Sastojci ovog teksta, baš kao i u nekom prelepom jelu, su: jedan život, dve zemlje, X beogradskih devojaka, Y danskih devojaka – gde je Y>X, i ljubav prema ženama – neko bi to nazvao erotskim nabojem. Imena su cenzurisana od strane pisca.
Moj veliki idol je danski romanopisac, pesnik, TV-komentator sa Tour de France, filmski reditelj i poznavalac žena, Jørgen Let (Leth). U znak protesta protiv feminističkog pokreta, i nekih drgugih stvari, napustio je Kopenhagen pre 20-tak godina i nastanio se na Haitiju. Bio je tamo danski konzul do pre dve godine, kada je izdao knjigu Erotski ljudi u kojoj je opisao svoj odnos prema ženskom polu. Između ostalog je detaljno opisao svoj seksualni odnos sa ćerkom svoga kuvara – sluge u svojoj kući. To je kao bomba odjeknulo u Kopenhagenu, i te iste feministkinje su doprinele da izgubi titulu konzula, a time i sve privilegije koje idu uz to.
Jørgen je, na moju veliku radost, sve to šmekerski istrpeo i sada je prava kultna ličnost skandinavskog džet-seta. I upravo je Jørgen Let glavni krivac što sam počeo da skupljam u glavi svoja iskustva i razmišljanja o devojkama (to nekako lepše zvuči od žena) sa kojima sam, kad se sve sabere, proveo veći deo svog zrelog života. Ovo je prvi put da te misli stavljam na parče papira, stoga hvala Politici Online.
Za par godina će mi se život podeliti tačno na dve polovine; prvi deo u rodnom Beogradu i drugi, ovaj aktuelni, u Kopenhagenu. Ostarilo se, sazrelo se, počinjem ozbiljno da se bavim politikom u Danskoj (tu sam na tatu – stari komunista), ekonomija mi je već odavno dnevna tema, i sve ostalo što ide sa godinama.
Imao sam sreću da me majka rodila lepog, visokog i pravog (fizički i u mozgu) – naravno sve je relativno – tako da sam sa zadovoljstvom jurio devojke i po Beogradu i po Kopenhagenu, postigavši nadprosečne rezultate. Sve su ostavile trag u mom životu, neke više a neke manje, i verujem da sam i ja tako prošao u njihovim životima.
Beogradske ulice, gimnazija i fakultet su imali veliki uticaj na izgradnju mog odnosa prema devojkama u smislu koja je lepa a koja nije, koja je izazovna a koja nije, koja je cool a koja nije, koja je pametna a koja nije, i tako u nedogled. Ih koliko puta sam jurio neku samo da bih se pohvalio ortacima u gimnaziji, mada sam na kraju ipak popio takvu dvojku da sam se pušio tri dana. Ali tada je to vredelo, bilo je dovoljno bar što sam stigao do poljupca.
Ovde je kraći put do devojaka, pre svega zbog toga što dankinje imaju drugi odnos prema ljubavi i seksu. Ovde se često dešava da pri prvom susretu sa devojkom, u nekom kafiću ili na nekoj žurci, završis u krevetu. Jako racionalno – sviđam ti se, sviđaš mi se, pa šta čekamo?. Ja naravno tu imam jako veliki problem jer sam naučio da je vreme prilagođavanja novoj osobi duže od par sati pa se nikako ne proslavljam u tim situacijama.
Dankinje su veoma racionalne. Feministička revolucija sa kraja 60-tih ima ovde veliki uticaj na život žena: postoji jednakost polova na poslu u smislu visina plata, prosečna žena je sada obrazovanija nego prosečan muškarac, posle porođaja je čest slučaj da se narednih 12 meseci deli na ravne delove među roditeljima, itd. Naravno sve ima dobre i loše strane, pa tako i ova revolucija.
Ono što meni smeta kod dankinja sa kojima sam (ili sam bio) je da njihova ženstvenost i zanosnost zaostaje za onom ženstvenošću beograđanki koju pamtim. Nema zanosnog pogleda u masi na žurci, nema slučajnog dodira kolenom, nema čak ni stravstvenog stiskavca uz Wish you were here od Pink Flojda. Ovde nećeš doživeti uh…ne mogu bez tebe!
Svake godine trećina onih koji su se venčali se razvodi. Borba za zajednički život i ljubav je banalizovana na materijalne elemente u smislu nova kuhinja, kola, skijanje, tako da i nesto što deluje kao malo neslaganje završava razvodom. A razvod je onda jako racionalan, baš kao i život u dvoje – niko se ne dere, plače, ili slično. Jedan susret u sudu i sve je završeno.
Statistike pokazuju da razvedeni muškarci imaju mnogo više problema da se vrate u normalan život (posao, nova veza) nego žene. U zaključku, dok su žene uzele feminističku revoluciju jako ozbinjno i gradile svoj novi identitet muškarci su spavali na lovorikama i sada plaćaju ceh. Možete misliti da sada ovde postoje kursevi za muškarce na kojima se uče da kažu ućuti, molim te!, sa naglaskom na ućuti.
Ja sam rođen u Beogradu i nekako lako sam ovu, uslovno rečenu neravnotežu polova spazio odavno. Moj relativni uspeh sa dankinjama se možda može i pripisati tome da imam drugačiji odnos prema njima nego prosečan Danac. To je odnos gde ja otvorim vrata dami, opazim da je bila kod frizera ili da je kupila cipele – ništa što većina mojih beogradskih ortaka ne bi uradila. Ovde to prolazi jako dobro!
Pa šta sad, verovatno se pitate. Pa ništa! Beograd nikada neće biti Kopenhagen, i obrnuto. Beograđanke nikada neće biti Dankinje, i obrnuto. Ja, ili ću živeti zadnje dane ovde ili ću se vratiti u Beograd. Verovatno ću, podsvesno, težiti nekoj uzvišenoj devojci koja je mešavina svega dobrog beograđanki i dankinja. Da li ću zbog toga završiti sam ili sa nekom dok nas smrt ne rastavi, ne znam. Nadam se iskreno da će ovo drugo da me snađe, u svakom slučaju radim na tome jako ozbiljno.
Pozdrav sa severa i čuvajte i mazite vaše devojke dragi muškarci jer bez njih, na svu sreću sveta, ne možemo.
