Dragi prijatelju Vučela,
Devetnaestog novembra 2009. godine, na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla, gledajući arhijerejsku liturgiju, zapisao sam:
Divio sam se i još se divim Njegovoj veri i trpeljivosti, valjda ga je Bog zbog toga i izabrao da bude poglavar Srpske pravoslavne crkve u vreme nadmeno i bestidno. Ne sumnjam u Njegovu Svetost i njegovo svetiteljstvo koje će i Bog i vernici radosno prihvatiti. Sumnjam u sebe i vas, prijatelji. Viđao sam Svetog i razgovarao sa Njim. Nisam dostojan da opišem te susrete. Pitam se i pitam vas: hoće li Njegovo stado brzo pozobati pouke svog velikog Pastira i nastaviti po svome, pretvarajući nadu Svetoga u svoje beznađe?
Odavno nas đavo muči svojim naukom da su nam dve Srbije pisane i da oni koji se odreknu jedne Srbije neće pogrešiti. Uprkos svemu, Sveti nikoga nije prokleo, a imao je koga. Niko nije ostao bez Njegovog oproštaja, čak ni oni koji oproštaj nisu zaslužili. On je bio naš štit. Bog je bio s njim, a on je bio s nama. Gledam narod pravoslavni kako prilazi njegovoj ruci, hvata me tuga i muči jeretička pomisao, neka bi Bog dao da grešan, grešim pitajući sebe i vas: da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni s drugima, i Srbijom?
Sve velike smrti razmeđica su između onog što je bilo i onoga što će biti.
Smrt Josipa Broza najavila je rastanak Srbije sa Jugoslavijom.
Miloševićev odlazak u Hag i smrt označavaju kraj kakve-takve nezavisnosti Srbije.
Smrt Zorana đinđića ubrzala je pristanak Srbije na sve.
Upokojenje Sv. Pavla opisuje nas kao pravoslavne siročiće koji će, sad kad nema Velikog pastira, biti gurnuti u mutne ekumenističke vode iz kojih više nikada neće isplivati na svoju čistu pravoslavnu obalu.
Pečat često piše o poraznom višestranačkom jednoumlju koje će, bude li potrajalo, uništiti sve što je na putu strašnog, (darvinističkog!) razumevanja kapitalizma.
Višestranačko jednoumlje pokazalo se opasnijim i od Brozovog partijskog jednoumlja i od višestranačkog bezumlja uništenog u ratovima na tlu bivše Jugoslavije.
Posle petooktobarske ispostavilo se da u Srbiji među liderima puča, revolucije, izborne pobede, ili iznuđeneNato intervencije, (kako vam drago!) ima previše ljudi zaslužnih za sve ovo, ma šta to bilo. Ispostavilo se da je lako rasporediti krivicu na druge, daleko je teže podeliti zasluge za obaranje režima. Svi su demokratorski lideri manje-više oborili Slobu, ali ko ga je oborio više, a ko manje? Ako je Sloba izgubio na izborima najviše ga je oborio Vojislav Koštunica, ali ako je, kao što danas Koštuničini protivnici tvrde, Koštunica izdao petooktobarsku, onda njegova pobeda na izborima nije važna. Šta su nekakvi izbori u poređenju sa revolucijom? Šta da se radi ako je u pitanju puč? Do sada nijedna politička stranka nije preuzela odgovornost za puč. To nije zgodno. Pučisti bi morali da priznaju svakojake mračne veze sa spoljnim silama koje su ih vodile prema puču. Nije li ugodnije biti revolucionar!?
Obećao sam ti, dragi prijatelju, ogled Jadi srpskog ekumenizma, a evo još vunovlačarim, opisujući stanje u dve Srbije koje se, kao preslikano, odražava i na SPC, delom uz pristanak delom uz otpor Crkve. Zgrozim se pri pomisli da bi, daljim razvojem ludih događaja, u dve Srbije mogla postojati i dva Sinoda. Jedan bi Sinod mogao biti opisan kao evropski, ekumenistički, a drugi kao Sinod zaostale, tradicionalne, guslarske Srbije koja nije prihvatila violinu, a frulu pretpostavlja klaviru i orguljama. Prvi bi Sinod bio moderan, ekumenistički, i tražio bi od Vatikana i Benedikta XVI pomoć za svoje ugrožene vernike i hramove svugde gde su ugroženi. A ugrožene vernike i hramove ne morate tražiti daleko, tu su, još uvek su u Srbiji, na Kosovu.
Dogodilo se, slava Bogu, da se jedan raskol u SPC srećno završi. Legenda kaže (tu sam priču kupio u Americi, od raskolnika!) da je u Vašingtonu, prilikom posete maršala, cara i padišaha Josipa Broza, srpska emigracija izašla na ulice da protestuje. Maršal je iz svog mercedesa spazio vladiku Dionisija koji upire neki barjak u njegov automobil, pravo ka Brozovoj stomaku, kao da namerava ga proburazi.
Ko je taj popa, bogamu, ponaša se kao ćetnik, upitao je maršal generala Milana Žeželja. To je, druže maršale, episkop Srpske pravoslavne crkve u Americi Dionisije,odgovorio je Žeželj. Maršal se namrštio i ljutnuo: Pa tog popu, bogamu, treba isterati iz crkve, reci to drugovima, rekao je maršal.
Bio sam malčice začuđen: kako li je raskolnik došao do tog razgovora maršala sa generalom Žeželjom! Cija, šta li?
Ne znam kojim je drugovima general Žeželj poverio koliko je maršal ljut, tek, mic po mic: crkveni sud, pa ekskomuniciranje, i eto Dionisija na čelu raskolničke, zagranične srpske crkve.
Raskol SPC u Americi, baš kao i autokefalnost makedonskog krila SPC odigravaju se dok je patrijarh srpski bio gospodin German. Nije lako bilo patrijarhu Germanu da bude na čelu SPC u vreme kad je Jugoslavijom vladao Maršal, a taj nije naginjao ekumenizmu; Maršal je bio (e)komunista, s đavolom se ponekad družio, ali crkvu je odvojio od države. Za života patrijarha Germana mislio sam i govorio o njemu i ovako i onako, a danas znam: bio je to veliki patrijarh, spasavajući SPC od svakojakih neprilika prihvatio je iznuđeni raskol, ali sačuvao je pravoslavnu crkvu i u Jugoslaviji i u Americi.
Ako se pitaš, prijatelju, da li sam odustao od ogleda Jadi srpskog ekumenizma, nisam. Mogućnost da se u dve zamišljene Srbije pojave dva zamišljena Sinoda samo upozorava na istinu da se to, ako je to kakvom moćniku po volji, može dogoditi. Ako postoji ekumenističko krilo sv. Sinoda, a to nije neverovatno, naklonost tog dela Sinoda neophodna je Vladajućoj koaliciji za razumevanje poluokupacije. Vladajućoj koaliciji potrebna je što mirnija Crkva.
Priseti se, Vučela, obojica znamo; i Slobodanu Miloševiću bila je potrebna što mirnija i državotvornija crkva. Dok je preminulog patrijarha Germana do izbora novog poglavara SPC zamenjivao mitropolit Jovan ljubljanski, Slobodan je pokušao da utiče na izbor novog patrijarha. Znam da znaš; Milošević je verovao u dogovor koji je napravio (ne znam s kim, znaš li ti!?) da na zasedanju Sinoda, u kojem će iz šešira biti izvučeno jedno od nekoliko imena, ma čije ime bude izvučeno bude pročitano ime episkopa Save kragujevačkog. Kad je iz šešira izvučeno ime koje je Božija promisao odredila i kad je saopšteno ime Pavlovo, rečeno je i da je to prst Božiji. Slobodan je, kao što se sigurno sećaš, verovao da su prst Božiji vodili ljudski prsti i da je prevaren.
Sve da je Slobodan zaista prevaren manja je to šteta nego da je prevarena Srbija, a Srbija nije prevarena; Srbija je u Sv. Pavlu dobila Arhijereja čija se ruka dignuta da blagoslovi dodiruje sa rukom sv. Save dignutom da blagoslovi. Zbog toga sam, valjda, i zapisao na poslednji službeni dan žalosti zbog upokojenja patrijarha srpskog gospodina Pavla da nisam siguran da li se to mi opraštamo sa Svetejšim ili jedni sa drugima, i Srbijom.
Između ostalog siguran sam da Sv. Pavle nije bio naklonjen ekumenizmu. Zar bi inače na vest da papa neće posetiti Srbiju (to je neka kazna, šta li?) rekao: Dobro nam ne došao.
Prošlo je više od devedeset godina ( 10.01.1919. godina) otkad je zamenik Vaseljenskog patrijarha Dorotej Bruski stavio pitanje ekumenizma na duhovni jelovnik Pravoslavne crkve. On je tvrdio da je došlo vreme da se Pravoslavna crkva ozbiljno zamisli o potrebi sjedinjenja svih pomesnih hrišćanskih crkava. Poslanica Vaseljenskog patrijarhata napisana kasnije formulisala je mogućnost da se sjedinjenje hrišćanskih crkava ostvari kroz postepeno poništenje razlika između pomesnih crkava. Prva značajna razlika, a ima ih dosta, bila je predlog o usvajanju istovetnog kalendara ne bi li sve hrišćanske crkve brisale datume velikih pokretnih praznika i slavile ih istoga dana kad i Vatikan. Ruska pravoslavna crkva nije bila u prilici da moćno i zvanično raspravlja o ekumenizmu. Bilo je to vreme kad je Lazar Mojsejevič Kaganovič dobio orden Lenjina zbog briljantnog rušenja crkve Hrista Spasitelja u Moskvi, a drugi orden Lenjina, Kaganovič je dobio zbog uspešnog upravljanja gradnjom čuvenog moskovskog metroa. Kontroverze komunizma; jedan orden za rušenje, drugi za gradnju. Kaganovič je mogao da bira na koji će o dva ordena biti ponosan. Srpska pravoslavna crkva, slava Bogu, tek je zakoračila na ekumensku livadu; moguće je da će Srbija slaviti Božić i Vaskrs na isti dan kad i Vatikan.
Ne jedim se zbog toga. Mogućnost da biram kada ću slaviti Božić ili Vaskrs niko mi ne može uskratiti. Koliko znam sebe, neću zakoračiti iz julijanskog u georgijanski kalendar. Moj se Hristos i rodio i vaskrsao po mom kalendaru.
Moram da priznam čitaocima Pečata ono što ti već znaš, prijatelju.
Nikada ti ne bih ponudio Jade srpskog ekumenizma da u Pečatu nisam pročitao ingeniozni esej Aleksandra Molotkova, naslovljen kao Ekonomija ekumenizma. Nisam osetio miris ekumenizma u odnosima između Svetog sinoda i bivšeg vladike Raško-Prizrenskog Artemija. Moram, avaj, opet da citiram sebe kao da neopozivo bolujem od taštine. U zapisu Dž. u manastiru, zapisao sam:
Rečeno je caru carevo, a Bogu Božije. Događa se da car, kad ne dobije svoje, bude prema svojim podanicima strožiji nego što je Bogu ugodno. Malo je caru carsko, hoće i ono što je Božije. A valja verovati da nema tako moćnog cara kome pripada i ono što je Božije. Divim se preosveštenom Artemiju koji je odbio da blagoslovi Dž. Bajdenovu posetu Dečanima.
…….
Zašto je Sveti sinod, zaobilaznim putem i u zlo vreme preko protojereja Jovana, prihvatio ideju da Dž. vidi i poseti Dečane, makar i bez Artemijevog blagoslova?
Dž. nije makar ko, Dž. je najveće Dž. koje se obrelo u Dečanima. Preosvešteni Artemije misli da Dž. ne zaslužuje ni da vidi, a kamoli da uđe u Dečane.
Prijatelj, inače dobar pravoslavac, uverava me da je korisno što je Dž. posetio Dečane. Kad oni koji bi od Dečana rado napravili štalu vide da je Dž. bio u manastiru, možda će Dečane ostaviti na miru!? U zlo vreme živimo. Moramo učiniti sve da i sluge đavolove prihvate nedodirljivost i veličinu Dečana. Bogu se molimo i anđele prizivamo, a uzgred se malčice udvaramo đavolu.
Što se mene tiče, priklanjam se preosveštenom Artemiju, možda je država prisiljena da se udvara đavolu, ali Crkva bi to morala da odbije.
…………………………………………………………………………………..
Bio sam nedozvoljeno naivan. Ekumenističko krilo SPC odreklo se prava da odbije ne samo krupne stvari, nego i svaku sitnicu koja stoji na putu ekumenizmu. Tu počinju jadi srpskog ekumenizma. Ne mogu da odredim da li je samo ekumenističko krilo SPC požurivalo patrijarha Pavla da u bolesničkom krevetu potpiše izjavu kako više nije sposoban da upravlja Crkvom, ali verujem da bi Bog, sve i da je Svetejši hteo da potpiše takvu izjavu, zaustavio njegovu ruku. Tek Sinod je doneo (pravu ili iznuđenu?) odluku da će Sveti ostati poglavar SPC sve do svoje končine.
Sećaš li se svojih, mojih, čaršijskih i svačijih nagađanja o tome ko bi, posle dugog odlaganja, mogao biti izabran za patrijarha srpskog. Priča se, a tome se nema šta zameriti, da je predsednik Tadić bio malčice umešan u tu igru, kažu da je bio zainteresovan da na čelo SPC bude izabran mladi vladika Grigorije Zahumsko-Hercegovački. Ako je Sloba bio, po nekoj svojoj meri, uveren da bi Sava Kragujevački bio najbolji i najdržavotvorniji poglavar SPC, zašto Boris, po svojoj meri, ne bi verovao da bi to bio Grigorije Zahumsko-Hercegovački? Grigorije bi se, bolje nego drugi, snašao u zamršenim odnosima Vatikana i pravoslavlja. A taj je put negde pred nama, i sve mi se pričinjava da je kraći od puta Srbije u EU.
Stranke koje čine Vladajuću koaliciju unose u politički život Srbije svaka svoj deo jednoumlja. Potoci jednoumlja slivaju se u reku. STP (Srpski trgovački parlament) jedinstveni je ogled parlamentarnog života kakav se nigde, i nikad, nije dogodio. Koalicione stranke koje su, kaobajagi, zahvaljujući svojim programima ušle u parlament pretvorile su sve programe u jedinstveno jednoumni: zajednički im je program da, po svaku cenu, ostanu na vlasti.
Kada je Srpskom trgovačkom parlamentu naručena Deklaracija o Srebrenici videlo se da je Koalicija spremna da učini sve ne bi li iscedila više od 126 glasova za Deklaraciju o Srebrenici i pokazala nalogodavcima da, još, veoma čvrsto i po tačnim uputstvima upravlja Srbijom. Koalicija je nervoznoj opoziciji obećavala da će, koliko sutra, izglasati Deklaraciju o zločinima i genocidu izvršenom nad Srbima, ali da je potrebno da se Deklaracija o Srebrenici odnosi samo na Srebrenicu jer je veoma važno kakvu poruku šaljemo svetu.
Uvek mi se smuči kad čujem to kakvu poruku šaljemo svetu i podela na dobre i loše poruke. Dobre poruke, naravno, šalje Koalicija, a loše poruke se pripisuju opoziciji, nacionalistima, i kome vam drago.
Kad mi se sve smuči svejedno mi je da l’ u kafani, da l’ na radiju, da li na televiziji, kažem: Lakše mi je bilo da živim između dva rata, nego između dva izvinjenja Borisa Tadića. Od toga mi je čitavih pola sata bolje. Slab lek. Slabiji od aspirina. Ali, ne košta me ništa, kao ni Tadića njegova izvinjenja. Nerviram se, Boris je opet bolje prošao nego ja, njemu je svejedno što se izvinjava, meni nije svejedno što se on izvinjava.
Primećuješ li, prijatelju, kako se i koliko Koalicija, dakle vlast, udvara Crkvi? Nije li i sam predsednik Republike, između dva međunarodno značajna izvinjenja naravno, prisustvovao hirotonisanju novog vladike Raško-Prizrenskog Teodosija koji je za sedište svoje eparhije izabrao Pećku patrijaršiju. Bila je to nedvosmislena podrška Sinodu, posle otpremanja vladike Artemija u monahe. Predsednik, i svi predsednikovi ljudi, ne udvaraju se Crkvi zbog osećanja da će im Crkva biti potrebna jer će na kraju neko morati svašta da im oprosti. Predsednik i njegovi ljudi, baš kao i Koalicija za razumevanje su tu, da kazne ili oproste, za taj čin nije im potrebna Crkva.
Crkva je dobila specijalno mesto u rušnoj Srbiji.
Ponekad me zapanji anketa na RTS, i drugde, a po tim anketama građani Srbije najviše poverenja imaju u crkvu, vojsku i policiju.
Uvek taj čarobni redosled!
Meni bi bio dovoljan podatak da građani najviše poverenja imaju u Crkvu. Šta će u toj trci vojska i policija? Zar je čudo što građani, uz to vernici, više veruju crkvi nego vojsci, dakle Šutanovcu, i policiji, dakle Ivici Dačiću? Bilo bi strašno da je u tim anketama policija na prvom, vojska na drugom, a Crkva na trećem mestu.
Koalicija za razumevanje poluokupacije čvrsto se drži pravila: Ko nije protiv nas, taj je s nama.
Crkva dobija svakojake privilegije koje se ne mogu iskoristiti. Vraćeno joj je nešto konfiskovane imovine, obećana joj je restitucija, jedan vladika je čak, član RRA, ali jasno je da ne može uticati na program Pinka i ostale rialiti programe.
Nema državnog prijema na kojem nećete videti vladike srpske, a sve češće i samog patrijarha. Nema važnijeg crkvenog praznika ili molebana, gde nećete videti mnoštvo visokih činovnika Koalicije.
Nedavno sam na jednom bogosluženju spazio Mlađana Dinkića. Stajao je čvrsto stegnutih usana, ozbiljan kao uvek. Izgledao je smerno. čovek bi pomislio da je došao ne bi li se pokajao zbog javno izrečene predizborne laži o evrima koji su, kako je sam rekao, odlučili Tadićevu pobedu na prošlim izborima. Vidim da Mlađan nema nameru da se pokaje. Taj nešto smišlja. Znam da razmišlja o ekonomija ekumenizma i da je spreman da, kao ekonomski genije, ponudi Vatikanu i samom papi da kad ekumenistički obred bude završen Vatikan otvori Bogosloviju u Beogradu ili gde mu je drago. Mlađan je spreman da za svakog upisanog bogoslova iz Srbije plati Vatikanu dvadeset hiljada evra, a papa neka brine o studentima katolicima koji dođu iz Vatikana ili odakle god.
Prošle sam godine, kao što znaš, u Gračanici dobio Zlatni krst kneza Lazara, književnu nagradu za životno delo. Duga vožnja. Kišan dan. Bolest. Ne znam zašto sam se nadao da ću u Gračanici sresti vladiku Artemija koji je godinama bio domaćin dobitnicima Zlatnog krsta. Nema Artemija. Već je otpremljen u Šišatovce. Na ulazu u Gračanicu vidim nekoliko naoružanih vojnika, stranaca naravno jer naših vojnika ovde nema. Oko vojnika se mota čovek maskiran u civilno odelo. Valjda im je to šef. U džepu nosim Knjigu zadušnica u kojoj je pesma Brane Petrovića, pod rednim brojem dvanaest, u izboru Ljube Simovića. Mora biti da je Brana video ovu grupu vojnika i ovog civila sa fotoaparatom. Zar bi inače napisao:
12.
Ko je onaj,
Što s kamena na kamen,
Podvijenih nogavica,
Preskače potok
I dobrano mokrih nogavica grede prema kolibama?
Jesi li svetac ili uhoda?
Plaćaš li ili si plaćen?
(Plačeš li ili si oplakan?)
Jesi li soko srpski ili engleska fukara?
Nemački đak ili rusko đubre?
Šalju li te na Kosovo da Dečane popišaš?
Il si američka budala sa fotoaparatom?
Za trenutak sam pomislio, prijatelju, da se ova ekipa preselila iz Branine pesme u Gračanicu da me snimi, i strogo ispita šta radim tu. Savladao sam to osećanje. Ulazim u manastir. činodejstvuju Irinej patrijarh srpski i Anfilohije mitropolit Crnogorski. Anđeoski hor. Veče. Primam zlatni krst, odužujem se kazivanjem pesme. Pada mi na pamet da pitam Anfilohija zašto, kad je već administrator eparhije Raško- Prizrenske, nije na ovu svečanost pozvao, makar reda radi, vladiku Artemija iz Šišatovaca? Ne pitam ga to. Uzimam zlatni krst i u Kruševac i u Vidovdan. Mislim o Artemiju. Ako je njegov početni greh to što nije blagoslovio dolazak Džozefa Bajdena, potpredsednika SAD, u Dečane, proći će gore nego Dionisije. Pomišljam ko li je Artemijev Tito, ko se ljutnuo na njega i zahteva tešku kaznu.
Danas znam i vrstu i težinu kazne koja je određena monahu Artemiju.
Uprkos tome ili baš zbog toga, nudim ti prijatelju da objaviš dve pesme, obe su posvećene monahu Artemiju. Evo tih pesama:
TRI POLJAKA
Sunce žut limun kiselo greje.
Sa ogolelih grana ptice
Gledaju Zloga. Zli se smeje
Na pragu svete Gračanice
Noć se prikrada (šaka mraka!)
U Gračanici slave Boga,
Tri naoružana mlada Poljaka
čuvaju manastir (od koga?!)
A zli Poljake pita za zdravlje
čudeć se smešnoj besmislici
Otkad to ludo pravoslavlje,
brane papini katolici?
Neka ih brane Bugari, Grci,
Gde su im Rusi i Rumuni
Šta će Poljaci u ovoj trci
U tuđoj zemlji i tuđoj buni
DŽIVDŽAN
Kad vide srušenu crkvu, il kuću
Iz koje ljudi ko zna gde beže
Ni vrapci više ne cvrkuću
Ko ljudi psuju, ko psi reže,
A život troši, vreme kljuca
Uzalud limun sunce greje.
Dživdžan bi mogao da pripuca
I njemu dojadilo sve je
Kad vidi Španca, ili Danca
Ili Amera na svom tremu
vrabac režeći skuplja govanca
da im se potpiše na šlemu.
A kad se papa Benedikt XVI 2013 uputi u Niš bilo bi dobro da to učini preko Jasenovca. Nije potrebno da izračuna koliko Srebrenica staje u Jasenovac, to znamo. Mogao bi da se pokloni onima kojima se nijedan papa nije poklonio
