Razgovarao sam pre nekoliko dana sa kapetanom Radomirom Petrovićem Kentom, jednim od poslednjih velikih četničkih komandanata. Tokom Drugog svetskog rata, Kent je komandovao Boljevačkom brigadom iz sastava Timočkog korpusa. Reč po reč, i dođosmo do politike. Kent mi reče: „Komunisti nas optužuju da smo sarađivali sa Nemcima. Kamo sreće da jesmo! Jer, Nemci svoje prijatelje nikada ne ostavljaju na cedilu. Ko je sa njima, ne može da propadne. Ali, mi se uhvatili Engleza. čuvali smo njihove misije bolje nego naše ljude. A oni nas izdadoše. Prema nama su se poneli gore nego prema najgorim neprijateljima.“
I zaista: voleo bih da vidim ko će reći da ove Kentove reči nisu na mestu. Da pogledamo najpre u istoriju. U drugoj polovini devetnaestog veka, Nemci su bili najbolji srpski prijatelji. Njihovi stručnjaci su dosta pomogli u nastanku moderne srpske privrede. Na stotine njih došlo je da živi i radi u Srbiji. Na državnom nivou, Nemci su bili saveznik broj jedan. Upravo oni su pomogli proglašenje Kraljevine Srbije 1882. godine. Stvar se iz korena menja 1903, sa ubistvom poslednjeg Obrenovića, kralja Aleksandra, i ustoličenjem dinastije Karađorđevića. Karađorđevići su državnu politiku Srbije preorijentisali od Nemačke ka Engleskoj i Francuskoj. Tragika ove odluke nije se videla toliko dok je postojalo Rusko carstvo.
Inače, teško da bi uspesi u Prvom balkanskom ratu doživeli međunarodno priznanje, jer ju Englezi držali stranu Turaka. Međutim, već godinu dana po nestanku Ruskog carstva, nestaje i srpska država, utapajući se u jugoslovenstvo. Treba li uopšte naglašavati da su Englezi istrajno zastupali ideju gašenja Kraljevine Srbije. Da nije bilo njih, Jugoslavija možda ne bi ni postojala. (Neverne Toše upućujem da pročitaju zapisnik sa sastanka engleskog državnika Siton-Votsona i Nikole Pašića.)
Boreći se na strani takozvanih zapadnih saveznika, Srbija je teško stradala u dva svetska rata, doživljavajući, pride, sudbinu junaka engleskih crnohumornih serija. Kao, uvrstili su nas na pobedničku stranu, a u stvarnosti smo bili itekako poraženi. Engleska politika prema Srbima u Drugom svetskom ratu teško da se može porediti sa bilo čim u svetskoj istoriji. Zbog njih smo zaratili, a oni su nam doveli komuniste! Pa su nas još i bombardovali. Ne postoji drugi primer da je neko bombardovao gradove države sa kojom se nalazi u ratnom savezu. Štaviše, u okviru zapadnog vojnog saveza postojao je propis kojim se to izričito zabranjuje. Naime, bombarodavanja na savezničkim teritorijama imala su biti usmerena isključivo na neprijateljske vojne ciljeve.
Suprotno od ovoga, Englezi ne samo što su gađali centrale gradske trgove, nego su to činili usred bela dana – onim danima kada se na trgovima nalazilo najviše građana, na primer na Vaskrs. Da skratim priču: rekao bih kako je za Srbiju najbolje da se vrati nemačkoj opciji. Tim pre, jer nam Nemci upućuju ohrabrujuće signale. Navešću četiri primera. Prvo, slučaj Handke, koji je opšte poznat. Drugo, nedeljnik „Vojska“ napravio je analizu rejtinga Vojske Jugoslavije i Savezne republike Jugoslavije u svetskim medijima, čiji rezultati izgledaju ovako.
Tokom 1999. godine, a naročito tokom agresije NATO pakta, najveći procenat negativnih poruka prema VJ i SRJ zabeležen je u medijima Albanije, Velike Britanije (kakvo iznenađenje!), SAD-a, Turske i Francuske. Najveći broj afirmativnih poruka objavili su mediji u Kini, Rusiji, Grčkoj, na četvrtom mestu – Nemačkoj, a na petom, u zemlji još jednog „neprijatelja“ – Italiji. Treće, Udruženje nemačkih lingvista za najgori izraz u svetu tokom 1999. godine proglasilo je „kolateralnu štetu“ – tehnički termin kojim je NATO označavao civilne žrtve stradale od njegovih bombi tokom agresije na našu zemlju. četvrto, nemački list „Velt“ tražio je da se portparol NATO pakta, Džejmi Šej, proglasi za „nečoveka godine“, zbog zadovoljnog osmeha koji nije skidao sa lica dok je govorio o „kolateralnoj šteti“, tj. o ubistvu preko 400 civila u našoj zemlji. Uzgred budi rečeno, italijanska štampa je o ovom idiotu pisala: „Sklonite tog idiota, zaboga!“ Naravno, ne može se sve reći u par rečenica, ali je ipak, već na osnovu ova četiri primera, umesno govoriti o promeni nemačkog javnog mnjenja prema Srbima.
U grubim crtama, rezime izgleda ovako. Tokom devetnaestog veka, među Nemcima je preovladavalo lepo mišljenje o nama – i njihovi najveći umovi napisali su barem po neku lepu reč o Srbima. U dvadesetom veku, situacija se okrenula naglavačke (doduše, bilo je izvanrednih pohvala Srbima, ali kao neprijateljima). Sada, na pragu 21. veka, reklo bi se da dolazi do još jednog obrta. Na drugoj strani, dugoročno gledano, u engleskom slučaju nije bilo ni iznenađenja, ni obrta. Englezi su izmislili stereotip o Balkancima, kog se doslovno pridržavaju. Malo je izuzetaka poput Rebeke Vest. Zanimljiva stvar je da su se prošle godine engleski novinari, pored ostalog, ustremili i na delo ove slavne spisateljice. Koliko sam razumeo, pokušavali su da dokažu kako nas je Rebeka Vest, zapravo, po nalogu engleske vlade samo navlačila da zaratimo sa Nemcima. Ja u to, ipak, ne verujem.
