Biće to čuveni urednik Vilijam Filips koji će u vreme prvog Superboula, tamo krajem šezdesetih, pokušati da odgonetne u čemu je tajna sporta koji je postao i ostao najveći u Americi. Nije to bila samo televizija, ni samo narativi koje su umeli da prepoznaju tadašnji mediji. Ni prve zvezde, pa makar se oni zvali Džoni Junajtas, Džim Braun, “Brodvej” Džo Nejmet.
“Fudbal nije samo najpopularniji sport, on je i najintelektualniji”, napisaće Filips. “Zapravo, on je tajni greh svakog intelektualca… Njegova popularnost je posledica činjenice da on sva ona najprimitivnija osećanja, ona o nasilju, o muškosti, o patriotizmu, čini uglednim.”
Duže od pola veka kasnije, Amerika se sprema za još jednu, 57. po redu utakmicu, u pustinji Arizone, između Kanzas Siti Čifsa i Filadelfija Iglsa (00:30 po našem vremenu, prenos na Sport klubu).
Dovoljno je reći “utakmica”, ne mora čak ni da se stavi veliko U: Super boul, The Big Game, vrhunac je sportske, televizijske, šou-biznis i svake druge sezone. Noć kada se ugled osvaja zauvek, čak i ako je prekriven slojem patriotizma, nasilja, muškosti.
Biće prvog kada se bude intonirala himna, kada Rijana – jednako važna u Finiksu koliko i momci u crvenom i ponoćno zelenom – bude pozdravljala svoj Barbados; biće drugog kada ofanzivna linija napravi pet stopa duboki rov u pokušaju da zaštiti svog kvoterbeka ili da kupi raning beku onih dragocenih pola nanosekunde; biće potonjeg u suzama poraženih, mnogo više nego u udarima kacige o kacigu.
Bilo je utakmica, dakle, biće još utakmica, ali odavno se nije dogodilo da neka privlači baš ovoliko pažnje, i to isključivo iz sportskih razloga.
Češće se ne dešava nego što se dešava da dva najbolja tima iz ligaškog dela zaista doguraju do samog kraja; uglavnom postoji jasni favorit, a sada ga nema; ekipe predvode dva afroamerička kvoterbeka koji su toliko slični i toliko različiti; udariće brat Kelsi na brata Kelsija, a obojica će se ponovo zajedno naći u Kući slavnih kroz desetak godina…
Dodajmo na to i da je glavni trener Čifsa, Endi Rid, kojeg smo svojevremeno prozvali fudbalskim Ratkom Rudićem, duže od deceniju bio na klupi Iglsa, a da je njegov mladi i kreativni kolega i večerašnji rival Nik Sirijani zanat ispekao u Misuriju…
Sve oči će, naravno, makar dok Rijana ne prekine svoj višegodišnji muzički intermeco, biti uprte u Mahomsa, jednog od najplaćenijih sportista današnjice, osvajača dve MVP krune u njegovih prvih pet godina u ligi, koji je na gotovo jednoj nozi doveo Čifse, preko opasnih Bengalsa, do utakmice.
I u Džejlena Hurtsa, tipa kojem niko nije predviđao ništa spektakularno, dečka koji je sve radio drugačije u životu i karijeri, pa tako i drugačije igra – rekli su mnogo puta da kvoterbek koji pre svega ume i voli da trči ne osvaja prstenje, i Hurts je tu da ih demantuje. Uz malu pomoć Ej Džej Brauna i Majlsa Sendersa, naravno…
Filadelfija (šampioni iz 2018) blagi je favorit jer iako nema Mahomsa, ima nešto veći kvalitet, posebno u odbrani, koja uživa da sekuje momka s loptom u ruci, i mnogo manje povreda. U trećoj godini “ribildinga” stigli su opet do utakmice.
Kanzas Siti (šampioni iz 2019) imaju najbolji napad i jednu od najgorih – dobro, više najprosečnijih – odbrana u ligi. Uz to, znaju kako se dobijaju utakmice. Znaju i kako se gube utakmice, što je nekada važnije.
A Rijana? Ona će biti tu da nam pokaže da još nešto sem muškosti ume i mora da bude ugledno, i da svojim legendarnim stihom jasno nacrta kako će izgledati večerašnji meč.
“We found love in a hopeless place”?
Ne.
“Shine bright like a diamond”?
Ni blizu.
“Bum-bum-be-dum-bum-bum-be-dum-bum”.
