Odmah pošto je Ešton završila, upao je Franko Fratini i rekao da je Gadafi jedini koji može garantovati stabilnost u zemlji
Evropska unija doživela je neuspeh u arapskom svijetu. Decenijama je Evropa podržavala diktatore na severu Afrike u interesu stabilnosti. Sada se EU bori da odgovori na talas narodnog bunta u regiji. Zakasnjeli odgovor na nasilje u Libiji pokazuje kolika je podela u bloku.
To je trebalo da bude prijatna večera bez uobičajenih formalnosti i vremenskih ograničenja. U nedjelju 20. februara, šefica diplomatije EU, Ketrin Ešton, pozvala je ministre vanjskih poslova članica EU u zgradu Evropskog saveta u Briselu na detaljne razgovore o revoluciji na Severu Afrike i krvavim scenama iz Libije. Ali, kao što je uobičajeno u Evropskoj uniji, sastanak se pretvorio žestoki spor.
Odmah pošto je ledi Ešton završila izveštavanje o poslednjim razgovorima koje je imala u Kairu i Tunisu, upao je italijanski minister inostranih poslova Franko Fratini. Govorio je o nemirima u Libiji, zemlji koju, tvrdi Fratini, poznaje veoma dobro. On je tvrdio da je libijski diktator Moamer Gadafi jedini koji može garantovati stabilnost u zemlji.
„Najvažnija stvar sada je“, rekao je Fratini „sačuvati teritorijalni integritet zemlje“.
Njegove kolege iz Grčke i Malte podržale su njegov stav. Nakon toga u prostoriji je zavladao tajac. Nemac Verner Hojer, viši zvaničnik ministarstva spoljnih poslova koji je na večeri bio zamena šefa diplomatije Gvida Vestervelea, prvi je produžio razgovor.
„Ako je to naša pozicija, to bi bila velika greška i izdaja naših fundamentalnih vrijednosti“, rekao je on i dodao: „Umesto što brinemo za Gadafija, treba da budemo srećni što odlazi“.
REAKCIJA SA POLA SRCA Nedeljama je procvat demokratskog pokreta u Severnoj Africi rušio jednog diktatora za drugim, prvo u Tunisu, potom u Egiptu, sada, moguće je, i u Libiji. Za sve to vreme, reakcija evropskih vlada se u najboljem slučaju može opisati kao paralizujuća.
Dok je Gadafijev režim naredio oružanim snagama da pucaju na sopstveni narod, reakcija političkih elita – bilo da je reč o Briselu, Berlinu, Parizu ili Rimu – bila je nesigurna, podeljena i bez plana.
Oni se sami preispituju da li da pošalju trupe ili uvedu sankcije. Brinu o masivnom prilivu izbeglica ili da li je uopšte ispravno umešati se u nešto što se može pretvoriti u dugi građanski rat. Neki su predlagali da bi Evropa trebala da razmisli o sopstvenoj verziji takozvanog Maršalovog plana, dok su se drugi pitali ko bi to platio.
Šest nedelja od početka protesta u glavnom gradu Tunisa Evropljani se i dalje preispituju, ali teško nalaze bilo koji odgovor oko kojeg bi se mogli saglasiti. Jedino što su uspeli da urade je da Francuska, Nemačka i Britanija uspešno vrate kući hiljade svojih državljana koji su bili zagalavljeni u haosu građanskog rata.
Ali danima Evropljani nesu mogli da se usaglase oko donošenja odluke o zamrzavanju bankovnih računa članovima Gadafijevog klana. Tek prošlog petka, pošto je sve više vojnih jedinica dezertiralo od libijskog despota, EU se konačno dogovorila da uvede neku vrstu stidljivih sankcija.
To je bilo praćeno nekim malim koracima u pravom smeru. U nedjelju italijanski šef diplomatije Franko Fratini objavio je da je prijateljski sporazum između Italije i Libije potpisan 2008. godine „de facto suspendovan“. Sporazum je uključivao i klauzulu o nenapadanju.
Francuska je takođe objavila u ponedeljak da šalje dva aviona sa medicinskom pomoći u Bengazi, Libijski grad koji je pod kontrolom antivladinih pobunjenika.
Francuski premijer Fransoa Fion rekao je „da je to početak maisvne humanitarne operacije za narod na oslobođenim teritorijama“.
Evropski ministri vanjskih poslova bili su među onima koji su prisustvovali sastanku Komiteta Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Ženevi u ponedeljak, gde su predstavnici SAD, Evrope, Bliskog istoka i Severne Afrike raspravljali kako da odgovore na situaciju u Libiji.
CENA DEMOKRATIJE Preokret sa druge strane Mediteranskog mora uhvatio je Evropljane nespremne. Decenijama unazad su se ulagivali despotima na Severu Afrike zato što su im obećavali i naftu i zaštitu od afričkih izbeglica i islamskih terorista.
Diplomate od Helsinkija do Rima veoma su malo razmišljali o činjenici da je reč o vladarima koji su poricali osnovna ljudska prava svojim građanima. Ta tema bi im eventulano pala na pamet jednom godišnje kada su se suočili sa poslednjim godišnjim izvještajem Amnesty Internationala.
Ali sada, kada diktature širom regiona klecaju, Evropljani nesu sigurni kako da se ponašaju prema oslobodilačkim pokretima na svojim vratima. Sa jedne strane, vide mlade sa Severa Afrike kako se pozivaju na iste vrednosti, vladavinu prava i demokratiju, za koje Evropljani kažu da su blisko povezane sa njihovim sopstvenim identitetom. Ali se, sa druge strane, plaše kako bi tekući događaji mogli povećati novu ekonomsku nesigurnost. I dodatna otežavajuća okolnost je to što ovi nemiri udaraju evropske građane tačno tamo gdje su najosetljiviji – na benzinske pumpe.
U Nemačkoj usporavanje proizvodnje u Libiji podiglo je cenu benzina na 1,75 po litru (ili 8,7 dolara po galonu) sa 1,49 po litru u januaru, a očekuje se i da će cena rasti. Ako se prodemokratski nemiri takođe prošire na najbogatiju naftom Saudijsku Arabiju, eksperti predviđaju da će cene benzina dostići najviši nivo ikad, što bi imalo katastrofalne efekte na ekonomski rast i zaposlenost u Evropi.
NEPODESNI PRINCIPI Ono čemu smo sada svedoci je istorijski zaokret koji sa sobom nosi prilike i rizike, ne manje značajne od onih koje su dovele do kolapsa komunizma pre dve decenije. Ali, umesto da promovišu kataklizmu na Severu Afrike, evropske vlade su se zaglavile u močvari punoj sitnih sporenja. Umesto za promene, one deluju više zainteresovane za održavanje statusa quo i zaštitu njihovih omiljenih diktatora.
U sopstvenim političkim govorancijama Evropska unija voli da se razmeće kako su prioriteti „univerzalne vrednosti, nepovrediva i neotuđiva prava svakog ljudskog bića: sloboda, demokratija, jednakost i vladavina prava“, kako je zapisano u preambuli Lisabosnkog ugovora.
Ali u stvarnosti bilo bi dobro ostaviti po strani te fundamenatalne principe. Na primer, francuski predsednik Nikola Sarkozi uspeo je na guranje da 2008. godine formira takozvanu Mediteransku uniju sa južnim evropskim susedima, a Evropljani su postavili za kopredsedavajućeg Unije nikog drugog to egipatskog diktatora Hosnija Mubaraka. Istovemeno je Brisel snabdeo Egipat sa darežljivom finasijskom podrškom. Veze EU sa libijskim diktatorom Moamerom Gadafijem jednako tako su bliske.
EU mu je dala desetine miliona da zapečati svoju obalu. Samo 2009. godine tadašnji britanski premijer Toni Bler odobrio je prevremeno puštanje na slobodu i repatrijaciju Libijca Abdela Baseta al Megrahija, jedinog čoveka osuđenog za rušenje Pan Amovog leta broj 103 iznad škotskog grada Lokerbija, kada je ubijeno 270 ljudi. Gadafijev režim pretio je sankcijama britanskim kompanijama koje rade u Libiji ako Megrhi ne bude oslobođen.
Kada je reč o određivanju evropske politike prema Severnoj Africi, nacionalni interesi podređeni su principima određenim EU sporazumima. Kada je reč o njenim bivšim afričkim kolonijama, Francuska još uvjek sebe doživljava kao najmoćnijeg regionalnog igrača. Malta i Kipar godinama su zabrinuti zbog najezde ilegalnih imigranata. Italija je Libiju pretvorila u jednog od najvažnijih trgovinskih partnera.
U znak zahvalnosti Gadafi je ostvario ogromne investicije u Italiji poslednjih godina. Libija je vlasnik 7,2 odsto akcija Unicredit, najveće italijanske banke, dva odsto u Finmečanica, najvažnijoj vojnoj proizvodnji, i još dva u FIAT-u, najvećoj automobilskoj kompaniji. Libija je takođe vlasnik sedam odsto akcija torinskog Juventusa, jednog od najpopularnijih italijanskih i evropskih fudbalskih klubova. Istovremeno je više od 100 italijanskih kompanija aktivno u Libiji, uključujući giganta Eni, elektronsku kompanniju Ansaldo STS i građevinsku kompaniju Impreglio.
VISOKE CENE NAFTE Poslovne veze između Nemačke i Gadafijevog režima relativno su tanke osim u naftnom sektoru. Suprotno tome, nemačke veze sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) mnogo su jače. Ako se nemiri prošire u poslednje dve zemlje, nemačka ekonomija će takođe biti pogođena.
Niz godina najveće nemačke građevinske firme, kao što su Bilfinger Berger and Hochtief, radile su na prestižnim građevinskim projektima u regionu, kao što je Džeda aerodrom u Saudijskoj Arabiji. Thyssen Krupp isporučuje čelik i liftove za najveće gradove u Persijskom zalivu. Volkswagen, BMW i Daimler su među omiljenim markama automobila šeika. čak i u kriznoj 2009. godine nemačke kompanije su izvezle 14 milijardi evra robe u region.
Imajući u vidu ove veze, nije iznenađenje da je nemačko ministarstvo ekonomije prestravljeno političkom krizom u Saudijskoj Arabiji. Ministar ekonomije Rainer Bruderle voli da kaže zvanično da veruje da će svaka šteta po ekonomiju Nemačke biti zadržana „unutar uskih granica“. Ali njegovi stručnjaci već prave planove za potencijalno druge scenarije, uključujući i taj da se raspravlja o potencijalnom „domino efektu“. Najgori scenario uključuje dramtičan rast cena nafte i njegov devastirajući efekat na ekonomiju. Samo rast cena sirove nafte na 120 dolara za barel, bio bi dovoljan da dovede do iznenadnog kraja nemačkog ekonomskog buma. Prošle nedelje cena nafte se u jednom trenutku opasno približila tom nadmašivom nivou.
SVAKI SAT SE RAčUNA Bez obzira da li je reč o odnosu Nemačke i Saudijske Arabije, Francuske i Maroka ili Italije sa Libijom, kada je reč o evropskim vezama sa zemljama Severne Afrike i Arapskog poluostrva, nacionalni interesi su mnogo važniji od onih evropskih. U slučaju Libije to je značilo da, umesto da progovore odmah zajedničkom akcijom, članicama EU trebalo je mnogo vremena pre nego što su se dogovorile o minimimu sankcija. Brzina kojom su reagovale Ujedinjene nacije samo je još više potcrtala neuspeh EU.
U utorak, i pored toga što nije naročito poznat po brzim odlukama, Savet bezbednosti UN poručio je da oni koji čine pokolj po Libiji moraju računati na njihovu reakciju. Onda je u subotu SB UN jednoglasno odobrio zamrzavanje imovine Gadafija i jednog broja njegove dece, uključujući i zabranu putovanja za celu porodicu i veliki broj njihovih saradnika. Savet bezbednosti se takođe dogovorio da se Gadafi uputi Međunarodnom kriminalnom sudu radi istrage o mogućim zločinima protiv čovečnosti.
„Bizarno je da smo postigli više u Savetu bezbednosti, sa Rusijom i Kinom, nego što smo učinili kao Evropski savet“, komenatrisao je Verner Hojer, viši zvaničnik nemačkog ministarstva inostranih poslova.
Zvaničnici u Briselu i Berlinu su zanemili zbog nedostatka jasnog pristupa EU.
„Najvažnija stvar je sada zaustaviti snadbevanje Gadafija“, kaže Elmar Brok, član Evropskog parlamenta iz Hrišćanske demokratske unije (CDU), desnog centra kancelarke Angele Merkel. „Moramo uspostaviti zonu zabrane letenja i zabraniti na našim evropskim aerodromima sve letove iz Libije. Svaki sat se računa“, rekao je on.
Volker Kauder, takođe iz CDU, žali što EU nije u stanju da se nosi sa jednim od najvećih spoljnopolitičkih izazova do danas.
„EU ima šansu da popravi svoju reputaciju među običnim građanima, ali još mora da odgovori na taj izazov“, rekao je on.
U ponedeljak su članice EU konačno potpisale zajedničke sancije protiv Libije, uključujući embargo na oružje i zabranu putovanja vodećih libijskih zvaničnika eksponiranih u Gadafijom režimu. Takođe će zamrznuti sva sredstva režima, ali to je korak koji je usledio pošto je Švajcarska već donela tu odluku.
ćUTANJA SA VRHA Sve neugodne prepirke u Evropi su prepreka za Ketrin Ešton kao evropsku šeficu diplomatije koja bi u teoriji trebalo da bude glavni evropski diplomatski glas. Ali više od svega, britanski diplomata je više bila posmatrač svih sporenja između ministra vanjskih poslova EU.
„Potreban mi je konsenzus 27 zemalja članica. Nikada nisam verovala da možemo biti uspešni ako se oslonimo samo na mene kao onu koja govori u ime svih“, kaže Ešton.
Bez konsenzusa među 27 zemalja članica, Ešton ostaje tiha. Ona je ćutala mesec dana kada je obelodanjeno da je tokom odmora u Tunisu, novoimenovani ministar inostranih poslova Francuske Mišel Alio Mari koristila let privatnim avionom biznismena blisko povezanog sa klanom tunižanskog diktatora Zine El Abidina Ben Alija. (Alio Mari je podnela ostavku kao odgovor na kritike njenih veza sa režimom svrgnutog Ben Alija.)
Ešton je takođe držala jezik za zubima kada je prošle sedmice italijanski premijer Silvio Berluskoni obio da pozove svog prijatelja Gadafija na red.
„Ja ne dozvoljavam sebi da ga uznemiravam“, rekao je Berluskoni.
RASTUćA IZBEGLIčKA KRIZA Evropska unija nije samo duboko podeljena oko pitanja spoljne politike. Razmimoilaženje je podjednako žestoko kada je reč o tome na koji način treba da se rešava pitanje izbjeglica sa Severa Afrike. U zvaničnim izjavama EU lideri veličaju libijsku i tunižansku borbu za slobodu. Ali su do sada pokazali veoma malo sklonosti da pomognu ljude čiji su životi i ekonomska egzistencija ugroženi u toj borbi.
Na sastanku evropskih ministara pravde i unutrašnjih poslova prošle sedmice u Briselu, Italija, Malta Kipar i Grčka zahtevali su solidarnost evropskih kolega.
„Ovo je katastrofalna humanitarna uzbuna“, rekao je italijanski ministar unutrašnjih poslova Roberto Maroni novinarima. „Ne možemo biti ostavljeni sami“.
Maroni je dobio podršku Španije. Ali Nemačka, Austrija i druge EU članice ne žele da čuju za to.
„Italija je napeta, ali ne prenapeta“, rekao je kolegama nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezije (u sredu imenovan za ministra odbrane).
Nemačka vlada insistira na tome da je do sada samo oko 6.000 izbeglica iz Tunisa stiglo u Lampeduzu. A prema nemačkim podacima manje od 20 ilegalnih imigranata stiglo je i u Nemačku do danas. Ipak italijanska zabrinutost nije u potpunosti bez temlja. I pored toga što je brojka od milion i po eventualnih izbeglica, koju predviđa Maroni, prilično preterivanje, Nemačka vlada se plaši da bi značajan broj ljudi mogao da krene sa Severa Afrike u Evropu u mesecima koji slede. Nemački pravosudni organi govore o „drugom talasu“ hiljada ljudi iz subsaharskih zemalja prema severu preko Magreba u Evropu. Italija i druge granične zemlje na Mediteranu zahtevaju da se te izbeglice šalju u druge EU države i da oni snose deo troškova za njih.
Ali do sada bilo je samo nekoliko signala da bi ostale članice EU bile spremne da prihvate izbeglice. Na ovu temu nemački ministar unutrašnjih poslova De Marzijar video se oči u oči sa šefom diplomatije Gvidom Vesterveleom. Zvaničnici u Berlinu pre prihvata izbeglica kažu da je mnogo važnije da se obezbedi ekonomska i politička podrška tim izbeglicama u njihovim matičnim domovinama.
MOGUćNOST GENOCIDA Dok evropske države okupirane sobom nastavljaju da se bave sporovima, sve više ljudi umire u Libiji i Evropa bi uskoro mogla biti suočena sa neobično velikim izazovom. Iako je veoma moguće da se Gadafijev režim drži na klimavim nogama ne može se iključiti da je Libija na rubu građanskog rata koji bi mogao trajati mesecima.
Iz tog razloga ministar inostranih poslova Luksemburga Žan Aselborn zahtevao je da, ukoliko je potrebno, međunarodna zajednica mora takođe biti spremna na vojnu intervenciju na visokom nivou. Takođe on veruje da je esencijalno obezbijediti mandat UN za letove u Libiju i da napori da se dovede još plaćenika moraju biti pod monitoringom.
Kako bilo, takav napor mogao bi brzo mešanje Zapada pretvoriti u rat. U Nemačkoj su političke stranke jednoglasne u suprostavljanju ovom scenariju. S obzirom na vrlo nepopularan angažman Nemačke u Avganistanu, veoma je mala želja da eventualno budu uhvaćeni u drugi vojni sukob. Istovemneno biće veoma teško čuvati ovu poziciju ubuduće. Pitanje je da li bi Evropa bila u stanju da sedi i gleda genocid na njenim granicama. EU još nema odgovor na to.
SFERE UTICAJA Već je dovoljno teško da se dogovori zajednički pristup u delovanju ka Severu Afrike i Arapskom svijetu. Do sada su Francuska i Nemačka primenjivale različite strategije. Nemačka računa na korištenje finansijske podrške EU za obezbeđivanje progresa, demokratije i vladavine prava. Prema dosadašnjem pravilu, EU fondovi se distribuiraju prema individulanim kvotama zemalja. Za Francusku i njene saveznike nije fundamentalno suprostaviti se nemačkim planovima. Ipak i oni žele više od ičega da obezbede novac EU za njihove južne susede.
A njihovi glavni oponenti u ovome su članice EU iz Istočne Evrope, koje radije žele da podrže svoje bliže susede, kao što su Ukrajina i Gruzija. U pitanju su konkretni interesi iza svih ovih neselaganja. Francuski predsednik Nikola Sarkozi želi da obnovi Mediteransku uniju, formiranu pre tri godine, zato što želi da ojača poziciju Francuske unutar EU. Iako je Berlin tradicionalno ustupio ulogu lidera Parizu, sada pokušava da obezbedi malo više uticaja.
U nemačkom ministarstvu inostranih poslova nije uspeo francuski pristup, koji je uglavnom negovanje bliskih veza sa regionalnim diktatorima sve dok su oni profrancuski. Umesto toga, Nemačke diplomate misle da EU ne treba da tretira Sever Afrike kao jedino francusku sferu uticaja.
Postoji takođe nedostatak evropskog jedinstva oko još jednog broja važnih pitanja. Na primer, nemačko Ministarstvo vanjskih poslova nije uspelo u nastojanjima da se EU stavi niža trgovinskih barijera za paradajz iz Tunisa, jer je Rim bio zabrinut da bi italijanski poljoprivrednici došli u nepovoljan konkurentski položaj.
Biće veoma teško za Evropljane da postignu sporazum o bilo kojem od ovih pitanja pre sledećeg samita EU, zakazanog za sredinu marta. Ali postizanje nezadovoljavajućih kompromisa će napraviti ozbiljnu štetu za evropski ugled u regionu.
„Moramo doći do atraktivniog paketa na samitu. To će biti test za kredibilitet EU“, kaže Verner Hojer.
