U ovom tekstu neću se baviti kvalifikacijom zlodela čoveka optuženog za ratne zločine, Jovana Divjaka. Moglo bi se o njegovim zlodelima štošta reći; međutim, tema koju ću razmotriti ne tiče se nikakvog poređenja između Divjaka i slučaja Purde, već naprotiv, odnosa predstavnika srpske elite i njihovog odnošenja prema optuženom za ratne zločine. Naime, glumac Sergej Trifunović javno je manifestovao svoju podršku optuženom za ratne zločine, nosivši majicu sa njegovim likom u sred Sarajeva. Kada su ga novinari upitali da objasni ovaj sramni postupak, poznati glumac je, nema nikakve sumnje, obmanuo javnost rekavši da ne zna o kome je reč i da je majcu sasvim slučajno obukao, ne zapitavši se čiji se lik na njoj nalazi.
Režiser i glumac Dragan Bjelogrlić je, pak, bio daleko otvoreniji, priznavši da je Divjak bio na spisku VIP gostiju, i da je sa njim lični prijatelj, te da se to prijateljstvo nikada nije vezivalo za politička dešavanja. Sraman odgovor Bjelogrlića upućuje na njegov stav da je proces i optužba protiv Divjaka političkog karaktera, te da se ne radi o saznavanju istine i trijumfu pravde. Bjelogrlić je tako javno stao na stranu osumnjičenog za monstruozne ratne zločine, pokazavši da nema saosećanja prema žrtvama, i to žrtvama nacije kojoj i sam pripada. Za njega, Divjak je opštužen na političkoj osnovi.
Trifunović je bio daleko neiskreniji u svojim izlaganjima, no, namere su mu bile više nego jasne i o njima govori njegov postupak i otvorena podrška osumnjičenom za zločin. Naravno, nisu ovi slučajevi izolovani – oni se iz meseca u mesec, iz godine u godinu, ponavljaju nanoseći bol porodicama ubijenih i nestalih, a sve zbog toga kako bi se dobila uloga u svakom filmu bez obzira na njegov politički karakter. Tako, na primer, Trifunović maltene ne bira uloge. Glumio je u filmu Turneja srpskog vojnika (Arkana?) koji tera zarobljene civile da pevaju Cecinu pesmu Kukavica kroz minsko polje, pretivši im smaknućem u suprotnom. Ni u jednom trenutku srspki glumci, deo glumačke elite (kojoj navedena dvojica svakako pripadaju) ne zastane i ne zapita se – da li je moralno ispravno da opravdavam i podržavam medijsku kampanju protiv sopstvenog naroda? Da li je u redu, da li je moralno ispravno i ljudski da javno podržim osumnjičenog za ratne zločine? Mediji u Srbiji i nevladine organizacije, naravno, ne reaguju.
Zamislimo suprotnu situaciju, u kojoj Trifunović javno nosi majcu sa likom generala Mladića, a Bjelogrlić Mladića, kao svog iskrenog prijatelja, sa kojim nikada nije pričao o politici, stavi na spisak VIP gostiju? Zamislite samo reakciju srpskih medija, političara, nevladinih organizacija i stranaka. Siguran sam da bi obojica bili proglašeni za mračnjake, nemoralne, ultradesničare, ljude koji opravdavaju ratne zločine, i zatim bi se zahtevao bojkot njihovih ostvarenja. Razume se da ništa od toga nećemo videti. Jer, zaboga, u pitanju je demokratsko pravo umetnika, umetnička sloboda, građanska sloboda i td. Doduše, niko ne spominje pravo na slobodu porodica ubijenih, pravo na slobodu poniženih da više ne budu šikanirani i ponižavani.
Teško je reći nešto više o ovom slučaju, a ne zahvatiti krupnije pitanje. A to se pitanje tiče odnosa celokupne elite prema sopstvenom narodu. Nisu gorespomenuti jedini koji su učinili ovako nešto; treba se samo setiti grandiozne uloge Mirjane Karanović u filmu Grbavica, njenih izjava za sarajevske medije i stava prema sopstvenom narodu. Stiče se utisak da smo svi mi nekako isuviše neobrazovani i zaostali u odnosu na našu glumačku elitu, koja je vrlo emancipovana i napredna. Tako napredna, dopušta sebi da pokaže svom narodu jedini ispravan put u bolji, vrli novi svet. Ne, ne Holivud. Do njega ipak ni oni nisu stigli.
Sve je ovo simptom ozbiljnog poremećaja odnosa prema državi, svom narodu i na kraju, ako hoćete, i prema njima samima. Treba samo uporediti okolne narode, pa naći, na primer, hrvatske glumce i režisere koji pozivaju osumnjičene za ratne zločine nad hrvatskim narodom u počasne lože, nose majce sa njihovim likom…pitam se samo kako bi reagovao hrvatski narod i njegova politička elita?
No, treba naprosto priznati istinu – tačno je svakako da je u svetu glume daleko lakše uspeti ukoliko na svojim plećima ne nosite teret kolektivne krivice i poruge, koju pojam Srbin svakako izaziva u zemljama zapada i regiona. Mnogo je lakše biti prosvećeni S rbin, ili modernije rečeno – Novosrbin – građanin Srbije. Sa druge strane, nepostojanje praga ljudskosti je neverovatno – ne postoji nikakvo saosećanje prema žrtvama i njihovim porodicama. Sa treće strane, ne postoji osećanje elementarnog patriotizma. Ili, kako je izjavio jedan od likova iz filma Turneja: Ja nisam Srbin, ja sam glumac!.
I zaista, nema se šta dodati ovoj herojskoj i proročkoj filmskoj replici. Takvu repliku može napisati samo srpski scenarista, odlumiti samo srpski glumac a režirati srpski režiser. I zatim, samo takav film može dobiti brojne međunarodne nagrade.
Hrabro ostvarenje, u kome prosvećeni Srbi iliti građani Srbije obrazuju neprosvećen narod zadojen nacionalizmom i zaslužuje najveća priznanja.
Teško je stideti se sopstvenog naroda, sopstvenog identiteta i kulture. Neprijatno je tako se osećati, uveren sam. Međutim, više poštujem one koji to rade javno i otvoreno i pri tom se ne postide. Sergej Trifunović je pokazao stid, pokazao je neprijatnost, pokušao je da objasni da nije uradio ono što je uradio. Bilo bi, ipak, poštenije da i sebi i drugima prizna pravo stanje stvari i da stane iza svojih stavova.
Niko u Srbiji nema iluziju da će čuti koju patriotsku izjavu, mada se tome nadaju. Ali nije u redu ni obmanjivati narod. Rečeno je šta je rečeno; mada, uostalom, u pitanju je profesionalna deformacija. čovek je ipak – glumac.
