I. Škara
U centru Dortmunda u iznajmljenoj sali – koja je samo na početku bila dovoljno prostrana da primi sve članove – okupljaju se nedeljom, uz zvuke Šumadije, Metohije, Kosova, Vojvodine, svi oni čija srca čuvaju ljubav prema otadžbini. To su članovi KUD “Nemanjići” iz Dortmunda, sa kojima smo u skromnom, ali dobrodošlicom za sve ispunjenom prostoru, proveli lepe trenutke. Bili su članovi svih grupa – od pčelica do veterana, sa njihovim koreografom Srđanom Budimirom i upravom kluba – umetničkim rukovodiocima Ivanom Nedinić i Nedeljkom Ždralom, sekretarom Željkom Ždralom, potpredsednikom Dragoljubom Pušonjom i predsednikom Miroslavom Nedinićem. Neki su bili opravdano odsustvovali, poput blagajnika Nenad Boroveca.
Iako se ne može pohvaliti decenijskom tradicijom, ovo mlado društvo može biti ponosno na članstvo koje se iz dana u dan povećava i na posebno toplu familijarnu atmosferu. Dok jedna od pet grupa ima probu, ostali – roditelji, članovi drugih grupa, i članovi koji nisu u folkloru – dele među sobom priče i šale i kuju nove planove za “Nemanjiće”.
Deo tih priča i planova za naše čitaoce, dočekavši nas kao domaćini, otkrili su nam Željko Ždral i Miroslav Nedinić.
– Najbitnije nam je da ljudi ovde dođu, jer to stvarno žele. Zato smo i osmislili više probnih sati koji su besplatni. Želimo da oni koji dolaze osete prvo duh našeg kluba, a to je porodična toplina gde svoje mesto nalaze i maleni, i srednji, i veliki i veterani. Ljudi nam prilaze jer se kod nas dobro osećaju, već nas je više od 180, a na našim jesenjim i prolećnim druženjima bude nas oko 160. Uz igru i pesmu kazujemo da nismo zaboravili odakle dolazimo, i budemo svoji na svome bar u tim trenucima. Iako smo registrovani kao društvo, stalno smo u poziciji da se moramo boriti za svoja prava. Nije u pitanju samo novac, već i razumevanje i podrška koju dobijaju organizacije i klubovi drugih nacionalnosti. Mi se uspešno integrišemo, ali čini mi se da ta podrška u pravoj meri izostaje – navodi Željko.
Miroslav Nedinić dodaje da im sala postaje tesna.
– Jednostavno, sve nas je više. Osim toga želja nam je da ovde stvorimo edukativni centar – deca treba da uče o običajima i krajevima iz kojih igre dolaze. Treba nam učionica. Mnogi od nas se bave muzikom pa bismo hteli decu i u tom pravcu da povedemo. Naravno, potencijal kluba vodi i ka sportskim sekcijama. Za sve te potrebe dobro bi nam došao veći prostor. Na kraju krajeva, hoćemo i da sedimo zajedno i pijemo kafu, jer naši članovi dolaze iz raznih gradova, putuju i po 80 kilometara do Dortmunda. Veliku nadu polažemo u naš Generalni konzulat u Diseldorfu, preko koga se spremamo da ostvarimo dobar kontakt sa nemačkim gradskim vlastima.
O duhu kojim su Nemanjići združeni govorio nam je Dragoljub Pušonja, dok je čekao svoju decu da završe probe.
– Naše društvo je srpski klub i nosi ime naše najsvetije dinastije Nemanjića. Prvenstveno smo tu da se deca druže međusobno i da im kroz igru prenesemo deo naše kulturne atrmosfere i našu tradiciju. Naravno, dobro došla su sva deca kao i odrasli. Cele nedelje ljudi su prezaposleni, dinamika je jedva izdrživa. A onda dolazi vikend i naše druženje u tradicionalnoj, porodičnoj atmosferi. Moto naše igre i postojanja je “Nije važno odakle dolaziš, važno je da si Nemanjić” – sa osmehom i ponosom poručuje Dragoljub.
Našle prijatelje
A među srdačnim razgovorom okupljenim roditeljima, pažnju nam je privukla Saskija Ana Dolinar. Ona i njene ćerke Mira i Dilara ne govore srpski , ali devojčice igraju u folkloru, a Saskija kaže da je ovde naišla na radost i razumevanje. Sa osmehom nam je ispričala:
– Moj otac je Poljak, a majka ima slovenačko-hrvatske korene. U ovo društvo došla sam preko najbolje drugarice moje mlađe ćerke. Sa ćerkama često posećujem Hrvatsku kao domovinu, a ovde smo srećne jer smo sve tri našle prijatelje.
Lepo je na bini
Kako su najmlađi završili svoju probu, začuo se veseli žagor, a na nagovor mame Ivane i učiteljice Ivane o svom doživljaju folklora za “Vesti” je potpuno slobodno i iskreno pričala mala Mia Krpetić.
– Ovde volim da pričam naš jezik kao sa tatom i mamom kod kuće i volim da dođem, jer se igram sa puno dece. Najbolja drugarica mi je Atina, ali danas nije tu, pa ne možete zajedno da nas slikate. U pauzama se igram sa svima, a kada vežbamo, onda smo ozbiljni, ali se i šalimo sa učiteljicom. Lepo je kada igramo na bini, nemam tremu i najviše volim da igram “Vlaško kolo”.
Što je dobro, ne menja se
U međuvremenu su za put ka 26 kilometara udaljenom Hagenu bile spremne porodice Repović i Starović. Iako je u njihovom gradu osnovan folklorni ansambl, oni su i dalje u Dortmundu.
– Nećemo da menjamo, što je dobro, ne menja se – kaže zadovoljno Miloš Starović i objašnjava: – Ovde smo upoznali mnoge ljude, družimo se i idemo zajedno na gostovanja. Kada pomislimo na ovu lepu atmosferu, lako nam je da pređemo put.
Redovni na probama
Isprativši najmlađe igrače, vreme za predah i predstavljanje našim čitaocima kako najmlađih tako i grupe veterana našla je i Ivana Nedinić.
– Među najmlađima je toliko novih članova da smo ih podelili u dve grupe: pčelice od 3. godine i leptiriće od 7. Svaka grupa ima svoju koreografiju i jednu zajedničku. Inače, prelepo je sa njima raditi. Kada se umore, malo se našalimo, a najveća radost je videti ih na sceni. Na inicijativu njihovih roditelja osnovana je i grupa veterana. Za pola godine skoro niko od članova nije izostao sa probe. Sada spremamo “Leskovac” i verovatno ćemo to kombinovati sa igrom još jedne grupe, ali to ostavljamo kao iznenađenje za nastup u Antverpenu – sa osmehom kaže Ivana.
Pesma na poklon
I dok smo Ivani zahvaljivali na razgovoru, začuli su se iz sale, gde Srednja grupa ima probu, pesma i smeh. To je bilo čestitanje Lani Lukić koja je imala 16. rođendan.
– Poklon sam upravo dobila – pesmu i čestitke, tako uglavnom ovde slavimo i uz nešto slatko, a i veći poklon za punoletstvo. Sa svima se družim, a Mila mi je najbolja drugarica. Počele smo zajedno i u grad da izlazimo. Trudim se da ovde više pričam srpski, ali to mi je teže. Slušam i naše pesme, sve razumem, ali ne mogu i da ih pevam – rekla je Lana, dodajući da je posebno srećna što kroz folklor ima dodir sa našom kulturom.
U planu orkestar i pevački ansambl
O radu srednje i velike grupe posle proba nam je pričao umetnički rukovodilac Nedeljko Ždral.
– U velikom ansamblu su igrači koji se već dugo bave folklorom – oni su izvođački tim, a srednju grupu pripremamo za preuzimanje te uloge – to je generacija koja dolazi. Sada radimo igre sa Kosova i sa njima ćemo nastupiti u Minhenu i Antverpenu. Želja nam je da okupimo još članova i osnujemo orkestar i pevački ansambl.
Obavivši veoma važan posao postavljanja koreografija, svoje utiske povodom dugogodišnje saradnje sa “Nemanjićima” ispričao nam je i koreograf Srđan Budimir.
– Sada živim ovde u Nemačkoj, a u folkloru sam igrao 44 godine, od toga 32 u “Abraševiću” u Beogradu. Sa “Nemanjićima” sam od osnivanja, neke koreografije za njih sam sam osmislio, a neke sam kao bivši igrač “Abraševića” od njih preuzeo i postavio – recimo “Šumadiju” i “Pastirske igre”. Za ovu sezonu spremamo “Igre sa Kosova”, a kasnije i “Metohiju”. Igra nije takmičarska disciplina i radujem se što ne idemo na takmičenja. Pristalica sam festivala – tako je nekada svuda bilo, a pobeđivale su najlepše koreografije i nošnje – objašnjava Srđan.
Ovde je prava raja
Kasni su poslepodnevni časovi, svi se razilaze, a najstariji “Nemanjić” Radenko Aleksić i njegovo raspričano društvo za jednim stolom već dugo se pripremaju da krenu. Uz Radenka su supruga Vesna, Dragana, Svetlana i Zorica.
– Ovde je prava raja i opušteno druženje, nema pritiska, a sve je lepo i kulturno. Iako ne igram, član sam kluba, kako ovde tako i svuda gde su naši ljudi. Sve što je srpsko, za mene je sveto – kaže Radenko kao pozdrav i lepu poruku našim čitaocima.
