Valjda ja znam, ja sam psiholog“, izleteće Borisu Tadiću, koji je dodao da će lično sa ministrom policije dati sve od sebe da se rasvetli pozadina ovih, po svemu sudeći, slučajnih pogibija
Kada se u 05 časova i 30 minuta u jednom danu (koji nije ni mnogo daleko, ali ni preblizu) Petar Petrović bude probudio umoran i kada bude video kako njegova supruga Ivana Ivanović Petrović spava snom pravednika – dobiće želju da je probudi i isprebija. Neće to uraditi jer Ivana je ćerka jednog ambasadora, čija je ljubavnica veliki borac za ljudska prava i poznata feminstkinja, a Petar Petrović je, koliko god bio prek čovek, velika kukavica i kalkulant. Ono što će, međutim, uraditi znajući da ga niko ne vidi, biće jedan drugi prestup. Šutnuće Ivaninu pudlicu, koja će preleteti preko njihove spavaće sobe i upasti u Ivaninu veliku tašnu.
Pudlica će se tada od straha i šoka upiškiti u tašni, a Petar Petrović će se besno obući i pokušaće da sam sebi napravi espreso, što mu neće uspeti jer je Petar Petrović prilično trapav čovek velikih šaka, koji se svuda ponaša ne bolje od slona u staklarskoj radnji, zbog čega ga njegova žena Ivana Ivanović Petrović s vremena na vreme prezire, ali i simpatiše, jer divna je stvar imati smešnog muža. Ponekad.
Pošto će razbiti šoljicu spetljavši se oko prokletog aparata, Petar Petrović će bukom u kuhinji probuditi svog petogodišnjeg sina Petra Ivana Petrovića, koji će tada istrčati iz kreveta setivši se da je on zapravo avion i, urlajući brrrrrrm!“, proleteti kroz stan. Petar Petrović stići će da ga gađa kašičicom, promašiće ga i kašičica će upasti u akvarijum, razbiće sijalicu u njemu, i to čudo sa strujom i vodom ubiće zlatnu ribicu.
Ponavljajući šta ja ovde radim“ Petar će Petrović izaći iz svog stana (ustvari iz stana ljubavnice ženinog oca) na trećem spratu jedne zgrade u blizini Skupštine, pokušaće da pređe ulicu kako bi kupio novine u nekoj trafici što radi celu noć i zgaziće ga autobus osamdes’ trojka“, koji inače uopšte ne prolazi tom ulicom. Vozač autobusa, gledaćemo tog dana na vestima, zaklinjaće se da je bio pijan i da je mislio da vozi svoj auto, a ne autobus i moliće nadležne da ga smeste u zatvor i na lečenje od alkoholizma.
JEDAN čUDAN NOVINSKI IZVEŠTAJ Jedan novinar napisaće sutradan čudan izveštaj, gde će reći kako je Petar Petrović, poslanik u skupuštini, bio jedno đubre od čoveka koje je pre petnaest godina bilo vlasnik zelenaške firme i kako đavo uvek dođe po svoje“.
Istog dana, samo uveče, urednik lista u kojem će onaj novinar napisati skaredni komentar o tragičnoj pogibiji poslanika Petra Petrovića objašnjavaće u vestima kako uopšte ne zna šta je bilo tom… (neće opsovati, ali će prećutati pridev) novinaru i zaklinjaće se da baš tog dana, jer mu je bila umrla tetka, nije stigao da ide u prelom, čudiće se kako je stvar promakla uredniku vesti, politike, naslovne, da li su ludi, pričaće urednik mnogo gluposti i upetljavaće se pred kamerama kao čovek koji ne zna šta ga je snašlo i pitaće se šta ja tražim ovde“.
S tim pitanjem (šta ja tražim ovde“) urednik će izaći iz zgrade televizije u kojoj je gostovao, smeteno će otključati auto, sesti u njega, okrenuti ključ, pritisnuti kvačilo – i odleteće u vazduh zajedno sa svojim novim kolima.
Te noći u vestima u 23h javnog servisa srpske državne televizije, ispred zgrade hotela Kontinental predsednik Republike Srbije Boris Tadić reći će da je svako kovač svoje sreće. Valjda ja znam, ja sam psiholog“ izleteće mu, da bi brzo dodao kako će on lično sa ministrom policije Ivicom Dačićem dati sve od sebe da se rasvetli pozadina ovih, po svemu sudeći, slučajnih pogibija.
Kako mislite pozadina slučajnih pogibija“, napraviće glupost novinarka koja će postaviti neumesno pitanje predsedniku i dan posle dobiće otkaz.
Aleksandar Tijanić, u tom trenutku glavni čovek RTS, reći će negde neformalno da je ta novinarka bila jedna dosadna budala s kojom niko nije mogao da sarađuje. Tu izjavu preneće radio B92 i nekoliko blogera napisaće tekstove o tome kako je Tijanić stoka i muški šovinista. Žene u crnom zapaliće sveće ispred zgrade RTS i poručivaće (to će trajati nedeljama) da se neće skloniti odatle dok Aleksandar Tijanić ne bude smenjen. Jedan od uslova koji će, kada sve već bude uveliko završeno a Republika Srbija bude jedina država na svetu koja je bez vlade do daljnjeg (dobro, ne baš jedina), biće i taj da se Tijanić zatvori u prostorije Odbora za ljudska prava, gde će ga uvaljati u katran i posuti perjem i da, za kaznu, takav ima da ide po gradu do isteka kazne, a kazna da ne istekne nikada jer je jedan od predloga bio da ga se osudi na 784 godine zatvora i šetanja gradom u lancima, s katranom i pepelom.
PITANJE OTPUŠTENE NOVINARKE Otpuštena novinarka dvoumiće se da li da priđe Pokretu Naši 1389″ (zvaće je jedan nepromišljeni član tog pokreta, uveren da je dobrodošao svako ko predsedniku postavi logično pitanje – kako mislite pozadina slučajnih pogibija“ – zbog čega će nakon nekoliko dana biti izbačen iz organizacije) ili možda pokretu Antifa“, čiji će je članovi ubeđivati da između njih i ovih desnih“ nema nikakve razlike, svi idu u zatvore s tom razlikom što Antifa ima veće iskustvo sa pravljenjem i korišćenjem eksplozivnih naprava, sluša bolju muziku i dobija veće donacije.
Onda će se otpuštena novinarka pitati šta ja radim ovde“ i otići će da gostuje u jednoj radio-emisiji. Tamo će sve to ispričati, posle čega joj se gubi svaki trag.
U svojim izjavama za medije ministar policije Ivica Dačić svaki put će imati veliki problem da se seti imena netragom nestale novinarke i, kada ga kasnije dosadni mediji budu napadali kako nikada ne pominje očigledan slučaj otmice novinara, jadni ministar neće smeti da prizna da je to samo zato što ne može da joj zapamti ime. Neće znati šta ga je snašlo, nosiće papiriće s imenom proklete novinarke i gubiće ih, upisivaće ime u telefonu, moliće novinare da ga podsete, nosiće bubicu i zadužiće svoju suprugu da mu šapuće, ali nađavola, uvek će se nešto neobjašnjivo desiti, i Ivica Dačić ostaće zapamćen kao čovek koji ne daje pet para na otete novinarke.
Jedna druga novinarka, koja će takođe nestati, ali će biti pronađena na svoju žalost i žalost vlade u nestajanju, u jednoj vrlo nepriličnoj situaciji sa jednim ministrom (što za priču uopšte nije važno, tako da se time nećemo baviti) postaviće još idiotskije pitanje, i to ministru policije Ivici Dačiću (neće s njim biti pronađena nego je stvar još gora, ali to nije važno) u emisiji koja će ići uživo nekoliko dana nakon dva ubistva i jedne otmice, i pitanje će glasiti: A šta je gospodin predsednik tražio u pola noći ispred zgrade hotela Kontinetal, gde je davao izjavu o pozadini slučajnih ubistava?“
KOD OčEVE LJUBAVNICE; DIVNE ŽENE Ivana Ivanović Petrović koja je, inače, slikarka i mrzi politiku, neće onog dana (u kojem će joj poginuti muž) čuti šta se desilo, nego će sve saznati dan kasnije. Probudiće se šest sati nakon uveliko poginulog muža i negde oko 12 časova i 30 minuta shvatiće da pudlica ima ranu na njuškici, da joj je tašna puna krvi i da se povrh svega kuče upiškilo u nju. Osetljiva prema životinjici, neće grditi pudlicu, nego će je staviti u krilo i maziti pomišljajući na najgore – da je onaj kreten udario njeno kučence. Kada pogledom bude tražila telefon, videće kašiku u akvarijumu i uginulu zlatnu ribicu, i, umesto prijateljice koja je profesor na FLU (i ima normalnog muža, vajara, a ne ovakvu džukelu“), Ivana Ivanović Petrović pozvaće ljubavnicu svog oca i reći joj da je sada dosta. Humanistkinja i feministkinja pomisliće da je iz opravdanih razloga kasno da kretena – Petra Petrovića prijavljuju za iživljavanje nad životinjicama, ali neće to reći mladoj i osetljivoj Ivani Ivanović Petrović, nego će joj predložiti da dođe kod nje i da taj dan provedu zajedno. (Jadna Ivana, moram nekako da je spremim za sahranu i sve ostalo, jadna Ivana, jadna Ivana…“)
Ljuta na (kakav primitivni kreten“) Petra Petrovića, Ivana Ivanović Petrović neće hteti da gubi vreme i gleda nekakve silne propuštene pozive, nego će se brzo obući, pa obući malog Petra Ivana Petrovića, koji će se u međuvremenu dosađivati pored računara jer ne ne ume da ga koristi, uzeti pudlicu u naručje i taksijem otići kod očeve ljubavnice, divne žene. Kasnije će Ivana Ivanović Petrović, zahvaljujući njoj, izgledati prekrasno na sahrani, odbijaće da daje izjave za medije i otputovaće daleko, i sve će se to destiti pre nego što u Srbiji nastupi potpuno bezvlašće, a vlada u nestajanju“ o kojoj će novinari pisati, dok jednom ne odluče da prestanu da izveštavaju, sasvim ne nestane.
Ukratko, nakon dve slučajne pogibije sa pozadinom koju će predsednik Tadić lično istražiti – čemu će se kasnije rugati svi srpski mediji i poneko iz regiona – i jedne otmice, u Srbiji će početi da se događaju, neko bi rekao, nadnaravne pojave. Neko iz vojne bezbednosti (VBA) napisaće pismo u kojem će izmisliti kako Ratka Mladića čuvaju u jednom hotelu u selu Remeta na Fruškoj Gori i pucaće sebi u čelo. Kasnije će Vladimir Beba Popović dati intervju, gde će objasniti da taj jeste bio neuračunljiv, ali da mu se Ratko Mladić nije priviđao, a, kao dokaz za to, podeliće sa građanima tajnu da je lično s njim pre nekoliko dana pio kafu u hotelu Norcev (a koji uopšte nije u selu Remeta), gde se inače često održavaju seminari raznih nevladinih organizacija.
JEDAN PO JEDAN MINISTAR BEŽAćE IZ ZEMLJE U međuvremenu vratiće se i Vojislav Šešelj iz Haga. Neka budala od novinara (koji će se odmah potom okliznuti i pasti preko šina, baš dok voz bude jurio od Pešte ka Stambolu) objaviće komentar u nekom dnevnom listu i tamo objasniti kako se SNS i SRS nikada nisu razišli, nego su se pravili, pa će na sve to objaviti i slike nekih bradatih ljudi sa beretkama i reći da je to posebna tajna paraformacija, koja je vežbala negde u Vojvodini i čekala Šešeljev povratak da krene u akciju i oslobodi Knin.
Jedan po jedan, ministar vlade Srbije bežaće iz zemlje. Neko će skočiti kroz prozor hotela Hajat i slomiće kičmu, ali će ostati živ. Kasnije će moliti da mu daju pištolj, ali će ga doktori Kliničkog centra u Beogradu na kraju strpati u bolnicu za duševne bolesnike i ostaviti ga vezanog za krevet. Niko neće znati šta se s njim dogodilo, sve dok ne bude pobunio štićenike te ustanove koji će izleteti na ulice i preplaviti grad, ali to će se sve dešavati kada već uveliko budu trajale demonstracije svih protiv svih, tako da na ovaj slučaj niko neće obratiti posebnu pažnju.
Opozicija će nekoliko meseci sa budističkim mirom sedeti na stiroporima koje će Toma Nikolić kupiti za tu priliku od jedne barabe koja će se kasnije hvaliti da se obogatila na tome kao neki julovac kada je prodavao pištaljke otporašima“. Opozicija će tako sedeti i sedeti na stiroporima, dok jedan po jedan član vlade bude bežao što avionom, što vozom, što peške preko granice, sve dok se i oni (opozicija) ne daju u beg, kada nastane opšti metež i kada formacija počne da divlja nezadovoljna naprednjačkim gandijevskim pristupom. Poslednji političar pobeći će iz Srbije kada se, posle nekog vremena, sasvim slučajno ispostavi da u Vojvodini pored šešeljevsko-radikalsko-naprednjačke formacije , već gotovo dve decenije vežba i nekakva čankova paravojska koja je obučena da pod sloganom Autonomija ili smrt“ juriša na barikade i razbija policijske kordone srbijanskih okupatora. Formacija se zove Bele gude“ i kao zaštitni znak koristi svinjski repić na šapkama a kao tetovaža, najpopularniji je crtež velikog parčeta slanine. Elitna jedinica ima tajni naziv Ljute mangulice“
Horde divljih izgladnelih radnika i ostalih građana mahnitaće ulicama i ulaziti u radnje iz kojih će iznositi sve što im padne šaka. Pošto će i izvesan broj urednika medija napustiti kradomice državu, novinari će prestati da izveštavaju, tako da iz Srbije neće biti vesti, a strane agencije s teškom će mukom pokušavati da pohvataju ko je ko i šta se dešava u našoj čudnoj maloj zemlji. Sve srpske redakcije stranih novinskih agencija biće zatvorene, jer više niko neće hteti da šalje vesti i novinari će moliti da ih se pošalje u Libiju, čečeniju, bilo gde – samo da ne ostanu u Srbiji.
A onda će se desiti čudo. Srbija će nestati s mesta na kojem se sada, na karti sveta, nalazi – i pojaviće se negde nasred nekog okeana. Jedno vreme će tako postojati kao neko ostvrce na koje niko, ni lud, neće smeti da dođe, a zatim će potonuti poput Atlantide. Već sredinom 22. veka mnogi će sumnjati da je ta civilizacija ikada postojala. Tek poneko znaće da je postojala, ali niko da je nestala zato što je poslanik Petar Petrović u jednu zoru ustao besan, šutnuo kuče, gađao dete kašičicom za kafu, promašio dete i ubio zlatnu ribicu, izašao na ulicu i poginuo od misterioznog autobusa koji se pojavio gde mu mesto nije.
