уторак, 24.10.2023, 14:57 -> 15:10
Извор: Иван Калаузовић, eDijaspora.org
Урош Ушћебрка: Дисциплина наспрам талента
Наших људи има у целом свету, па и у Мексику. Иван Калаузовић је разговарао са вајаром из Халапе, главног града савезне државе Веракруз.
Скулптор Урош Ушћебрка већ скоро четврт живи века у Мексику, иако то није планирао. Ту је магистрирао и почео да ради као професор на Универзитету у Веракрузу. Ипак, признаје да ни поред тога не може да га безусловно назове својом новом домовином.
„Мексико је крајње инспиративан, а Мексиканци су ведар и радознао народ, пре свега захваљујући свом наслеђу. Можда је то утицало на то да толико времена проведем овде. Али, веза са Београдом и Србијом није нимало умањена од дана када сам отишао. Без обзира где је, човек све своје са собом носи“, каже Урош, који је живео и излагао у неколико земаља и говори пет страних језика.
Он у раду најважнијом сматра љубав и усмереност ка ономе што се ствара, јер награде за труд дођу кад-тад: „Од уметности дефинитивно може да се живи, на разне начине. Само је треба схватити као феномен, а промене као изазов. Битне су нове идеје, здрава опсесија, па и нова технологија креативно искоришћена без губљења идентитета и карактера. Ја сам и током пандемије много тога урадио, завршио пројекте, био награђен…“
И Урошева супруга Милена Милошевић је вајар и професор. Заједно су студирали и запослили се. Мексички студенти су, по његовим речима, талентовани и маштовити, а у поређењу са српским опуштенији и отворенији, но немају тако добру образовну основу.
„Влада мишљење да је једина улога уметничких факултета да већ талентоване људе даље упути, али лично не верујем у таленат. Наклоњенији сам дисциплини, упорности и жртвовању“, додаје некадашњи студент београдског Универзитета уметности.
Међу омиљеним су му камене скулптуре великих формата. Вели да у камену постоји живот, да је сваки скривена прича за себе и да га је потребно упознати, дружити се и водити дијалог с њим да би се она открила. Међутим, упознавање једне врсте камена не значи да смо све приче те врсте спознали и то правило важи и за друге материјале.
Своја дела не воли да чува, јер жели да она блиско интерагују са људима чиме додатно добијају на вредности: „Скулптура није само објекат који велича идеју оног ко га је створио, већ треба да буде део живота.“ Зато се на хиљаде плодова његовог стваралаштва може срести широм Мексика – на јавним местима и у приватним колекцијама.
Уроша Ушћебрку и Милену Милошевић је мексичка историчарка уметности Лили Каснер својевремено уврстила у „Речник мексичких вајара“, чиме је документовано да су њих двоје постали део савремене културе и уметности те земље. У Речнику се налази и српска уметница Лепосава Милошевић Сибиновић, која још од 1980-их одржава културно-уметничку везу са Мексиком.
Урош је такође активан на пољу културне размене и повезивања српских и мексичких уметника. Тим поводом годинама сарађује са Универзитетом у Новом Саду и другим институцијама, а повремено и самостално излаже у Србији водећи рачуна да поставке не понавља. С обзиром на сложеност поступка преноса крупнијих комада преко океана, до сада је на изложбама представљао искључиво мање експонате.
„Нажалост, веће је интересовање мексичких стваралаца да дођу у Србију него обрнуто. Тамо је одавде већ било око четрдесет колега, афирмисаних и студената. О Мексику се иначе неправедно мало зна, а то је земља врло древне, разноврсне и нетакнуте културе, која се састоји од десетина мањих култура. Па ја за двадесет пет година нисам упознао ни десети део тог богатства! Трудим се да га увек препоручим, јер је уметнички веома занимљив, има доста археолошких налазишта и лепих и необичних материјала од којих многе нисам раније сретао, тј. којих нема у Европи“, закључује.
