Lična arhiva
Što nas je više – to bolje, što smo organizovaniji – to korisnije, izvagao je Vladan Stefanović, godinama predsednik pariskog FK Srbija i Udruženja “Kralj Petar Prvi”, koje mu je u amanet ostavio osnivač Pero Milić, nenadmašni aktivista i ljudina, koji je preminuo pre desetak godina.
Vladan je čovek iz naroda, živi u mestu Fontene le Bris, 30 kilometara udaljenom od Pariza, u departmanu Eson. Stiže tamo gde i njegovi zemljaci, u šta se ubrajaju i mitinzi, manifestacije, humanitarne akcije, fudbalski mečevi, folklorno drugovanje, igra, pesma, nazdravljanje, navijanje, nedostajao mu je samo jedan segment.
– Dopunska škola! – glasno sažima Vlada.
Tako bilo, ali više nije.
– Hteo sam i uspeo. O tome maštam pet-šest godina. Onda sam tokom jednog spontanog razgovora sa Blaženkom Trivunčić, koordinatorkom dopunske škole za Francusku, Sloveniju, Italiju i Maltu, provukao ta moja razmišljanja, a Blaženka je momentalno rekla da okupim minimum desetoro dece.
Dok priča o tome, Vladanu je lice obasjano zadovoljstvom.
– A ja okupio 15 đaka i njihove roditelje, najavilo se još nekoliko – navodi i objašnjava da je pozvao nastavnice dopunske škole.
Na uviđaj došle Blaženka i učiteljica Katarina Strailović, uverile se da je sve najavljeno i obećano već realizovano. Na prvu prozivku stigli su roditelji sa decom, raspoloženi, srdačni.
– Bilo je to radno upoznavanje. Pričali smo o funkcionisanju nastave, o ulozi roditelja, baka i deka, o putovanjima do škole, o svemu što prati školske časove i vanškolske aktivnosti. Ovaj susret označili smo kao početak našeg zajedničkog rada na negovanju srpskog jezika, istorije, kulture i tradicije i sve je za uzrast od šest do 18 godina – razrađuje Vladan.
Blaženka Trivunčić zahvaljuje svim srpskim porodicama koje su se odazvale u velikom broju.
– Posebno hvala Vladanu Stefanoviću na svestranoj podršci i želji da doprinese plemenitom cilju očuvanje srpskog jezika. Obrazovanje na srpskom jeziku je izvorište celovite i srećne ličnosti u generacijama koje su rođene i odrastaju u rasejanju, a naša su odgovornost i obaveza – kaže Blaženka.
Kroz upoznavanje i prijatan razgovor, u srdačnoj atmosferi, na opšte zadovoljstvo i radost prisutnih dogovoreno je da će nedeljom od 13.30 do 15.30 izvoditi nastavnica Katarina Strailović (06 64 33 69 48) na adresi: 5, rue Godeaume 91640 Fontenay-les-Briis.
Nastava će početi u nedelju posle pravoslavnog Božića, časovi su besplatni i organizuje ih Ministarstvo prosvete Srbije.
Bićemo dobri đaci
Toma, Tina, Lena i Vuk Stefanović, Valentina, Aleksandar i Danijel Krstić, Elena, Isidora i Petra Milekič, Bogdan i Stojan Bušer, Teodora Marković i Novak i Gavrilo Petrović su đaci upisani u školicu u Fonteneu. Biće dobro đaci, najavljuju i pozivaju nove drugare da se prijave u školu.
Veliki prostor
Seća se Vladan kako je 1998. godine rodnu Loznicu zamenio Gradom svetlosti.
– Bio sam golman FK Loznica, u Parizu sam se priključio našim ekipama i do danas ostao. Oženjen sam, imam petoro dece od sedam do 19 godina, držim privatni biznis, u građevinarstvu sam – nabraja ovaj uzorni dijasporac.
Vladan je uspeo. Njegova firma prostire se na 150 kvadratnih metara, tu su skladište, radne prostorije, mesto za prijem klijenata, za sastanke i proslave, pa je širokogrudo, bez ikakve naknade, ponudio i prostoriju za školsku učionicu.
– Imamo sve, stolove i stolice. Napravićemo tablu i nabaviti školsko zvone. Grejanje obezbeđeno, iz Srbije stigla peć alfa, a za velike vrućine radiće rashladni uređaj. Prostora je mnogo. Deca mogu da igraju stoni tenis, fudbal, razne igrice, voze bicikl, tu je šuma, staze za šetnje…
Rodoljub za primer
Vladan se duži vremenski period iskazuje kao, zaista, prvoklasni rodoljub, ne prođe nijedno memorijalno okupljanje, a da ga ne dekoriše desetinama srpskih trobojki, da ne vodi računa o ozvučenju ili šatoru za koktel i svim drugim organizatorskim popratnim dejstvima neophodnim za besprekorno odvijanje zakazanog događaja. Uvek u ime članova udruženja, na večna počivališta junaka, položi vence i cveće i dubokim naklonom iskaže zahvalnost za živote koje su poklonili kako bismo živeli u miru i slobodi.
-Već kad smo se zakotrljali, nećemo se zaustaviti. Tako smo moj drugar Milan Marković, poreklom iz Svilajnca, i ja odlučili da doniramo đačke stolove i stolice Kulturnom centru Srbije u Parizu, gde se, takođe, odvijaju časovi dopunske nastave na srpskom jeziku. Želimo da pomognemo našoj zajednici, istina, pomagali smo, pomagaćemo i ubuduće, a nekako mi se čini da je ovo vrh, jer ništa značajnije od ponosnog nošenja srpskog imena, porekla, jezika, istorije, tradicije, običaja… Nasleđe je neprocenjiva riznica – zaključuje Vladan Stefanović.
