Pismo Miloradu Vučeliću

Dragi prijatelju Vučela,
Dogovorili smo se da nešto napišem za Pečat koji, slava Bogu, uprkos svakojakim pritiscima, uporno traži i nalazi put do onih čitalaca koji odbijaju da prihvate ovo beznađe kao ličnu sudbinu, a dugo putovanje Srbije iz Evrope u Evropu, preciznije; put iz jedne u drugu Srbiju jer, za sada, imamo dve Srbije od kojih je ona iz Kruga dvojke već u Evropi!
Priznajem, sve teže pišem. Omrzao sam telefon. Plašim se novina. Televizija me užasava. Telefon mi može zabosti u uvo kakvu podlu vest kao nož u leđa. Novine su živi pesak. Kad odložim novine srećan sam što sam izvukao živu glavu. Televizija me svaki dan nabija na kolac. Krvarim gledajući TV Dnevnik, a gde da pobegnem, zar s koca na konopac, zar s TV Dnevnika na Farmu ili na Grandovu prc paradu?
Obojica smo u Miloševićevo vreme, s njim i uz njega, pokušavali da razumemo trnovitu stazu koja je Srbima i Srbiji poturena pod noge na putu u ovo danas, u ovo bljutavo i nepodnošljivo, sporno i ništavno danas. Posle našeg razgovora čeprkam po kompjuteru, tražim i nalazim nekoliko nezavršenih rukopisa koje bih, ako ih sredim, mogao pečatati u Pečatu.
Prvi rukopis, Principi salonskog antikomunizma mogao bi biti grki omaž preminulom akademiku profesoru Nikoli Miloševiću, veoma prepoznatljivom salonskom antikomunisti.
Akademik Milošević čerečio je Brozov komunizam izdaleka, preko veoma sumnjivog druga Lenjina i još opasnijeg druga Staljina koji je pljačkao ruske banke da bi Lenjinu u Bern slao novac za organizacione potrebe Oktobarske revolucije. Nikola nikada nije propustio da, govoreći o Lenjinu, pomene 20.000 nemačkih Rajhsmaraka u zlatu i Lenjinov povratak u Rusiju u blindiranom vagonu sa prokletim Rajhsmarkama u torbi kojima je plaćen da organizacijom revolucije oslabi vojnu moć carske Rusije. Nikolin bi salonski antikomunizam, pod uslovom da je Rus, mirisao na ogorčenost belogardejca koji ne može da oprosti drugu Lenjinu što je srušio rusku monarhiju.
Brana Petrović narugao se salonskom antikomunizmu nadmoćno, evo stihova koji to dokazuju:

LENJIN PLJAčKA BANKU
(Po Nikoli Miloševiću)

U gluvu ponoć, ispod carskog mosta,
Staljin broji pare …Kaže: biće dosta.

Borislav Mihajlović Mihiz, najdarovitiji srpski salonski antikomunista, rugao se Oktobarskoj revoluciji i drugu Lenjinu, oštrije i duhovitije nego zlatousti Nikola Milošević. Da je Brana Petrović posvetio pesmu LENJIN PLJAčKA BANKU lideru srpskog salonskog antikomunizma Mihizu, ne bi pogrešio. Mihiz je precizno, do sitnih creva, opisivao Lenjinovo ponašanje u blindiranom vagonu koji ga je nosio u Rusiju da obavi svoj revolucionarni posao. Lenjin se jedio, govorio je Mihiz, što je iz onih prokletih dvadeset hiljada Rajsmaraka u zlatu odvadio četrdeset i jednu marku i kupio Nadeždi Krupskoj kostim, cipele i čarape. Jedne večeri Lenjin je, već kao gospodar Rusije, već u Kremlju, priznao svoj greh Feliksu đeržinskom, šefu čeke

Proneverio sam, rekao je Lenjin potišteno, četrdeset i jednu revolucionarnu marku da bih obradovao Nadeždu.
Ne sekirajte se zbog toga, druže Lenjine, uprkos tome Revolucija je, zahvaljujući Vama, uspela, rekao je đeržinski.
Pogrešio sam i hoću da se to zna, rekao je Lenjin, ne umem da kupujem, Felikse. Cipele koje sam doneo Nadeždi bile su za dva broja manje, znači neupotrebljive. Eto koliko je zamršen posao revolucionara, zaboravio sam koji broj cipela nosi Nadežda. Neka ovo što sam vam poverio ostane među nama, ne bih voleo da se, sve sitničaviji drug Staljin, dokopa priče o mojoj proneveri četrdeset i jedne revolucionarne Rajhsmarke u zlatu.
Družeći se sa Mihizom prihvatio sam njegove salonske antikomunističke manire, i uskoro sam mu tercirao po klubovima i kafanama pojačavajući njegovo poigravanje sa Lenjinovim imenom. Vremenom smo se ostrvili na Josipa Broza, Staljinovog šegrta i jedinog i doživotnog jugoslovenskog, posledično i srpskog, padišaha, cara i maršala. Mihiz je Brozovo ime gurnuo u srednji rod. Pominjao ga je kao Ono. Ono je, fol, nesvrstano jer ne zna gde da se svrsta, govorio je Mihiz. Jesi li čuo šta je Ono danas reklo, pitao je prijatelje kad bi Broz nešto izjavio.

Dok je trajalo Brozovo partijsko jednoumlje čeznuo sam da nadživim našeg doživotnog besmrtnika. Ispostavilo se da je Broz, kao i svi drugi ljudi, bio besmrtan dok je bio živ. Partijska nomenklatura pokušala je da produži njegov (i svoj!) život ideološkom dosetkom: I posle Tita, Tito! Zapisao sam, i verovatno negde i objavio svoj odgovor na tu dosetku: I posle Nikoga, Niko.

Pogrešio sam.
Trebalo je da zapišem: A posle Nikoga, Svako i Svašta.
Brozova smrt je istorijski datum, tog je dana počelo brzo raspadanje kakve-takve Jugoslavije, a pre toga je već negde bilo dogovoreno da Srbija bude gurnuta u ovo ništavno i bljutavo danas.
Pokušavajući da završim rukopis Principi salonskog antikomunizma uplašio sam se da ću, kao svi matori a još uvek ambiciozni pisci, napisati ono što sam već negde napisao i objavio. Uznemireno ulazim u spravu đavolovu, u kompjuter, proveravam šta sam, kad i gde objavio, i nalazim belešku: Slobodan Milošević je bio državnik sa greškama, a ovi tvoji su (kome li sam to rekao?) greška bez državnika.
Prisećam se: rekao sam to nekom glumcu u besmislenom TV duelu. Iznervirao me je, igrajući kao da je u pozorištu, čvrstog demokratu. Ne znam kako se, i zašto, ta rečenica našla u rukopisu Principi salonskog antikomunizma.
Flešbek.
Posetio sam obolelog Mihiza, trpim njegove pre
kore zbog svog prijateljstva sa Miloševićem, i strpljivo slušam hvalospev nekim liderima, tada opozicionih, stranaka.
Milošević nije državnik rekao je Mihiz.
Slobodan Milošević je državnik s greškama, a ovi tvoji su greška bez državnika, odgovorio sam Mihizu.
Ne znam da li je Milošević gledao Pink na kojem sam ponovio rečenicu iz prepirke sa Mihizom. Možda si me Ti, posetivši ga u Hagu, pohvalio. Možda mu je moju izjavu preneo Zdenko Tomanović, to je sad svejedno… Tek, Slobodan me je nazvao iz Haga i pitao da li bih prihvatio da budem svedok odbrane.
Tajac.

Biće da je Slobodan pomislio da se kolebam …
Nije važno da li ćeš svedočiti ili ne, ali ako te upišem u svoje svedoke oni će morati da te pozovu… Voleo bih da te vidim, rekao je Slobodan.
Nije stigao da me pozove u Hag, a možda je tako najbolje. Kad su Slobodana, onako srpski, onog Vidovdana otpremili u Hag, na srpskim policijskim lisicama bili su (čvrsti, kolebljivi?) autogrami petooktobarskih revolucionara koji su ga isporučili Hagu. I na holandskim, na haškim lisicama, koje su mu stavljali na ruke vodeći ga na suđenje zapisana su srpska imena. Verujem da petooktobarska revolucionarna elita, sve i da je nameravala da ubije Miloševića (kao što je čanak javno obećao) nije kupila to pravo od svojih strogih poslodavaca.
Trgovina je trgovina, i nepotpisani ugovor je ugovor, negde je ranije dogovoreno: Vama vlast, nama Milošević!
Ko se najžešće zalagao da Milošević bude otpremljen u Hag? Gospodin čanak koji je obećao da će Milošević biti obešen baš tu, na Trgu na kojem je revolucionarno raspoloženi čanak mitingovao.

Možda je čanak iskreno želeo da obesi Miloševića, ali zar oni koji su obarajući Miloševića upotrebljavali šerpe i lonce, zaslužniji za obaranje Miloševića od onih koji su šerpama i loncima dodali bombardere? Šerpe i lonci su samo šerpe i lonci, a bombarderi su bombarderi.
Ako se, dragi moj Vučela, pitaš zašto sam u svoj traktat Principi salonskog antikomunizma ugurao i akademika Nikolu Miloševića, pokušaću da ti kažem svoje razloge.
Želim da dokažem sebi, i drugima, da je neprincipijelnost osnovni princip salonskog antikomunizma. Kad se Nikola Milošević, onako salonski, veselo i nadmoćno obrušio na druga Lenjina zbog prokletih dvadeset hiljada nemačkih Rajhsmaraka u zlatu, Mihiz je, otišavši korak dalje: optužio druga Lenjina za proneveru četrdeset i jedne marke i ubistvo Romanovih.

Lako je zamisliti s koliko bi se razloga Nikola i Mihiz mogli obrušiti na moguću istinu da je Vilijam Montgomeri častio Peti Oktobar sa mnogo više od sto miliona dolara. Da li je taj novac deo ugovorne obaveze po kojoj Slobodanu Miloševiću ne mogu suditi, metaforično rečeno, šerpe i lonci nego bombarderi koji suđenjem Miloševiću jedino mogu opravdati svoj razorni i razbojnički let nad Srbijom?
Što se onih prokletih dvadeset hiljada Rajhasmaraka u zlatu koje Lenjin u blindiranom vagonu unosi u Rusiju tiče, hajde da isteramo tu stvar na čistinu. Neću ga prekoreti čak ni zbog one četrdeset i jedne proneverene marke. Nije li sam priznao drugu đeržinskom da je pokušao da obraduje Nadeždu? Lenjinu se svašta može zameriti, ali ako je sa dvadeset hiljada maraka uspeo da umesi Oktobarsku revoluciju i promeni političku kartu sveta, svaka mu čast, stvarno je bio genije. Ako je sa novcem koji mu je Staljin, opljačkavši nekoliko banaka, uspeo da osmisli Oktobar i posledično stvori moćni SSSR koji će odlučiti sudbinu sveta u Drugom svetskom ratu, svaka mu čast.
Mihiz i Nikola Milošević nemaju više priliku da zamole druga Lenjina da im oprosti što su ga, kao salonski antikomunisti, sitničavo ogovarali. Ja mogu to da učinim i činim to u Mihizovo, Nikolino i svoje ime.
Izvini, druže Lenjine!

Da si Ti, kao naši petooktobarski revolucionari, za svoje revolucionarne poslove od nekog poludelog Amerikanca dobio mnogo više od sto miliona dolara ti bi napravio veću revoluciju od Velike Oktobarske, a pogledaj kakvu su revoluciju, uz toliki novac, smandrljali srpski petooktobarski revolucionari. Sad se međusobno optužuju što je petooktobarska revolucija trajala samo jedan dan. Jadikuju što posle Petog Oktobra nije svanuo Šesti Oktobar, nego njima neki nepoznat i čudan datum.

Ti, druže Lenjine, najbolje znaš da revolucije koje traju jedan dan ne postoje.
Petooktobarci su unapred proneverili negde dogovorenu revoluciju i ostali su u dugu bombarderima koje isplaćuju svim i svačim. Najčešće samoponiženjem države kojom vladaju. Savremena i sofisticirana teroristička borba protiv terorizma ozakonjena je revolucionarna delatnost globalističke ideologije. Negde oboriš nepodobni režim zbog nafte, negde zbog vojne baze koja štiti tvoje nacionalne interese daleko od kuće, a najbliži su ti oni revolucionari koji služeći tvojim nacionalnim interesima glume da služe nacionalnim interesima svog naroda.

Uz sva izvinjenja koja ti u ime Udruženja salonskih antikomunista dugujem priznajem, druže Lenjine, da ne mogu da shvatim zašto si pobio Romanove. Kinezi su te nadmudrili. Kinezi su od svog poslednje cara napravili dobrog baštovana.
Nameravao sam, dragi moj Vučela, da Pečatu, dam na prijateljski uvid traktat Principi srpskog salonskog antikomunizma, ali sam u međuvremenu dobio pitanja za ranije dogovoreni intervju. Iznenađen sam. Prvo me je pitanje ozbiljno zabrinulo. Ostala pitanja su me dotukla. Ako ste ti i Pečat rešili da poremetite moje fenomenološko razumevanje politike, uspeli ste. Ipak ti, u pismu kojim ti se obraćam, šaljem malčice unakažene Principe…
Pomišljao sam da ti umesto Principa pošaljem nedavno završeni tekst Jadi srpskog ekumenizma, ali ispalo bi da izbegavam odgovore na pitanja Pečata.
Zato sam ti i napisao ovo pismo, a sad evo i intervjua.