MINELA SAVO je slikar, član jugoslovenske nacionalne manjine u Albaniji, koji slika samo albanske panorame, u albanskom duhu, bez ičega jugoslovenskog, ni srpskog, niti crnogorskog. Apsolutno ništa iz života jugoslovenske nacionalne manjine, ni u podršci pretendiranja Albanaca da ova manjina uživa sva prava, kao i sâm albanski narod, da je ravnopravna sa njim i da sada živi slobodna i srećna! Apsolutno ništa što bi moglo i pokazati da postoji kakva jugoslovenska manjina u Albaniji! Njemu se dozvoljava da slika samo kao Albanac, samo tabloa u koja se pretstavljaju samo Albanci, bezdrugo – i ovi onako kako mu to traži socijal-fašistička banda, koja je uzurpirala narodnu vlast i proletersku diktaturu pretvorila u najfašistički teror i najkriminalniju diktaturu.
Prezime ovog slikara je čisto srpsko. Savo se zvao i sin Župana Nemanje, jedan od vladalaca Srbijom u XII veku. Njegov sin Savo proglašen je od Srba za sveca, pa je postao i glavni svetac svih Srba. Ne znajući ovo, a misleći da je Minela Albanac, albanska banda dozvolila mu je da se afirmira kao slikar. Njegovim prezimenom SAVO on je potpisivao sva svoja dela. Ovim prezimenom ona su mu se i objavila po listovima, revijama i časopisima, pa i po raznim knjigama. Ovim prezimenom on se spominje i u delu FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, izdanje Akademije nauka Albanije, Tirana 1985, str. 765.
Danas, u listu DRITA, Tirana, 12.IV.1987, gde se reproducira njegovo dobro poznato tablo Njerëzit e ditëve tona (Ljudi naših dana), objavljeno ko zna koliko puta po novinama i revijama sa imenom autora Minela Savo, danas on tamo figurira kao Minela SARO. Znači – i njemu, kako uopšte i svima drugima, čim su saznali srpsko značenje tog prezimena, odmah su mu ga deformirali. Albanski banditi, gde ne mogu da albaniziraju, čine najmonstruoznije deformacije, najapsurdnije, samo da zataškaju srpske, grčke i aromunske tragove svog porekla, svojih patronima i patronima nacionalnih manjinaca Albanije.
Posle ovoga možemo očekivati da se i drugi slikar jugoslovenske nacionalne manjine u Albaniji Napolon Sava preimenuje u SARA.
Zatvor u Burelju,
Albanija, dana 12. aprila 1987.
HENRIK IBSEN, norveški dramaturg svetskog glasa, godine 1862. izrazio se: Jedna osoba, koja se posvetila jednoj ideji, ako mu se ispreče okolnosti da zbog nje proba oskudicu i patnje, teško da će postati velika.
Događa se i tako. Ali se ovo događa obično slabim osobama, koje nisu odlučne. One ne samo što ne postaju veliki, već ostaju putem i, ako ih ne proguta mrak oskudice i patnje, progutaće ih masa osrednjih ljudi, rulja najobičnijih ljudi.
Odlučne osobe imaju i jak karakter, kojim se probijaju napred kroz svakakve prepreke, oskudice i patnje. Štoviše, one ga i potstiču da ustraju na njihovom putu, pa da postanu još odlučniji, ustrajniji, kuju im karakter i čine ih neustrašivim, nesalomljivim i nesavladivim. Obično se za njih kaže da su prezreni i gladni kao psi, ali zato snažni i neustrašivi kao bogovi.
Njegoš kaže: Bez muke se pjesma ne ispoja!. Dok Ivan Goran Kovačić kaže i ovo: Sputane noge dva put brže kroče!
Ja sam probao u mom životu i jedno, ono što kaže Njegoš, i drugo, ono što kaže Kovačić. Bez patnji i tegoba nijedna pesma, nijedan stih mi nije protekao kroz pero. Što su me više napadale patnje i tegobe, utoliko više sam pisao. Sa okovina na noge dva put brže sam kročio. Paradoksalno, ali istinito. Takav je život. So je otrov, ali eto – bez nje se jelo ne jede.
Ibsen je buržuaski pisac i u njegovim mislima imamo jednu jaku pesimističku nijansu, fatalizam i flagrantno potčinjavanje. Buržuj je i Njegoš, štoviše on pretstavlja jednu slabiju buržuaziju i jedan narod mnogo manji od naroda i buržuazije norveške. Preko svega, Njegoš je i iz jedne druge periode, pre Ibsena. I pored toga, u njegovom izrazu, nema nijedne nijanse pesimizma, ponajmanje kakav fatalizam i kakvo potčinjavanje. On samo konstatira i stoicizmom opravdava i potstiče, kuraži.
Sasvim drukčije stoji stvar sa Kovačićem. On je konstruktivan pesnik sadašnjice. Kao takav vije nam zastavu optimizma, prkosa i revolucionarnog samoodricanja. On ne samo što se ne potčinjava stradanjima, patnjama, već ih i svidira. Takav je njegov karakter, njegov moral i njegov pogled na svet.
Zatvor u Burelju,
Albanija, dana 15. aprila 1987.
ENVEROVCI, koji do jučer nema te optužbe što nisu upravili protiv nagrade NOBEL, koju dodeljuje jedna zasebna komisija Švedske institucije Karolinska, danas, u njihovom glavnom listu ZËRI I POPULLIT, saopštavaju sa posebnim poštovanjem da je ova nagrada, za 1987-mu godinu, u medicini i psihologiji, dodeljena japanskom naučniku Susumi Tanegava za njegovo otkriće genetskog principa jednog viševrsnog pokoljenja anti-tela.
Što znači ovo?! Da je Nobelova nagrada prestala da bude moneta za potkupljivanje svetskih ličnosti, ili da ovi Enverovci ližu ono što su do jučer pljuvali?!
Sigurno da ovde imamo posla sa nečim drugim: Enverovci poslednjih godina čine sve da se Nobelova nagrada dodeli i njihovom zvučniku, trubaduru Envera Hodže, lumpen-intelektualcu i veliko-albanskom šovinisti, rasisti Ismailu Kadare, da bi preko njega i njegovog dela VELIKA ZIMA (slavospev za Envera Hodžu, spasioca marksizma!) afirmirali u svetu ovog svojevrsnog kriminalca. Znači, imamo posla sa jednim od vremena poznatim njihovim servilizmom i vizantinizmom u borbi za realiziranje ciljeva, koje su sebi postavili.
Zatvor u Burelju,
Albanija, dana 13. oktobar 1987.
