Ako hoćeš da okupiš ljude zbog neke humane ili pravdoljubive ideje, najefikasnije je da im obećaš da će dobiti nešto za džabe. Nije važna vrednost, sadnica trešnje od 150 dinara, hemijska olovka, šta god, jer naš narod nije slučajno izmislio izreku Što je džabe i Bogu je drago. Tako se nekoliko hiljada Beograđana sjatilo na Trg republike na skup pod nazivom Beograd za Japan, zvanično kako bi iskazali solidarnost sa Japancima, a nezvanično kako bi se domogli besplatne sadnice. Njih par hiljada – suvog granja samo hiljadu – i eto bruke i sramote, kao slike koju je Beograd poslao u svet. Epilog: pet teže i devetnaest lakše povređenih osoba posle tuče koja je izbila prilikom podele sadnica na tom humanom skupu.
Nekoliko sati kasnije okupili su se Beograđani u znak solidarnosti sa Libijcima, žrtvama NATO bombardovanja. Međutim, dok se za postradali Japan (čitaj trešnje) okupilo njih nekoliko hiljada, na ovom skupu jedva da ih je bilo pet stotina, entuzijasta. Em se ništa nije delilo za džabe, em u organizaciji nije učestvovao Grad, a izostala je i medijska promocija i kampanja kakvu je na sve strane imao skup Beograd za Japan. Sigurno bi i na ovaj skup, organizovan preko Fejsbuka, došlo daleko više ljudi, da su se organizatori dosetili da obećaju hiljadu majica s likom Gadafija… E, to je, što bi rekli, slika naše realnosti.
Ali, da se vratimo na tuču za trešnje. Zamislite samo Japanca koji se našao usred kataklizme i kojim slučajem gleda parodiju od takozvanog skupa podrške iz Srbije, šta bi pomislio pred slikom dirljive solidarnosti Beograđana, koji se pobiše zbog trešnje? Pa ti Japanci, posle nuklearne katastrofe i opšte apokalipse, mirno stoje u redu za dva litre vode, umesto da se pobiju, poubijaju i maznu više od dva litra… Stvarno čudan narod.
Da me kao Beograđanku nije sramota zbog makljaže oko trešnje na skupu s kojeg je trebalo da se pošalje poruka prijateljstva Srbije i Japana, rekla bih – e tako i treba licemernoj gradskoj vlasti srpske prestonice. A, evo i zašto. Nakon katastrofe u Japanu, Grad Beograd pokrenuo je niz skupova i humanih inicijativa u želji da se pokaže solidarnost i saosećanje za unesrećene ljude. I, priznajem, možda bih nasela i gradonačelniku čak uzela za plus ovu humanost na delu, da nema dvostruke standarde čak i na ovu temu. Istovremeno, nama isto tako (ili zbog Kosova malo više) prijateljski narod u Libiji, zadesila je tragedija, ali ne nepredvidiva elementarna, već zlonamerna ljudska.
Ta ista gradska vlast nema trunku saosećanja za Libijce koji svakodnevno stradaju, ne od prirodne katastrofe, već od NATO bombi. Tim istim ljudima, organizatorima akcija za podršku nastradalom Japanu, nije palo napamet ni da osude ubijanje civila, ni da organizuju skup, niti bilo kakvu pomoć za unesrećene ljude u Libiji. Prirodna katastrofa u Japanu i bombardovanje Libije nisu za poređenje, jasno da su to dve potpuno različite stvari, s jednim zajedničkim imeniteljem, a to je tragedija.
Gradska vlast (naravno i ova na višem nivou, ali to nije sad tema) glumi humanost kada je to na političkoj liniji dodvoravanja svetskim moćnicima, a nema sluha za tragediju i nepravdu koju nad nedužnim Libijcima sprovode isti ti moćnici. Jer, ako mi Beograđani, građani Srbije, ne znamo šta znači humanost NATO, kako ovde mediji kažu intervencije, alal nam vera!
