Sautgejtova pesma dosad je uglavnom bila tužna.
Otkako je u septembru 2017. godine zamenio Sema Alardajsa u selektorskoj fotelji Gordog Albiona, Sautgejt je s Engleskom učestvovao na tri velika takmičenja, i sva tri završila su se baš tako – tužno. Na debitantskom Mundijalu u Rusiji glave mu je došao Mario Mandžukić u 109. minutu polufinalne utakmice, 2020. je nakon penal serije protiv Italijana ostao bez trofeja prvaka Evrope, dok ga je prošle godine u Kataru iz sna o osvajanju Svetskog prvenstva trgao Olivije Žiru, savladavši glavom Pikforda u 78. minutu četvrtfinala.
Posle trećeg vezanog neuspeha (jer za naciju koja je toliko nenormalno zaluđena fudbalom, pa još i koja ima toliki igrački potencijal, drugo mesto nikada neće biti veliki uspeh), kroz ostrvske medije provlačila su se govorkanja o tome kako je Sautgejtovom mandatu došao kraj. Čak je i on sam uoči početka Mundijala izjavio kako je vrlo moguće da će, ne ostvari li Engleska zacrtane ciljeve, podneti ostavku. Ali nije.
Tako će Geretu Sautgejtu biti pružena još jedna prilika. Engleska trenutno sa osvojenih 13 bodova zauzima prvo mesto u grupi kvalifikacija za Euro 2024 (Italija, Makedonija i Ukrajina sa po 7 dele potonje pozicije, dok je Malta s nulom prikucana za dno), i potrebno je da se desi pravo čudo pa da ne završi među 24 najbolje evropske selekcije.
A šta je potrebno da se desi pa da Engleska konačno dođe do svog prvog trofeja Evropskog prvaka? Pa, za početak, potrebno je da nosioci igre (čitaj Kejn, Saka, Rajs i Medison) ostanu u formi u kojoj su i sada, da igrači poput Trenta, Džejmsa, Čilvela i Stounsa izađu iz problema s povredama, da Džud preuzme malo aktivniju ulogu i, baš naprotiv, ponese malo više tereta na svojim plećima. Kao što to od početka sezone čini i u Madridu, čiji su navijači, uzgred rečeno, potpuno otkačili za njim.
Sa samo dvadeset godina (da, Džud je rođen 2003. godine), Belingem je već uspeo da postane jedan od najomiljenijih igrača Reala. Za 857 provedenih minuta na terenu, Belingem je čak deset puta uspeo da zatrese mrežu, od čega je četiri puta bio game changer. Ali nisu samo golovi krivi za delirijum u koji bi navijači na Santiagu Bernanbeu zapali čim bi mlađani Džud primio loptu (savršen primer za to je Geret Bejl koji je za Real postigao 106 golova, pa i uprkos tome nikada nije bio ovako obožavan); ne, Belingem je jednostavno preinteligentan i ima ga svuda po terenu, odličan je kako u kreaciji i pas igri tako i u oduzimanju lopte, a predatorski instinkt za golove samo je višnjica na vrhu torte.
Zato je pred njim sada ogroman izazov; vreme je da ostavi skiptar, krunu i kraljevski plašt zameni dresom reprezentacije i svoju uticaj na igru Reala prenese i na igru nacionalnog tima. I naravno da će mu goreti pod nogama, da će svi od njega očekivati da baš on bude taj koji će svakog puta vaditi kestenje iz vatre, da će on biti taj koji će donosti pobede i trofeje, ali deluje kao da je on jedini sposoban igrač da od Sautgejtove tužne pesme konačno načini neku srećniju, bolju.
Jasno je da Deklan Rajs nikada neće biti Luka Modrić i da Kalvin Filips nikada neće biti Eduardo Kamavinga, ali pobeda nad Škotskom – bez obzira što je u pitanju bila prijateljska utakmica protiv dosta slabijeg protivnika – bila je dobar primer kako Belnigemu otvoriti više prosotra u napadu bez prevelikih žrtava u odbrani. Mnogo veći problem jeste apatija koja je počela da se javlja u Sautgejtovoj ekipi, a koja se reflektuje u sužavanju vidika, gubljenju motivacije i zamagljivanju ciljeva koji su ovaj sastav engleske reprezentacije nakratko činili jednim od najzanimljivijih i najpotentnijih ikada.
Nekako je ekipa koja u svom sastavu ima igrače poput Džuda Belingema, Bukaja Sake, Markusa Rašforda, Fila Fodena, Trenta Aleksandera i Džeka Griliša postala malokrvna, dosadnjikava, nekako je izgubila sposobnost prenošenja radosti igre na navijače. Možda je to zbog preoštrih kritika koje su upućivane na Sautgejtov račun, možda zbog njegovog posledičnog premeštanja fokusa na završnicu i umrtvljavanja lepršavosti, a možda i zbog nečeg sasvim trećeg. Nije toliko ni bitno. Ono što jeste bitno – to je da je Engleska u Džudu Belingemu dobila momka koji može ponovo da raspiri tu usahnulu radost, koji ne želi samo da pobedi, već želi i da prilikom tog svog pobeđivanja sve baci na zadnjicu, da inspiriše, zaseni, stvara, i dosegne velike stvari. Šta će Sautgejt ostaviti iza sebe, to verovatno najviše zavisi od toga koliko će Belingemovog vangeneracijskog talenta i genijalnosti uspeti da upotrebi.
I zato, možda bi najbolje bilo da mu prepusti tu svoju pesmu. Ona je ionako imala već previše tužnih krajeva.
Na na na nananana, nannana, hey Jude…
Post Views: 172
