U junu 2009, smrt Majkla Džeksona šokirala je svet. Njagova sahrana, održana u Stejpls centru u Los Anđelesu, privukla je hiljade ljudi, a direktan prenos događaja pratili su milioni širom sveta. Godine 1997., hiljade ljudi okupilo se da oda počast princezi Dajani na njenoj sahrani i tokom njene pogrebne povorke, piše National Geographic.
Isti fenomen se ponovio sa ličnostima kao što su Džon Lenon, Nelson Mandela, Elvis Prisli i mnogim drugim. Ukoliko bilo ko od nas malo varti film unazad, verovatno će se setiti prilike u kojoj je na nas uticala smrt poznate ličnosti, piše Monika Pakon-Basalo sa Univerziteta u Navari za The Conversation.
Zašto su nam poznate osobe „bliske“?
Možda ste se pitali zašto se osećamo tako povezani sa nekim koga ne poznajemo lično. Sa psihološke tačke gledišta, postoji nekoliko hipoteza koje mogu pomoći da se bolje razume ovo pitanje.
Prvo objašnjenje leži u društvenoj povezanosti i parasocijalnosti. Parasocijalnost se odnosi na jednostrani odnos koji osoba može da razvije sa slavnom ličnošću putem medija. Poslednjih decenija, barijere koje su nas nekada delile da saznamo mnoštvo detalja o životima naših omiljenih poznatih ličnosti su se smanjile.
Кorišćenje društvenih mreža i mogućnost pristupa informacijama „iz prve ruke“ preko njihovih ličnih naloga čini da se osećamo „bliži“ ovim javnim ličnostima. Čak i kada vidimo loše snimljenu fotografiju paparaca u trenutku koji bi trebao da bude privatan ili čujemo o njihovim porodičnim problemima ili razvodima, naš subjektivan osećaj bliskosti postaje veći. Ovo nas dovodi do ideje da su ove poznate ličnosti ljudska bića poput nas.
Štaviše, kada mnogi ljudi dele taj osećaj bliskosti, smrt slavne ličnosti može da izazove „efekat emocionalne zaraze“, u kom emocije i emocionalna stanja drugih ljudi utiču na naša.
Ova emocionalna veza potvrđuje važnost te slavne ličnosti u našim životima i približava nas onima koji takođe doživljavaju gubitak. Pored toga, ovj osećaj je zasnovana na zajedničkim kulturnim vezama.
Poznate ličnosti često predstavljaju vrednosti, trenutke ili dostignuća koja su kulturno značajna. Njihov uticaj prevazilazi lični i postaje deo kolektivne kulture. Gubitak kulturno značajne ličnosti suočava nas sa zajedničkim osećajem gubitka i podsećanjem na smrtnost u širem kulturnom kontekstu.
Identifikacija i projekcija
Ne samo da osećamo površnu bliskost zasnovanu na informacijama iz prve ruke sa ovim slavnim ličnostima, već nam oni često postaju i uzori, kako ističe psiholog Albert Bandura.
Ova perspektiva sugeriše da se ljudi identifikuju sa poznatima, projektujući na njih sopstvene želje, težnje i emocije. Кada slavna ličnost umre, ta identifikacija i projekcija mogu da izazovu bol koji je sličan onome što bismo osetili kada izgubimo nekoga koga poznajemo, stvarajući istinski osećaj tuge.
Štaviše, dok se prisećamo ličnih uspomena, shvatamo da su ove poznate ličnosti ostavile trag u našim životima. Naša vremenska linija je isprepletena sa trenucima koje „delimo“ sa ovim javnim ličnostima, bilo kroz serije u kojima su glumili, koncertima na kojima smo želeli da prisustvujemo ili kroz lične događaje koje smo povezali sa njima.
Život postaje ogledalo našeg sopstvenog rasta i razvoja, naših iskustava, radosti i poteškoća sa kojima smo se suočili. Smrt nekoga koga smatramo bliskim i uzorom, suočava nas sa sopstvenom smrtnošću i tera nas da razmišljamo o krhkosti života.
U ovom procesu, kulturne i zajedničke veze igraju važnu ulogu. Ove poznate ličnosti nisu samo pojedinačne ikone, već predstavljaju i kulturno tkivo koje ujedinjuje ljude različitog porekla i iskustva. Njihova dela i dostignuća postaju deo zajedničkog kulturnog nasleđa koje ujedinjuje ljude širom sveta.
Zašto to nešto ne povezujemo sa drugim sličnim tragedijama?
Zašto osećam duboku tugu zbog gubitka ove slavne ličnosti, ali ne uspevam da se povežem na isti način sa drugim tragedijama?
Neosporno je da smrt poznate ličnosti može da ima značajan uticaj na kulturu i društvo uopšte. Međutim, često smo suočeni sa dilemom da osećamo tugu zbog gubitka jedne poznate ličnosti, a da ne možemo da doživimo isti nivo povezanosti sa brojnim ljudima koji svakodnevno umiru zbog sukoba i tragedija širom sveta.
To ne znači nužno da nas ne zanimaju ovi drugi događaji ili da nismo u stanju da uočimo njihov značaj i relevantnost u društvenom i istorijskom smislu.
Кljuč je u tome da smrt slavne ličnosti sa kojom osećamo bliskost nekako prevazilazi barijeru udaljenosti. Ova bliskost može postojati zato što delimo kulturne veze i zajednička iskustva sa tom osobom, što jača našu identifikaciju i empatiju prema njoj. Кada ona umre, taj osećaj gubitka može se doživeti intenzivno i iskreno.
Nasuprot tome, bolni događaji većih razmera, kao što su međunarodni sukobi i humanitarne tragedije, mogu izgledati neodoljivi. Emocionalno izbegavanje je prirodan odgovor na takve tragedije, način da se zaštitimo od ogromne nevolje koju bismo doživeli ako bismo se potpuno uronili u njih.
Кonstantno izlaganje tragičnim globalnim vestima putem medija može dovesti do emocionalnog umora i desenzibilizacije, što otežava emocionalno povezivanje sa svim ovim situacijama.
Ipak, neophodno je istaći da postoje ljudi koji pronalaze konstruktivne načine da kanališu svoje emocije kroz aktivizam ili podržavanje dobrotvornih organizacija koje rade u oblastima pogođenim tragedijama.
Ovo im daje priliku da preduzmu konkretne akcije i da se osećaju kako na neki način doprinose rešavanju ovih problema, što može pomoći u ublažavanju osećaja bespomoćnosti koji često doživljavamo suočeni sa ovom teškom stvarnošću.
Osećaj bespomoćnosti
Bespomoćnost je uobičajeno osećanje kada se suočimo sa ogromnim tragedijama. Osećamo da nismo u stanju da napravimo značajnu razliku, što može dovesti do emocionalne nepovezanosti kao jedne vrste mehanizma za suočavanje.
Međutim, ovaj osećaj takođe potiče iz naše kulturne zajednice, gde vidimo da se kao čovečanstva u celini suočavamo sa brojnim ograničenjima.
Stoga, mi smo svesni ove surove stvarnosti, pa bolu obično pristupamo iz dublje i lične perspektive. Bez sredstava da se suočimo sa ovim složenim odnosima, težimo da se fokusiramo na intimnije i značajnije aspekte naših života.
Primer za to može biti smrt Metjua Perija, glumca koji je dugi niz godina igrao Čendlera Binga, jednog od protagonista popularne serije „Prijatelji“. Ovaj lik, sa kojim smo se smejali i iz kog smo izvlačili vredne pouke o ljubavi i prijateljstvu, podseća nas ovih dana na sopstvenu smrtnost.
Post Views: 63
