U svom sumarnom izlaganju u skladu sa pravilom 98 bis Vojislav Šešelj je profesionalno uništio Tužilaštvo Haškog tribunala. Ali to ne znači da će se on uskoro na jednom od narednih letova iz Amsterdama vratiti kući.
Da bi se ova anomalija mogla razumeti, potrebno je ponešto znati o načinu kako MKTBJ, Haški tribunal, funkcioniše. Jedan od načina da se pred tim sudom utvrdi krivična odgovornost prividno jeste sličan postupku koji važi pred većinom drugih sudova. To je dokazivanje postojanja baze zločina za koje se optuženi tereti i uspešno povezivanje optuženog sa njom.
Ali pred MKTBJ postoji još jedan modalitet odgovornosti na koji se Tužilaštvo i sudsko veće mogu osloniti u slučaju da onaj prethodni zataji. To je koncept udruženog zločinačkog poduhvata, ili UZP. Nije za sada bitno upuštati se podrobno u istorijat tog koncepta i način njegovog uvođenja u praksu MKTBJ. Dovoljno je naglasiti vrlo značajnu okolnost da se u Statutu Haškog tribunala taj mehanizam uopšte ne pominje. On je uveden kroz sudsku praksu, i to po prvi put u žalbenoj presudi u predmetu Tadić, 1999. godine. Pošto sve navodne krivične radnje koje se odnose na sukobe u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini datiraju od pre 1995. godine, jasno je da se ovde načelo nulla poena sine lege ne primenjuje.
Pristup koji je u svom izlaganju Šešelj koristio bio je potpuno svrsishodan. Razlog za saslušanje bio je zahtev optuženog, na osnovu pravila 98 bis Tribunala, da sudsko veće donese oslobađajuću odluku. Ono bi takvu odluku moralo da donese kada bi, nakon razmatranja dokaza koje je izvelo Tužilaštvo, i to u svetlu koje je po Tužilaštvo najpovoljnije, veće steklo uverenje da ne postoji mogućnost da bi jedna ili više tačaka iz optužnice mogli biti dokazani.
Osnovni način imputiranja krivice okrivljenoj osobi je dokazivanje što direktnije uzročno-posledične veze između nje i nekog jasno određenog krivičnog dela. (U predmetu Šešelj, tu već nastaje problem pošto su neke od glavnih tačaka optužnice, govor mržnje i huškanje, šta god to bilo, isuviše rastegljivi pojmovi da bi se za to nekome moglo suditi, a pri tome se, kao i UZP, ni oni ne pominju u Statutu kao kažnjivi delikti.)
Pristup koji je u svom izlaganju Šešelj koristio bio je potpuno svrsishodan. Razlog za saslušanje bio je zahtev optuženog, na osnovu pravila 98 bis Tribunala, da sudsko veće donese oslobađajuću odluku. Ono bi takvu odluku moralo da donese kada bi, nakon razmatranja dokaza koje je izvelo Tužilaštvo, i to u svetlu koje je po Tužilaštvo najpovoljnije, veće steklo uverenje da ne postoji mogućnost da bi jedna ili više tačaka iz optužnice mogli biti dokazani.
U okviru ovog postupka, veće može da odbaci pojedinačne tačke optužnice, ili optužnicu u celini.
Kao što se moglo pratiti iz televizijskog prenosa, posle uvodnog izlaganja na neke opšte teme, Šešelj je prokomentarisao optužnicu tačku po tačku i obrazložio je svoju ocenu da Tužilaštvo nije uspelo da te tačke potkrepi odgovarajućim dokazima.
Na kraju Šešeljevog izlaganja bio je moguć samo jedan zaključak, a to je da od navodne baze zločina nije ostalo ni kamen na kamenu. Preciznije, da u predmetu Šešelj takva baza na profesionalno prihvatljiv način nikada nije bila ni formirana zato što je svaki od svedoka Tužilaštva, koji je navodno imao saznanja o zločinima, pod unakrsnim ispitivanjem neslavno propao. To se dogodilo bilo zato što se ispostavilo da je svedok lagao, ili zato što je svedočio pod ucenom ili pritiskom, što je svoju priču jednostavno izmislio, ili iz nekog drugog sličnog razloga. Kredibilitet svedoka optužbe, pojedinačno i kolektivno, negde je blizu nule. Samim tim i dokazna vrednost njihovih iskaza ravna je približno toj istoj cifri. U svakom slučaju, pošto je u krivičnim postupcima standard dokazivanja van razborite sumnje, opšta katastrofa svih svedoka optužbe bez izuzetka praktično poništava njihovu dokaznu upotrebljivost. Poenta, jednostavno govoreći, jeste u tome da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže ni jedan jedini zločin koji je počinio Vojislav Šešelj ili neko pod njegovim nadahnućem ili komandom, a koji bi mu se u skladu sa Statutom Tribunala mogao imputirati kao krivično delo.
U principu to bi trebalo da bude dobra vest da kadija ne raspolaže još jednom kartom. Tužilaštvo i veće u rukavu imaju još jedan modalitet odgovornosti, u obliku udruženog zločinačkog poduhvata. Uz pomoć tog mehanizma, veće bi moglo – ako bi želelo – da zaobiđe u potpunosti modalitete odgovornosti koji su propisani u Statutu (pojedinačna i komandna) i da donese odluku da se u prkos mizernim rezultatima Tužilaštva suđenje ipak nastavlja.
Bez ulaženja u nesuvislosti i besmislice trokratnog koncepta UZP kako ga je Tribunal usvojio, stvar se u suštini svodi na sledeće. Svi pripadnici udruženog poduhvata odgovaraju za krivična dela svih ostalih pripadnika, čak ako se o izvršenju konkretnog prestupa nisu dogovarali, pa čak i ako se međusobno nisu ni poznavali, pod uslovom da su delili istu zločinačku svrhu ili zamisao i da su dejstvovali u cilju njene realizacije. Od širine ovog koncepta čak i laiku zastaje dah.
Naravno, prvo operativno pitanje glasi: što je veća i raznorodnija družina koja je subjekt ovakvog poduhvata, zar nije sve teže – do nemogućnosti – odbraniti se od optužbe formulisane na ovakav način? I po istom principu, zar ne postaje sve lakše dokazati krivicu targetirane osobe zato što će se uvek naći neko u toj grupi da počini neko grozno delo koje se zatim može pripisati kome god Tužilaštvo zaželi iz kruga navodnih učesnika poduhvata? Posebno tokom ratnih sukoba, kada je ljudske ćudi i strasti vrlo teško obuzdati i kada su zločini, kao što je Šešelj tokom svog izlaganja potpuno ispravno primetio, rutinska pojava i sastavni deo scenarija? Kako to funkcioniše u praksi ilustrovaće jedan primer sa suđenja Momčilu Krajišniku. U jednom trenutku pojavila se svedokinja sa pričom da je u nekoj šupi od strane pripadnika srpskih snaga bila silovana. Krajišnik je bio optužen za niz stvari, ali silovanje kao pojedinačan čin, u smislu lične odgovornosti, svakako da nije bilo jedna od njih. Dovođenje ove svedokinje bilo je neshvatljivo sa stanovišta konvencionalnog poimanja krivične odgovornosti. Razumljivo je jedino u sklopu primene mehanizma UZP. Po logici Tužilaštva silovanje je predstavljalo jedan od metoda zastrašivanja nesrpskog stanovništva pomoću kojeg se sprovodila politika etničkog čišćenja. Po Tužilaštvu, to je bilo politika za koju se zalagao Krajišnik, a izvršioci silovanja bili su instrument sprovođenja te politike na terenu. Momčilo Krajišnik je virtuelno izvršio krivično delo silovanja te žene u pomenutoj šupi. To je UZP u akciji.
Pošto više nemaju funkcionalnu bazu zločina koja je vezana za Šešelja, veću i Tužilaštvu preostaje samo UZP kao mogući mehanizam pomoću kojeg bi mogli opravdati jedinu zamislivu odluku koja se, bez obzira na činjenice, argumente i pravičnost, u ovom slučaju mora doneti.
Imajući ovo u vidu, sa formalnopravnog stanovišta (i svakako sa stanovišta srpske gledalačke publike) nekoherentan odgovor tužilaca na Šešeljevo izlaganje barem poprima izvesne elemente iskrivljene imanentne logike, ako ne i smisla. Gledaoci su primetili da je težište argumentacije Tužilaštva počivalo na tezi da su drugi, sa kojima je navodno Šešelj bio udružen na istom poslu, činili razne vrste zločina koji jesu dokazani, a to su Arkanovci, Crvene beretke, i ostale paravojne formacije. Jedini način da se krivično ponašanje drugih pripiše Vojislavu Šešelju i njegovim dobrovoljcima je mehanizam UZP. Pošto više nemaju funkcionalnu bazu zločina koja je vezana za Šešelja, veću i Tužilaštvu preostaje samo UZP kao mogući mehanizam pomoću kojeg bi mogli opravdati jedinu zamislivu odluku koja se, bez obzira na činjenice, argumente i pravičnost, u ovom slučaju mora doneti.
Nakaradnost doktrine UZP u primeni Haškog tribunala (i njegovog klona u obliku Suda za ratne zločine BiH u Sarajevu) ogleda se još plastičnije na sledećem primeru. Skoro paralelno sa naređenjem Vladi Republike Srpske da formira Komisiju za Srebrenicu 2003. godine, tadašnji Visoki predstavnik DŽeremi Ešdaun takođe je naredio da druga komisija sastavi spisak pripadnika svih ustanova Republike Srpske i formacija VRS koje su na bilo koji način mogli biti povezani sa događajima u Srebrenici i julu 1995. godine. Izveštaj ove komisije daleko je manje poznat, ali potencijalno nije manje značajan. Postupajući bukvalno po direktivi, komisija je sastavila spisak od oko 17,000 lica koji su na širem području Srebrenice pripadali raznim strukturama uključenim, na bilo koji način, u te događaje.
Kako javlja agencija Beta 18. jula, 2007. godine, (tadašnji) zamenik međunarodnog predstavnika u BiH Rafi Gregorijan kaže da je 17,000 osoba na listi osumnjičenih za zločine u Srebrenici.
Gregorijan je tom prilikom velikodušno dodao da će za pojedine osobe istraga biti zatvorena jer će biti ustanovljeno da nisu krive, pa je objasnio da su na listi i oni koji su bili kuvari u vojnim jedinicama ili povređeni i koji u vreme rata kada se zločin dogodio nisu bili na tom mestu.
Ali na listi su i ubice… Gregorijan je izjavio za sarajevski Dnevni avaz ne precizirajući njihovo procentualno učešće među 17,000 hipotetičkih krivaca.
Gregorijanove ograde u pogledu kuvara i osoba koje nisu bile na licu mesta razumljive su kao odraz nastojanja da se izbegne utisak očiglednog apsurda u vezi sa naređenim prikupljanjem ovih podataka. Ali ako se stvar posmatra principijelno svaka kuvarica, čistačica ili sobarica u nekoj od relevantnih institucija Republike Srpske mogla bi se teoretski naći pod udarom UZP. Ako je, recimo, kuvarica u Glavnom štabu VRS 12. jula, 1995, generalu Mladiću skuvala kafu zahvaljujući kojoj se on tog jutra rasanio i zatim formirao plan za pogubljenje ratnih zarobljenika, ta kafa više nije neutralan čin već predstavlja konkretan materijalni doprinos ostvarenju svrhe ili zamisli udruženog zločinačkog poduhvata, pa kuvarica samim tim postaje njegov sastavni deo. Do sada ni jedna kuvarica nije odgovarala za krivično delo kuvanja kafe po liniji UZP, ali za to svakako postoje sve teoretske predpostavke ukoliko je ovaj modalitet odgovornosti načelno prihvaćen.
Nema sumnje da je Vojislav Šešelj u sudnici goloruk razbio svoje protivnike. On ih je potpuno raskrinkao kao profesionalne neznalice i bahate siledžije koje su se kao na lak plen obrušile na usamljenu i izolovanu žrtvu, misleći da će primenom sile i zastrašivanjem uspeti da je nadvladaju.
Drugo, i ne manje važno, operativno pitanje je sledeće: na koji način se postaje član udruženog zločinačkog poduhvata? Sa obzirom na okolnost da je sama pripadnost tom ekskluzivnom klubu praktično jednako utvrđenoj krivici, ovo je pitanje – barem sa stanovišta optuženog – vrlo interesantno. Odgovor je takav da sigurno neće oduševiti ni jednog pobornika vladavine prava. Pripadnost se ne utvrđuje posebnom dokaznom procedurom. Vi ste pripadnik jednostavno zato što vas je Tužilaštvo proglasilo da jeste, makar se našli u istom košu sa Arkanom i nizom drugih ličnosti za koje Šešelj sasvim opravdano kaže da on i oni nisu imali oči da se vide, a kamo li da bi mogli praviti neki zajednički plan ili sprovoditi kolektivnu političku zamisao.
Nema sumnje da je Vojislav Šešelj u sudnici goloruk razbio svoje protivnike. On ih je potpuno raskrinkao kao profesionalne neznalice i bahate siledžije koje su se kao na lak plen obrušile na usamljenu i izolovanu žrtvu, misleći da će primenom sile i zastrašivanjem uspeti da je nadvladaju. Posle debakla sa Šešeljem jasno je da haški kadija nema više šta da traži u krugu profesionalaca pravne struke. Da su presudni obziri takve vrste, kao što bi trebalo da bude, mogli bi već da obrazujemo odbor za doček Vojislava Šešelja u Beogradu.
Međutim, isti faktor koji je uslovio njegovo odvođenje u Hag (vodite ga i ne vraćajte nam ga, svi sada znaju ko je autor tih sramnih reči) odrediće i pitanje njegovog povratka (zadržite ga, gospodine Bramerc, barem do sledećih izbora, autor ovih kukavičkih reči takođe je širokoj javnosti poznat). Ako je postojala tada jaka politička logika u prilog njegovog odvođenja, danas je mnogo moćniji politički argumenat za njegovo zadržavanje.
Sa profesionalnom znatiželjom i moralnim gnušanjem čekamo kadijinu odluku i posebno njegovo nategnuto obrazloženje.
