Da mi je neko nekada rekao da se Srbi moraju čuvati od kecelje, ubio me bog, ako mu ne bih odgovorio da pod hitno ide u crkvu na pričest, jer sa njim nešto nije u redu. Međutim, danas su druga »savremenija vremena«, pa bi možda taj i bio u pravu. Za srpskog domaćina i srpsko domaćinstvo pripasana bela kecelja na struku domaćice, imala je značaj zadovoljstva, bezbrižnosti, berićeta, sitosti, dečje graje na okućnici i toplih ruku koje nude pogaču, a sa njom i sigurnost doma.
Danas nije tako. Ulogu i značaj kecelje treba posmatrati u širem smislu nego što je moj konvencionalno ograničen. Današnja bela kecelja ne nudi pogaču umornom domaćinu i musavoj dečici, već odbacuje predhodne karakteristike i shvatanja i predstavlja »novi početak«, novi život i šta ti ja znam šta sve. Današnje kecelje ne pripasuju domaćice, već grupe i organizacije za koje su pederluk, lezbijstvo i perverzija potpuno ispravna činjenja, bez ičeg spornog. Jedino šta pričinjava problem ovim grupama i organizacijama su »proste« srpske narodne mase koje ne razumeju takve relacije, pa ih oni – prosvećeni, moraju tome učiti, a to baš ne ide lako.
Da bi postigli naum, ove organizacije, preko svojih »aktivista« ne biraju ni sredstva ni načine da dođu do cilja. Zloupotrebivši Srbiju, zloupotrebljavaju učenike, a samim tim umanjuju mogućnost dece za bezbedan i zdrav razvoj, dovodeći ih u podređen položaj prema grupi, organizaciji, pa čak i prema pojedincu.
Zloupotreba srpske dece u Sloveniji, podrazumeva prekomerno podsticanje ili psihološki pritisak na učenike i grupu dece, od strane organizovanih grupa, radi promocije antihrišćanskih pogleda na svet. Ovakvo ponašanje od strane »srpske« organizacije iz Slovenije, može vrlo lako imati za posledicu potpuno negativno odrastanje i negativno uticati na psihofizički i socijalni razvoj dece. Dobrotvorna karakteristika bratstva »srpske« organizacije u Sloveniji, na vrlo perfidan i rafiniran način, a pod maskom brige i potrebe da srpska deca Slovenije nauče maternji jezik, nude sa svoje spletne strane organizovanu nastavu srpskog jezika, za koju uz put rečeno, niko od zainteresovanih nije čuo.
Kako je sve počelo?
Preko noći ustanovljen fantomski Srpski kulturni centar »Danilo Kiš« iz Ljubljane, najverovatnije služeći se bliskim relacijama sa savetnicom u Ambasadi Republike Srbije u Ljubljani Aleksandrom Stanković, od nedavno dr. Stanković, dobili su od Ministarstva za Kulturu R. Srbije 1.000.000,00 (milion dinara), za internet prezentaciju srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane. http://www.kultura.gov.rs/?jez=sc&p=57 a u isto vreme, od Ministarstva za Dijasporu R. Srbije još 700.000,00 dinara za organizovanje škole srpskog jezika. http://www.mzd.gov.rs/download/Odluka_o_sufin2010_region_finale.pdf
Da sumnja u povezanost nije osnovana i da se ne radi o bliskim odnosima dr. Aleksandre Stanković sa srpskim kulturnim centrom, ona ne bi bila zajedno sa Popom, jedna od osnivača centra, već bi se ravnopravno odnosila do svih srpskih društava i srpskih Saveza u Sloveniji, uostalom kao što bi to morala da čini i država Srbija, a i Srpska crkva. Da li je Savetnik u Ambasadi R. Srbije u Ljubljani,dr. Stanković, stekla doktorat na fakultetu na kojem predaje direktorka Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, za sada su samo pitanja i glasine.
Da bi ostvarili cilj, postati Bog, a ne služiti Bogu, potrebne su pare. Zbog toga pojedini istaknuti članovi srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš«, a u isto vreme i istaknuti rukovodioci Rotary klubova (predvorje masonerije) na sebe kače u početku svog delovanja svakakve simbole, sve drugo osim krsta, a čežnjivo pogledajući ka šestaru, trouglu i piramidi. http://www.rotari.si/index.php?option=com_zoom&Itemid=45&page=view&catid=4&PageNo=9&key=120&hit=1
Kojoj organizaciji, kojoj političkoj partiji, verskoj zajednici ili sekti pripadaju pojedinci –članovi SKC »Danilo Kiš« to je lično njihova individualna i slobodna volja, u koju se apsolutno nema pravo niko mešati. Onog trenutka kada njihovo delovanje sa pozicija lične opredeljenosti, počne ugrožavati druge, a naročito srpsku maloletnu decu u Sloveniji, to postaje širi problem pred kojim se oči ne bi smele zatvarati.
Uređenje i postavka spletne internet strane, preko koje bi se prezentovalo jedno društvo, u ekonomski najrazvijenijoj zemlji poput Švedske, koštalo bi nepunih sto evra. Dopuštam mogućnost da u Sloveniji, postavka ovakve jedne strane bude i deset puta skuplja nego u Švedskoj. Naravno, sredstva je omogućila Republika Srbija, davanjem desetostruko većeg iznosa od dopuštene vrednosti ovog posla u Sloveniji. Na vrlo skromno izrađenoj spletnoj strani centra »Danilo Kiš«, vidimo da su njenu postavku, pored MK Srbije, omogućile i firme – donatori, čiji su vlasnici članovi i osnivači ovog centra. O čemu se u tom slučaju radi? http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=139&Itemid=250&lang=sl
S’pravom se nameće pitanje: Da li to znači da MK Srbije nije dalo dovoljno novca ili se tu možda radi o nečem drugom? Da li postavka skromne spletne strane Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« zaista košta deset hiljada evra, pa čak i više, jer se kao pomoć pojavljuju i drugi donatori?
Ali bez obzira i šta god da se sa ovim parama dogodilo, siguran sam da bi građanima Srbije, (njih 30.000), koji svakodnevno čekaju veknu hleba i pola litra kuvanog jela u narodnim kuhinjama, ovoliki novac mnogo više koristio, naročito kada znamo da je od tog broja čak 2.500 dece mlađe od 10.godina, a dolaze po obrok.
Šta nam nudi SKC »Danilo Kiš«?
Koliko je razumeti, Srpski kulturni centar osnovan po inicijativi predsednika Tadića, najverovatnije da je »želeo« pripadnicima srpskog etničkog korpusa u Sloveniji – deci, ponuditi dopunsku školu na srpskom jeziku. Zašto i pored ogromne količine para koje su dobili to nije uspelo ovim visoko obrazovanim intelektualcima, skoro da nikom u Sloveniji nije jasno? Možda i jeste, pa cela Slovenija o tome nezadovoljno bruji. U svakom slučaju niko ne veruje da je to urađeno slučajno, već da je i te kako sve smišljeno. Dobrotvorna karakteristika »bratstva sa keceljama« koje se uhlebilo u Srpskom kulturnom centru »Danilo Kiš« je odgovorno za uspostavljanje masonskih simbola pod kojima pozivaju sa svoje spletne strane srpsku decu u školu srpskog jezika u Ljubljani, ili je možda ta škola namenjena deci masonskih članova, a na uštrb svetosavske dece Srbije i njihovih vekni hlebova za kojom vape i čekaju u redu. U svakom slučaju deca su deca i prema njima se ne sme na takav način odnositi. http://www.dkis.si/index.php?option=com_content&view=article&id=85%3Asrpska-kola-dopunska-nastava-na-srpskom-jeziku&catid=38%3Akola&Itemid=195&lang=sl
Skandalozna odluka Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš« da njihovi članovi, u srpstvu uhlebljeni keceljaši, pozivaju decu u školu srpskog jezika, istorije i geografije pod šestarom trouglom uglomerom i piramidom, za svaku je osudu i za najoštrije reagovanje. Sa pravom se pitaju Srbi iz Slovenije; kakve veze ima srpski jezik i srpska azbuka od A-Š, sa abecedom od A-Ž, a naročito sa priborom za matematičku geometriju (šestar i trougao)? činjenice koje su nam servirane sa spletne strane Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, jasno potvrđuju da se greška nije slučajno podkrala. Da li će se dozvoliti vršenje antihrišćanske propagande i regrutovanje pravoslavavne dece u kojekakve redove belosvetskih hohštaplera, kao i nametanje volje maloletnicima od strane SKC »Danilo Kiš«, a sve pod maskom besplatnog učenja srpskog jezika, ostaje da se vidi. U svakom slučaju to je stvar državnog tužilaštva Republike Slovenije, a ujedno i alarm Vladi Republike Srbije. I ne samo njima. Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« je direktno udario na Zakon, suprotstavljajući se Konvenciji Ujednjinenih Nacija o pravima deteta.
Ipak želim da verujem, da je Ministarstvo kulture Srbije uzelo pare od poreskih obveznika Srbije i dalo »Danilu Kiš«, zaista samo zbog srpskog jezika i srpske dece u Sloveniji. Kada razmišljam, šta bih ja uradio da sam na mestu Ministra i da moram ja doneti odluku o dodeljivanju para tamo nekom ko kaže da će učiti decu srpskom jeziku, naravno da bih i ja to odobrio. Odvojio bih pare od vekni hleba, jer šta će mi vekna ako izgubim jezik. Narodu bez jezika ne treba ni vekna. Ali, ako bih saznao da sam ostao i bez vekne i bez jezika, e, onda bi drugačije razgovarali.
Da smo u ovom slučaju ostali i bez vekne i bez jezika, i da smo srpsku decu u Sloveniji, namerno mobilisanu, a nesvesno žrtvovanu poklonili na oltar visokim »oficirima antihrišćanstva« je skandal i bruka prve vrste. Umesto da bi na spletnoj strani Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« pored slova A, bio nacrtan avion kao što je to u bukvaru, aktivni član imenovanog reda, član Upravnog Odbora Srpskog Kulturnog Centra »Danilo Kiš«, i ujedno njegov donator, nacrtali su šestar.
Upitno je i da li se zaista radi o iskrenoj želji članstva SKC »Danilo Kiš« da srpska deca u Sloveniji nauče svoj maternji jezik, srpsku kulturu, istoriju i geografiju. Iz onoga što se da pročitati na spletnoj strani i slovenačkom jeziku, škola je započela sa izvođenjem dopunske nastave srpskog jezika po planu koji je propisalo Ministarstvo prosvete R. Srbije. Jedini problem koji muči ove »prosvetitelje« je nedostatak udžbenika koji bi bili namenjeni za dopunsku obuku. Upravo zbog toga, u SKC »Danilo Kiš« su se odlučili da u saradnji sa merodavnim ustanovama obe države pokušaju sami pripremiti odgovarajuće udžbenike. Vođa ovog projekta i autorica budućeg udžbenika srpskog jezika i književnosti je direktorica srpskog kulturnog centra Danilo Kiš, dr. Svetlana Slapšak.
Šta se tu sada primećuje? Da će neko, u ovom slučaju autor novog udžbenika, opet potegnuti pare od onih vekni hleba gladne dece, pa i da se složimo. Knjige nema, a preko je potrebna. To da svaki rad mora biti plaćen nije ništa sporno i to se podrazumeva. U ovom slučaju se ne dovodi u pitanje ni stručnost Svetlane dr. Slapšak, ali ipak postoji jedna nepremostiva prepreka zbog kojeg doktorka nije merodavna za pisanje udžbenika namenjenog dopunskoj nastavi dece u Sloveniji. Sporni su namera, način i konačno cilj koji primenjuje SKC »Danilo Kiš«, upotrebljavajući kao sredstvo maloletnu srpsku decu.
Novim udžbenikom bi upravo bila osporena istorija srpskog naroda, a kao posledica i geografija, prouzrokujući apsolutnu zbunjenost dece, i njihovo udaljavanje od istine a posledično od države Srbije i pravoslavlja. Zbog toga postoji mogućnost da bi izazvala i prezir srpske dece u Sloveniji prema svojoj domovini Srbiji. Izjava Svetlane dr. Slapšak, Radio Slobodnoj Evropi data 24.09.2009 14:51 na pretpostavku direktno navodi.
»Ja bih rekla da je srpsko ponašanje, što se tiče Kosova i kosovske države, u osnovi kolonijalno ponašanje. To je ponašanje nekoga ko se nikad nije upitao kakvi smo mi to bili rasisti prema Albancima, kako smo se prema njima ponašali, šta smo o njima govorili, kakav su tretman Albanci imali u našoj svakodnevici. To se, naravno, niko ne pita. Postoji samo Albanac sa nožem u ustima koji hara, ubija srpsku nejač, siluje srpske žene ili šta već ne. Nema unutarnjeg osvešćivanja o srpskom kolonijalizmu, o srpskom rasizmu, o srpskom ponašanju prema Albancima, o srpskome aparthejdu na Kosovu, o svim tim stvarima koje su, na kraju krajeva, morale dovesti do formiranja nove države. Nije moglo drugačije«.
Na osnovu citirane izjave, intersantno bi bilo videti po Svetlani Slapšak i pročitati u njenom udžbeniku sa kojim se to zemljama graniči država Srbija, jer to bi bio jedan od osnovnih pojmovnika geografije kao predmeta, a koji bi deca trebala znati. Pitanje je da li bi u udžbeniku bilo jasno napisano da se država Srbija graniči sa državom Albanijom, i da je dužina te granice 222 km? Odgovor je potpuno jasan i on bi glasio ne. Srbija se ne graniči sa Albanijom, već sa Kosovom.
Njeno osporavanje tvrdnje američkog lingviste filozofa i pisca čomskog, ( četvrtak 31. 03. 2005) da je NATO bombardovanje izazvalo još veće nasilje na Kosovu, ona delimično prihvata ali i dodaje
:«…Ali mnogi analitičari, protivnici nacionalizma i mirovni aktivisti u Srbiji i danas misle da bi bez intervencije, NATO nasilje na Kosovu bilo nastavljeno i da je diplomatija za koju čomski tvrdi da je imala šansu, bila samo Miloševićeva igra za beskonačno odugovlačenje iznalaženja bilo kakvog rešnja«.
Posle ovakvih izjava ne može a da se ne postavi pitanje autorici izjave i njenim prijateljima »mirovnim aktivistima«, o kom srpskom rasizmu, kojoj kolonijalnoj sili na Kosovu i Metohiji, o čijem aparthejdu govori Svetlana Slapšak? Šta je razlog i po čijem diktatu i u ime čega opravdava bombardovanje i brutalnu agresiju 25. zemalja na suverenu Srbiju? Zašto i dokle će da se negiraju srpske žrtve pa čak i deca (Milica Rakić), a sve zaboravljajući da noževi nikada nisu ni bili u albanskim ustima, već u njihovim rukama i u leđima Srba pa čak i Albanaca iz čije su utrobe vađeni bubrezi. Naravno, o tome se ćuti. Da li je Srbija kolonijalna sila do Kosova i Metohije, profesoru Antropologije dr. Slapšakovoj, najbolje i jedino ispravno može odgovoriti najpoznatiji svetski albanolog prof. dr. Kaplan Burović – akademik.
Da ovo nisu jedini »biseri« buduće autorice udžbenika i direktorice Srpskog kulturnog centra »Danilo Kiš« iz Ljubljane, a koji bi koristila srpska deca iz zemlje regiona, a možda i Dijaspore, govori i izjava od 18.03.2010 a povodom kosovskog mita kod Srba.
»U rukama režima, kosovski mit postaje sredstvo manipulacije narodnih masa i širenja mržnje prema drugima. Taj čuveni govor je koristio samo tome da se na licu mesta pokaže Albancima moć države koja ih može smrviti. Stvari su se onda razvile uglavnom tako da se Srbija okrenula protiv svih ostalih koji nisu mislili kao srpski političari i nacionalisti tog trenutka, pa smo imali rat u Jugoslaviji za vreme koga, podsećam, Albanci nijednom nisu napali sa leđa Srbiju. Oni su uglavnom trpeli srpski aparthejd, formirali neku vrstu mirovne kulture, koja je bila impresivna, a zatim su posegli za onim za čime poseže svaki kolonizovani narod, a to je otpor«.
Uprkos ovakvim izjavama protiv svog naroda i zemlje u kojoj je rođena, u kojoj je završila osnovnu školu, gimnaziju i studije na fakultetu Univeziteta u Beogradu, ali u kojoj je i saslušavana, pa čak i pretučena od strane Službe državne bezbednosti, a koja je bila i Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS, opet niko ne spori njenu stručnost i kvalifikacije. Zamerka leži u tome što je stečeno znanje na srpskim fakultetima okrenula protiv interesa srpske dece u Sloveniji i protiv srpstva uopšte. Potpuno je neshvatljivo da autor budućeg udžbenika, u kome će biti zastupljen maternji jezik, srpska kultura geografija i istorija, prenosi svoja izvitoperena gledišta srpskoj deci u Sloveniji i na taj način trajno truje sve srpske vrednosti u njima. Ostaje nejasno da li se na taj način sveti državi Srbiji zbog batina koje je dobila od SDB ili zbog sopstvenih stavova?
Nije na odmet spomenuti još nekoliko njenih izjava, kako bi se stekla kompletna slika mogućeg sadržaja udžbenika iz kojeg bi se učila istorija, geografija i srpski jezik od A-Ž umesto do Š, kao što je razvidno sa spletne strane SKC »Danilo KIŠ«.
21.06.2008 »Ja se religijom uopšte ne bih bavila. Bavila bih se crkvama. U tom smislu nijedna se crkva na bivšem jugoslovenskom prostoru ne razlikuje mnogo od druge. Verovatno najstrašniji diskurs mržnje i netolerancije ima, ipak, Srpska pravoslavna crkva. Citati koje su, recimo, ženske aktivistkinje iz Beograda sakupile u jednoj knjižici su toliko zastrašujući da čovek zaista ne zna kud bi se okrenuo kada vidi tu količinu mržnje i zaostalost«.
24.09.2009. » Crkva se oseća dovoljno moćnom jer joj je to država omogućila. Ponaša se onako kao i država u toj stvari i bez ikakvih kazni i odgovora u javnosti koji bi bili relevantni, sprovodi svoju nasilnu politiku. To smo dosta jasno videli i prošle nedelje kada je zbog pretnji u koje je sasvim sigurno bila uključena i crkva i to u velikoj meri, nije bilo moguće održati ni Paradu ponosa. Dakle, Crkva manifestuje neprijateljstvo, mržnju, govor mržnje«.
20.08.2009 00:45 »Element koji odredjuje, ako hocete, kontekst sudjenja u Hagu jeste da nema smrtne kazne i u tome smislu je argument protiv intervjuisanja zatvorenika skoro apsolutan. Oni nemaju sta da traze. Oni ne traze spasenje svog zivota pa da im se odobri mogucnost dopiranja do javnosti i u ovome smislu, koji je, inace, po mom uverenju duboko nekorektan. Tako da, sa tim da nema smrtne kazne, otpada svaki razlog da se tim ljudima daje bilo kakva paznja u javnosti i da im se da mogucnost da jos nesto kazu, sto vise nije spasavanje njihovog zivota, nego zapravo, da sasvim otvoreno kazemo, vodjenje politike«.
15.06.2009 »Srbi kao narod, odnosno kao narod koji sluša svoje političare, ne mogu da se suoče, a to je da je Srbija prema Kosovu kolonijalna sila«.
Iz svega navedenog prozilazi, da Srpski Kulturni Centar »Danilo Kiš« iz Ljubljane, negovi istaknuti osnivači i donatori teže hitnom pripasivanju belih kecelja po uzoru na obred u masoneriji, jer im je dosadilo čekanje u redu slobodnih zidara. Na vrat i na nos im se žuri priključenju onima koji bi po svaku cenu da unište jedino što vredi kod Srba, a to je dušu srpskog naroda, svetosavlje i srpsko pismo. Da je to istina potvrđuje i njihova spletna strana koja je obilato ilustrovana masonskim simbolima, umesto bukvarom i ćirilicom od A -Š, kao što to iskreno radi srpsko društvo Sloga iz Nove Gorice, Štajerska zajednica iz Maribora i Desanka Maksimović iz Celja, a što je apsolutno za svaku pohvalu. Koliko dugo se ovakvi beskrupulozni naleti pojedinaca uhlebljeni oko Danila Kiša, mogu izdražati, za sada nikome u Sloveniji nije jasno.
Takođe nije jasna ni uloga Savetnice ambasade R. Srbije u Sloveniji dr. Aleksandre Stanković, kao osnivača srpskog centra a naročito nije jasna uloga Popa, jer je i sam Patrijarh Irinej jednom prilikom izjavio za Kurir.
»Masonska društva su na nižem stepenu možda religiozna, ali na višim ispoljavaju neprijateljstvo prema religiji. To je i dalje misteriozna i nepoznata organizacija i nespojiva je pripadnost i crkvi i masoneriji«.
Kako uspeva Popu da spoji nespojivo, da umesto krsta i vere mirno gleda masonske simbole kojima se šepuri SKC »Danilo Kiš«, vrag bi ga znao. Uglavnom kada se uzme u obzir da po srpskom narodu, srpskoj deci, onoj bez vekne u Srbiji i onoj bez srpske škole u Sloveniji, duvaju opasni vetrovi iz svih pravaca počev od vlasti, crkve i obrazovanja, jasno je da se boljim danima ne možemo nadati. Bar ne za sada, ako nešto uskoro ne promenimo.
U tom slučaju nije ni čudo, što je1999. godine, kod njihovih savetnika postojala dilema; baciti novu razornu bombu na Srbiju koja može da uništi prostor veličine četiri fudbalska igrališta, pa tek onda ponuditi objašnjenje za zvestvo, ili prvo ponuditi objašnjenje pa baciti bombu. Znao je Doktor za laž Alister Kembel – Blerov savetnik, da će se naći neko u Srbiji da posle njihovog zločina, za zločin okrivi žrtvu, a takvih evidentno ima.
Znaju oni koji diktiraju srpskim političarima, srpskoj crkvi i prosvetarima, da su ovi odavno izgubili autohtonost odlučivanja, da Srbija i pored svih zala koje su joj nametnute ima sve što je potrebno za zdravu poljoprivrednu proizvodnju i prehranu svog stanovništva bez genetski modifikovanih proizvoda. Znaju oni da Srbija ima njiva više od četiri miliona hektara i da je to površina jedne Švajcarske, jedne i po Belgije, dve Slovenije ili tri Crne Gore i da nama veštačka hrana nije potrebna niti nas bilo ko može duhovno slomiti. Takođe znaju da prekrajanjem istorije, smanjenjem državnih granica Srbije i crtanjem novih mapa, ne mogu uništiti ponos ovog malog ali hrabrog naroda. Zbog toga mu nude Genetski Modifikovanu hranu i semenje koji u narodu može proizvesti karcinom, sterilnost, impotenciju, pa čak i smanjenje mozga, jer im upravo on stoji na putu ostvarenja paklenih ciljeva.
čudno je da se o pokušaju uništenja Srba trovanjem genetski modifikovanom hranom i semenom, nisu bar jednom rečju oglasili doktori i popovi, čuvari srpskog jezika, istorije i geografije, već to radi običan narod zabrinut za svoj biološki opstanak. O Srebrenici, ženama u crnom, Srbiji kao kolonijalnoj sili, Nataši Kandić i Peščaniku znamo već sve na pamet. Konstrukte koji svakodnevno stižu iz različiti penkala, a evo vidimo i iz Ljubljane, čitali smo mnogo puta. Ne bi bilo ništa neobično, jer smo već naviknuti, da GMO proizvode, opasne po život i zdravlje, a koji su obeleženi znakom piramide i imenom Codex Alimentarius, »prosvetljeni » proglase spasonosnim aspirinom i preporuče Srbima njegovu upotrebu u što većim količinama.
Na kraju bi srpskom narodu valjalo ostaviti poruku koja bi glasila.
Građani koji ste evidentirani kao siromašni, vas milion i ja sa vama! Deco! 300.000 vas koji živite ispod i na samoj granici siromaštva zajedno sa mojom decom! Vi siromašni koji živite na selu zajedno sa mojim rođacima i više vas je za 3% od onih mojih rođaka u gradu! Vi iz svakog trećeg seoskog domaćinstva koji se suočavate sa siromaštvom, i vi iz jugoistočne Srbije, jer je vaša situacija najnepovoljnija i vi moji Šumadinci, i vi preko Dunava, kao i vi Srbi gde ste da ste na kugli zemaljskoj: Izbegavajte i čuvajte se ne samo onih za koje znate da su bezbožnici, da su sektaški organizovani, već se čuvajte i prijatelja koji se kriju zaogrnuti raznim odorama. U beznađu pogledajte i obrnite se Ljuljačkoj pustinji i osetićete mir svetosti njegove. Ne kupujte hranu sa simbolom piramide niti je uzimajte i džabe da vam je daju. Ne plašite se ni gladi ni smrti, a naročito ne od pretnji, kao što se ni ja ne uplaših 23. Juna 2010, a koja mi stiže tačno u 12h i 10 minuta od uglednog osnivača SKC »Danilo Kiš«
Kako bih drugačije na pretnju mogao odgovoriti, ako se ne bih poslužio Dragčetovim rečima iz serije Moj rođak sa sela, samo malo, onako po srpski izvrnute.
Srpski narod, a ni ja sa njima, danas i nemamo baš nešto vremena, ali zato svi oni koji nas mrze mogu da dođu sutra tačno u 12h da nas poljube……, jer sam ja svoj doktorat na temu – kako se voli i brani svoja zemlja- sa podnaslovom – rodoljublje- polagao 24. marta 1999 pod bombama NATO zlikovaca, na fakultetu Kosovo i Metohija, odeljenje Metohija, u Kosovu koje je srce Srbije, i jedini sam Srbin iz Slovenije sa tim doktoratom, jer mi ni fakultet nije sporan nikada bio.
