David Vujić je radio na Apolo programu još šezdesetih godina u Americi, a dobitnik je velike nagrade, na kojoj mu čestitamo. Kakva je Vaša reakcija na dobijanje te nagrade i kakvo je Vaše mišljenje o ovoj konferenciji u Vašingtonu?
„Interesantno je da je dobiti tu nagradu bilo nezamislivo. Rođen sam i odrastao u SAD. Činjenica je da sam bio vezan za pitanja koja se tiču Srbije celog života. Nisam očekivao tu nagradu. Verujem da je ono što radim, u neku ruku „ispod radara“ i pokušavam godinama da predstavim naše ljude i njihove poglede, dobio sam najzad priznanje za to. Zahvaljujući nedavnom putu u Beograd gde sam govorio o Apolo programu, imao sam izuzetnu priliku da o tome govorim ljudima na Beogradskom univerzitetu i ostaloj publici u Beogradu. Svaki put sam završavao prezentaciju tako što bih poručio publici u Srbiji da sam ja američki Srbin i da sam vrlo ponosan na naše uspehe. Hoću da podelim ovaj ponos za Apolo program sa svima vama, sa svom mojom srpskom braćom“, kaže David Vujić.
Kako je bilo raditi tada na Apolo programu?
„Bilo je svega, a kada smo počeli Apolo program početkom šezdesetih godina, većina potrebne tehnologije nije postojala. Imali smo 8 godina da stvorimo neophodne motore za rakete, nismo imali integralna kola, ni sofisticirane kompjuterske sisteme, nismo još nikada bili u orbiti. Dakle, sa ove tačke gledišta, zapošljavali smo nedeljno na hiljade naučnika, inženjera, menadžera koji su imali nekog iskustva u elektronici, metalurgiji i svim neophodnim oblastima, da rešimo kako da dizajniramo komandni modul da Apolo ne obiđe oko Meseca, nego i da sleti na Mesec. Znači, počeli smo da radimo 1962. godine i stavili smo čoveka na Mesec 1969. godine, bilo je to neverovatno iskustvo, radili smo 12 do 18 sati dnevno, 7 dana u sedmici“, rekao je Vujić.
