Parižanka Slavica Lazarevic je predsednica Školskog odbora u ovdašnjoj Dopunskoj školi. Ona kaže da svi rade zajedno, a istina je da bi bez podrške roditelja Dopunska škola na maternjem jeziku bila nezamisliva.
Predstavljajuci se za „Vesti“, rekla je da je iz Medede kod Despotovca, a 19 godina je žitelj Francuske. Slavica je majka dvanćstogodišnje Ivane, odlicne ucenice koja srpski govori, kako sama procenjuje, „kao da ga je ucila u Jugoslaviji i tamošnjim školama“. Uz Ivanu je šest godina stariji brat Nikola. Naravno, i njemu je, prema procenama svih koji ga cuju, srpski jezik – „stvarno maternji“. U kuci je i baka Milica, koja sve drži pod kontrolom, odnosno – sve na srpskom!
– Moja uloga u Savetu roditelja je da razgovaram sa ljudima i objašnjavam im zašto je dopunska nastava na maternjem jeziku važna, šta deca rade u školi, šta se uci, kako se druže…
Radimo udruženi
Slavica je nakon glasanja izabrana u Savet dijaspore pariskog konzularnog podrucja, a potom, u drugom krugu glasanja, i medu 15 delegata za Savet dijaspore Francuske.
– Mislim, ako smo složni, bicemo jaci. Moracemo da radimo udruženi sa našom decom, koju cemo uciti da budu vezani za dedovinu.
Osnivanje Saveta dijaspore je pomak unapred, a svi dalji tokovi zavisice od nas. Koliko radimo, toliko cemo uspeti. Koliko smo dobronamerni, toliko cemo se i voleti – rekla je Slavica Lazarevic.
Meni to stvarno nije teško, jer je biti roditelj najlepše zanimanje – kaže Slavica.
Jugoslovenska dopunska škola je neophodna! Tako glasno i jasno tvrdi Slavica, objašnjavajuci da naša deca rodena u rasejanju moraju da ostanu ono što jesu, ono što su njihovi roditelji i preci.
– Moramo da budemo vezani za otadžbinu i rodbinu, za svoje rodno mesto, svoje selo ili grad. Nadam se da cemo mi i naši naslednici biti i povratnici u maticu! Ta ljubav nema zamene.
Slavica se seca kako se posle nedavne ekskurzije ucenika JDŠ, u Beograd, mnogo šta promenilo:
– Deca su u Beogradu odsela kod svojih vršnjaka. Po povratku u Pariz bila su preplavljena utiscima, svi odreda oduševljeni su željom da tamo žive. Tom saznanju svi smo se mnogo obradovali.
Slavica radi u štampariji, suprug Goran je zanatlija. <đŽ>ive porodicno, mirno, decu izvode na pravi i cestiti put.
– Ja imam želju da se vratim u maticu. Uvek sam u duši bila i ostala Jugoslovenka i iskreno se nadam da cu se vratiti u svoj rodni kraj – zakljucuje Slavica.