AMERIčKOM NAUčNIKU SRPSKOG POREKLA ZABRANjEN ULAZAK U KANADU
Mart 2, 2011
Nisam jedina osoba koja je krajnje zaprepašćena činjenicom da je dr Srđi Trifkoviću zabranjen ulazak u Kanadu. Ta neverovatna odluka je još više skandalozna po tome što je to bio ad-hok odgovor na kampanju mržnje od strane samoproklamovanih predstavnika jedne bosanske etničke grupe, koja je na taj način sprovodila osvetu protiv druge etničke bosanske grupe. Da li se na taj način u Kanadi shvata pojam multikulturizma?
Proterivanje miroljubivog govornika je u suprotnosti sa demokratskim principima, koje zapadne NATO sile, uključujući Kanadu, stalno nabijaju na nos ostatku sveta. Tako nešto je neshvatljivo, bez obzira na stvorenu klimu oko ovog incidenta. Šta više, nakon proučavanja svih činjenica, ovaj slučaj postaje još gori…
Kampanja mržnje naručena protiv dr Trifkovića od strane određenih grupa koje tvrde da predstavljaju bosanske muslimane je zasnovana na iskrivljivanju istine, lažima i providnim argumentima. Ovako nešto tvrdim kao neko koji ni približno ne deli isto političko mišljenje ili verske stavove sa dr Trifkovićem, ali kao neko ko razume da on ovde brani svoja uverenja sa snažnim intelektualnim integritetom, koji istovremeno potpuno nedostaje kod onih koji ga napadaju.
Šta više, ja često smatram da je procena dr Trifkovića o navodnoj muslimanskoj pretnji Zapadu, neumesna ili preterana. U ovom slučaju, način na koji je on tretiran od strane kanadske države, kao odgovor na pritužbe muslimanskog lobija, sam po sebi obezbeđuje neočekivanu podršku njegovim argumentima.
Pitanje oko koga se ja slažem sa dr Trifkovićem, jeste upravo pitanje zbog koga je on izložen ovako surovim napadima: Pitanje Srebrenice. Ovde želim da ukažem na svu dvosmislenost izraza negiranje genocida, koji se koristi za karakterizaciju pozicije dr Trifkovića po pitanju Srebrenice.
Ta dvosmislenost se tiče razlike između činjenica i interpretacije činjenica. Ovde insistiram da svako može da ima pravo – da ne bude u pravu, po tom pitanju; Kanada ne može da izbaci sa svoje teritorije sve ljude koji stalno izvrću činjenice, ili ih pogrešno interpretiraju. Zato ovde želim da ukažem na tu različitost.
Po pitanju Srebrenice, činjenice su delimično ustanovljene, delimično su osporavane, i delimično nepoznate. To je zbog toga što materijalni dokazi nisu tako jasni i temeljno istraženi- bar ne onako kako se to predstavlja u javnosti. Nezavisna istraživanja je bilo teško sprovesti, ali su do sada neke činjenice nepobitno ustanovljene. Prateći pad Srebrenice u julu 1995, bilo je dosta muslimanskih žrtava, neki od njih su bili pogubljeni, u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama. To su bili masakri koji su se odigrali u kontekstu krvavog građanskog rata između tri strane, i u kome su sve tri strane činile slične masakre.
Opis masakra koji su se desili u Srebrenici kao genocida nije činjenica, već interpretacija tog događaja. Takva interpretacija se održava na problematičnom pitanju namere izvršenja…. Prema nekim posmatračima, uključujući mene, zločin genocida podrazumeva nameru da se istrebi celokupno stanovništvo, i ne može biti počinjen ako se poštede žene i deca. Srpske snage, koje su osvojile Srebrenicu, su pomogle ženama, deci i starcima da napuste ratnu zonu i dokopaju se bezbednog utočišta. Pogubljenje zarobljenih muškaraca vojnog doba može lako da se objasni kao osveta i želja da se oslabi vojni potencijal neprijatelja. To je svakako ratni zločin, ali ne može da bude genocid.
Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu, koji je uglavnom kadrovski popunjen i finansiran od strane NATO zemalja koje su se stavile na stranu muslimana u građanskim ratovima u Bosni, je izmislio način da opiše Srebrenicu kao genocid, tako što je uradio redefiniciju samog termina genocida. Panel od tri sudije je prihvatio teoriju sociologa da su ubijanjem svih muškaraca, Srbi imali nameru da počine lokalni genocid, s obzirom da u patrijarhalnom društvu, žene neće moći više da se vrate nazad bez svojih muškaraca. To nije opšte prihvaćena definicija genocida. Time je Haški Tribunal na prefinjen način obmanuo javnost, da bi opravdao vojnu intervenciju NATO-a u bivšoj Jugoslaviji protiv Srba, kojima je na taj način prikačena stigma genocidnog naroda.
Etiketiranje Srba kao genocidnog naroda (koje lako može da se protumači kao podsticanje rasne mržnje) je glavna prepreka da se dođe do trajnog mira i pomirenja između naroda u Bosni i Hercegovini, sada već više od 15 godina nakon prestanka rata. Poražavajuće je da kanadska vlada danas deluje na način koji samo može da dovede do daljeg uvećanja opasnih tenzija.
Bošnjački lobi se ovde koristi širokim ignoranstvom i konfuzijom u NATO zemljama, koji su vezani za jugoslovenske ratove dezintegracije, da bi postigao svoju prikrivenu političku agendu pod maskom ukazivanja poštovanja prema žrtvama genocida. U stvarnosti, njihova aktivnost, nema veze sa stradalima muškarcima. Ona je mnogo više usmerena na negiranje legitimiteta srpskog entiteta, Republike Srpske, u Bosni i
Hercegovini, koji je ustanovljen američki sponzorisanim Dejtonskim Sporazumom iz 1995, koji okončao rat u Bosni. Svrha delovanja Bošnjačkog lobija je revizija Dejtonskog Sporazuma, da bi se ukinula Republika Srpska i izvršila centralizacija Bosne i Hercegovine, koja bi onda bila pod punom kontrolom muslimanske strane, s obzirom na opšte prihvaćenu činjenicu da muslimani čine blagu demografsku većinu. Uzimajući u obzir to da bosanski Srbi, pravoslavni hrišćani, još uvek održavaju u svom istorijskom pamćenju prošlost iz vremena Otomanske Imperije, kada su bili građani drugog reda- kod njih danas i dalje postoji strah, opravdan ili ne, da će u takvoj muslimanski dominantnoj Bosni biti vraćeni u prethodni inferiorni status.
Ja kao neko ko nije Srbin, i ko nema takvo iskustvo, možda mogu i da smatram takav strah preteranim; Ali je duboko licemerno za Zapad da očekuje od Srba da budu jedini Zapadnjaci, koji će sa dobrodošlicom da prihvate muslimansku vlast na svojim istorijskim prostorima.
Prevod: Miodrag Novaković
