideizmu (religioznom shvatanju sveta) stvorio iz toga učenja svoj fetiš, svoga idola – kome je bio fanatično odan. Taj svesni fanatizam je i bio glavni izvor njegove aktivnosti.
Lenjinov komesar socialističke prosvete – Lunačarski često je nazivao naučni socializam višom religijom i za sebe govorio (1908 g.) da u njemu „davno sazreva nova religija. Mi pak možemo s puno prava zaključiti da je ona kod Lenjina davno sazrela. Lenjin je u marksizam fanatički verovao, onako kao što samo Rus može verovati. I ako pri oceni Lenjina i njegove ideologije primenimo njegovo sopstveno merilo: „Da o čoveku treba suditi ne po tome šta on o sebi govori ili misli, već po njegovim delima. Da o filozofima treba suditi ne po onim firmama koje oni sami na sebe obese („pozitivizam, „monizam, „empirionizam itd.), već po tome kako oni na delu rešavaju osnovna teoriska pitanja, s kim oni zajedno idu, čemu uče, i čemu su naučili svoje učenike i sledbenike (s. 180); – onda s mirnom savešću možemo zaključiti da je teško zamisliti konzervativniju ideologiju od Lenjinove
