I. Škara
U hramu Svetog vaznesenja u Ahenu nedavno je obeležena slava Kola srpskih sestara čija je zaštitnica Sveta Petka. Kako je praznik bio u petak, radni dan, proslavljanje je pomereno za nedeljnu liturgiju, kada je sa kumovima slave lomljen kolač. Prethodno je na dan Svete Petke u liturgiju utkano i krštenje dvoje dece, novih članova ove sve veće zajednice.
Otac Stefan Marić, starešina crkve koja pod svojim krovom nudi i stan za svešteničku porodicu i prostorije za brojne misionarske delatnosti zbog kojih se verni narod rado sabira, dočekao nas je sa blagoslovom kraj zbirke maketa na desetine naših manastira koje je prikupljao još kao student teologije u Beogradu. Ta je zbirka samo jedan od detalja kojima je prostor ove crkve, kupljene od protestanata pre više od dve decenije, preobražen za potrebe pravoslavnog bogosluženja. U beloj, prostranoj crkvi u koju svetlost dopire kroz čitav zid u staklu, ne samo ikonostas u drvetu ukrašen duborezom, već u istom stilu urađeno okrilje za ispovedaonicu i krstionicu, odišu nama tako poznatim duhom topline i mira. Sa ponosom i radošću pokazuje nam otac Stefan i ikonu Bogorodice sa tronom, te tri velika duborezom ukrašena ormara kraj pevnice – darove Kola srpskih sestara, omladinaca i svih parohijana.
Veliki radovi
A kako su nas ponešto pitajući sveštenika prekidali brojni majstori, a materijal novi i stari bio na sve strane, temu građevinskih radova nismo mogli da zaobiđemo.
– Radovi su zaista veliki, velika ulaganja, veliki trud majstora, parohijana. Počeli smo renovirajući krov, potom podove, zidove, stolariju. Najveći poduhvat bila je zamena instalacija za vodu. Odazvali su se i naši ljudi koji se bave elektrikom, pa ovi što rade podove da i njih urade da valja. I, hvala bogu, radovi napreduju. I finansijski se borimo za sada dobro – računamo na prihod od naših parohijana, nemamo drugih izvora. Puno porodica – sada više od 160, daje parohijal da se crkva obnavlja i raste. I bez poziva dolaze i nude šta treba da donesu, kontejner za šut, prilože prozor, vrata, podove, kablove, tako uzrastamo kao prava zajednica, vučemo i podržavamo jedni druge – sa zahvalnošću priča otac Stefan.
Kao dete ove eparhije, rođen u Osnabriku i odrastao u Vupertalu, gde sada živi i gde je njegov tata, sveštenik Jovan Marić, do penzije bio paroh, otac Stefan je po blagoslovu vladike Grigorija i vladike Jovana posle završenog Bogoslovskog fakulteta, ženidbe, pa čak i ozbiljnog rada u bankarstvu, postavljen za sveštenika u Ahenu na Cveti 2022. godine. Veoma zadovoljan crkvenom zajednicom i narodom od koga je lepo prihvaćen, planira da se sa suprugom Stefanom i decom preseli u Ahen.
Stvaramo zajedno
– Osećam se ovde kao svoj na svome, a to i drugi osećaju. Ovo je lepa i čvrsta zajednica – slažemo se jedni sa drugima, što započnemo to i uradimo, šta se dogovorimo to ispoštujemo i stvaramo zajedno. Taj narod koji kaže: “Dođite, oče, da služimo, treba nam liturgija, trebaju bogosluženja na kojima hoćemo da budemo redovni i kada svetac padne na radni dan”, najzaslužniji je za postojanje ove zajednice. Najlepši primer je radni dan kada smo proslavljali Svetu Petku – bilo je skoro 50 ljudi. Nije naša obaveza, ali osećamo da svi hoćemo da prisustvujemo bogosluženjima i liturgiji i taj osećaj nas okuplja.
Nadovezuje naš sagovornik na to divnu priču o srpskoj omladini u Ahenu koja mu je poželela dobrodošlicu na početku, a kasnije su došli na ideju o zajedničkom druženju.
– Pošto nas sve kao srpski rod veže Sveti Sava, bio je dogovor da to bude na Savindan. Imali smo prvo predavanje o značaju zajednice i o bitnosti da svi budemo jedno i uvek jedni za druge tu. Crkva je ovde jedino izvorno mesto okupljanja. U januaru smo se družili okupljeni u našoj sali, ali bila je premala, bilo je preko 120 mladih ljudi. Svojim prilogom darovali su Crkvu, a uvek se rado odazivaju da nešto urade. Ko dođu nedeljom, videće da je prisutna većinom omladina, ali i oni koji su ovde ostarili. Često su familije ovde na okupu. I onda omladina pita: “Gde je čika Đoko? Gde je čika Milenko? Čika Mile?” A kada nekoga od mladih nema, stari kažu: “Joj, nema onih dvoje mladih, lepih, što dođu nasmejani i uvek pomognu.” To je dobar put zajednice da postoji kako treba – ističe otac Stefan.
Uče o veri i jeziku
Nekadašnji Srpski klub se tokom pandemije ugasio, a ranije je puno ljudi bilo okupljeno i u folkloru. Pokušavši da folklor iznova pokrenu, parohijani su letos napravili trodnevni projekat u kome je učestvovalo više od 100 dece i oformljene su četiri grupe, a sada je plan da od leta folklor zaživi. Svojim velikim interesovanjem parohijani su, kao vrlo važne, u život svoje crkvene zajednice uneli teme veronauke, srpskog jezika i kulture. Nedeljom posle liturgije otac Stefan predaje deci uzrasta od pet do 14 godina veronauku. Prosečno ih je 20 na času, a najlepši deo je predstava za roditelje posle učenja kada deca iznesu pred okupljene roditelje naučene priče, objašnjene pojmove, događaje i pesme.
– Na času pričamo isključivo na srpskom jeziku, jedino ako neko ima poteškoća da nešto razume, onda kratko prevedem. Kroz pesme koje učimo najbolje shvataju veru i stiču znanja i iz jezika. Imam i sedmoricu dečaka koji su jezgro i na veronauci i pomoć u oltaru, a jedan broj devojčica pridružio se i u pevnici i zaista lepo pevaju i učestvuju – ponosno kaže mladi sveštenik kome njegov tata Jovan ponekad pomaže u službi.
Voli hor i veronauku
Svojom igrom u vrtu iza crkve povukla nas je velika grupa dece. Oni se rumeni od svežeg vazduha druže dok njihovi roditelji rade, a Tara Dražić, jedna od njih, prekinuvši za čas trčanje, kaže:
– Igram se najviše sa mojim drugaricama Anom i Kaćom, volim i veronauku. Puno smo naučili o Božiću i Vaskrsu, a meni se najviše dopalo kada je Hristos ustao posle smrti. Volim i da pevam u horu, najviše pesmu “Mi smo deca neba”.
A u horu i jeste najlepše što je najviše dece i sve više onih koji spontano prilaze dok hor vode Marija Dražić i popadija Stefana.
Pomoć ide u otadžbinu
Osim dece i omladine koja lepotom ispunjavaju ovu zajednicu, na svakom koraku osetno je prisustvo onih koje brinu da decu dovedu na veronauku, da je posluženje spremno, da u crkvenom domu svega ima i da se ovde svi dobro osećaju, a to su članice Kola srpskih sestara. Zajedno sa ostalim članovima zajednice one su u prethodne dve godine vodile borbu da se u nemačkim školama u Ahenu ponovo pokrene ugašena nastava srpskog jezika. Deca sa veronauke su bila jezgro grupe, onda su se ostala deca pridruživala dok su one pregovarale sa nemačkim školskim upravama, prikupljale potpise i tražile učiteljicu. I uspele su, u 2024. godini deca će srpski učiti i u nemačkim školama. O školi i aktivnostima kulturnog uzdizanja, a posebno o humanitarnom radu Kola rado su za naše čitaoce govorile sve prisutne sestre.
– Posle liturgije delimo svima slatke i slane đakonije koje organizovano spremamo. Kada treba, dogovorimo se i prikupimo pomoć pa pomažemo tamo gde treba, pomažemo našoj crkvi, manastiru Svete Petke kod Ćuprije, samohranoj majci na Kosovu i Metohiji, dečaku s Kosmeta koji je ranjen na Božić… U manastiru Svete Petke devet monahinja stara se o 100 štićenica sa psihofizičkim smetnjama i napuštenim od porodica. Treba im spremiti 100 doručaka, 100 ručkova, 100 večera, a u međuvremenu o njima brinuti. Za slavu im šaljemo prilog i hoćemo da znaju da tamo negde daleko neko misli na njih – priča Nada Bakić.
Dodaje da je važno i to što decu uče humanosti.
– Deca vide da mama nešto sprema, nosi, daje, ide da čisti, da pomaže. Ona rastu sa tim osećajem da nas pogađa sudbina drugih. Nama će se kao društvu ta usađena humanost kod dece vratiti. A već sada imamo duplo dobro – em spremamo, em možemo nekome da pomognemo. Ipak, najveća potvrda nam je broj ljudi nedeljom – sala nam je pretesna, crkva puna – sa neskrivenom radošću nam je ispričala Nada Bakić.
Ona se svim srcem i ogromnim pravnim obrazovanjem založila u prethodne dve godine i za srpske škole, a sada se nada da će Srbi u nemačkim školama dobiti i našu veronauku kao izborni predmet.
Mir i lepota u duši
Inače, kako su nam u prijatnoj pauzi uz kafu ispričale članice Kola, raduju se predstavi jedne plesne akademije koju će sva deca iz crkve moći besplatno da gledaju jer u njoj igra njihova drugarica Cita, a njeni roditelji su se za to pobrinuli. Raduju se i ponovnoj zajedničkoj proslavi srpske Nove godine, planiraju radionice za decu i odrasle, pozorišnu trupu, folklor, otvaranje biblioteke, i još više druženja i kumstava kojima se ova zajednica posebno raduje i ponosi. I dok razgovor teče stvara se osećaj da se sve one znaju decenijama, pa nas je Gina Angelina Furnari iznenadila rekavši da je među njima tek pola godine.
– Radim u smenama i kada god mogu dođem ovde da pomognem, nekada pravo iz treće smene. Ranije, kod mene u Foči, crkva nije bila mesto okupljanja, a kasnije kao supruga Italijana bila sam okrenuta katoličkoj crkvi. Konačno sam ovde – ovde sam našla mir i lepotu u duši. Svi ovi ljudi toliko su me lepo primili da se osećam predivno i rado dovodim i moje troje unučića – sa puno emocija rekla je Gina.
