Isplati se – Meštani najvećeg vojvođanskog sela masovno odlaze na sever Italije, gde na plantažama, u plastenicima i hotelima mesečno zarađuju od 1.000 evra pa naviše. Kod kuće nemaju perspektivu
Iz Sivca svi putevi vode u Italiju… Već godinama ljudi iz najvećeg sela u Vojvodini masovno odlaze u pečalbu na sever Apeninskog poluostrva gde rade na plantažama, u plastenicima i hotelima.
Udala se za gazdu
Mnogi Sivčani su radeći u Italiji ostali da žive u toj zemlji. Žene su stalan posao pronašle uglavnom kao kućne pomoćnice starijih osoba, a muškarci kao radnici u fabrikama i na benzinskim pumpama ili kao vozači. Jedna devojka iz Sivca udala se za Italijana sa Sardinije, kolegu iz hotela u kojem su oboje radili kao sezonci. Druga je postala supruga gazde kod koga je radila, pa je sad gazdarica svojim zemljacima.
Posla, kažu, ima preko cele godine, a mesečno zarađuju od hiljadu evra pa naviše. Iako se žale da im italijanske gazde plaćaju manje nego što bi trebalo, i da od 200 do 500 evra moraju da daju posrednicima koji im obezbeđuju ugovore za rad, Sivčani kažu da su zadovoljni zaradom, jer u svom selu i opštini Kula, gde čame na evidenciji nezaposlenih, ne bi imali od čega da žive. Uz to, u Italiji su uredno prijavljeni i teče im radni staž.
Grlom u jagode
Momčilo Šimun radi na Apeninima već dve decenije i prvi je sivački pečalbar na Apeninskom poluostrvu. Za Press priča da se 1990. godine sa jednim drugarom uputio u Italiju trbuhom za kruhom, ali i – grlom u jagode.
– Otišli smo jer smo od nekog čuli da u Italiji može dobro da se zaradi. Nismo nikog poznavali tamo, niti smo znali jezik. Spavali smo u parku sa crncima, dok nas nije pokupio neki deda i odveo da beremo jabuke u okolini Trenta. Od tada svake godine odlazim tamo. Izostao sam samo dvaput, kad su mi umrli otac i majka. Sa sobom smo povukli i ostale – kaže Šimun.
U provinciji Trentino 19 sezona jabuke bere i Novelja Bošković.
– Prve godine sam u Italiji tražio posao 20 dana i uspeo da radim svega sedam dana i zaradim 205 maraka. Posle toga sam odlazio na sigurno, kao radnik koji se dobro pokazao. Radi se devet sati na dan, a satnica je prošle jeseni bila 7,2 evra. To je takozvana sindikala, ispod koje italijanski poslodavci ne bi smeli da plaćaju, ali mnogi to ne poštuje. Naši radnici ih ne prijavljuju, jer se plaše da ih gazde dogodine neće pozvati da rade. Prošlog i ovog meseca sam prvi put u Italiji radio i tokom zime, kao ispomoć u kući – priča Bošković za naš list.
Zlatko Strunjaš u Italiji radi od sredine maja do katoličkog Božića, na plantažama vinove loze i jabuka.
– Svake godine se satnica povećava za 10-20 evrocenti, ali je najveća zarada bila 1999. godine, kad sam prvi put otišao u Italiju i kad su nas plaćali u markama. Ipak, i ovo što sada zaradim dobro dođe kad nema boljeg – kaže Zlatko.
Rade po 11 sati
Sivčanka koja ne želi da joj pominjemo ime, jer se plaši da ne izgubi poverenje žene uz čije posredovanje radi u Italiji kao sobarica, priča nam da je posao u hotelu izuzetno naporan, a da im gazda oduzima trećinu zarade.
– Prijavljeni smo na šest sati i 40 minuta dnevno, iako radimo 11 sati, a nekad i više. Slobodan dan u sedmici imamo samo na papiru. Gazda nas uči da kad dođe inspekcija govorimo samo: Non kapisko njente“ (ne razumem ništa). Ali u suštini je dobro, s obzirom na to da se u hotelu besplatno hranimo i za pola godine zaradimo 8.000 evra – kaže sagovornica Pressa i dodaje da bi se rado s porodicom preselila u Italiju:
– Kad bi muž pristao, otišla bih tamo pa makar ceo život bila čistačica, jer u Sivcu nema perspektive.
neće da odustane… Milena po svaku cenu ostaje u Srbiji
Neće da odustane… Milena po svaku cenu ostaje u Srbiji
Naučnica se vratila u Srbiju, pa dve godine traži posao
Budući doktor nauka Milena čukić vratila se pre dve godine iz Italije i otada traži posao u struci. Završila je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, postdiplomske studije na Biološkom fakultetu i prva iz Srbije dobila stipendiju za doktorat neurofiziologije u Italiji.
– Kada sam dobila stipendiju i krenula u Italiju, dobila sam i otkaz u školi gde sam radila. Sada radim honorarni posao koji nije u mojoj struci. Smatram da je to traćenje znanja i silnog novca koji je uložen u moje obrazovanje – kaže za Press Milena.
Nije htela da ostane
Mlada naučnica ima široko obrazovanje koje je, ispostavlja se, njen problem. Bavi se fraktalnom analizom i teorijom haosa, ali i klimatskim promenama. Učestvovala je u nizu istraživanja o poremećaju pokreta koja se mogu primenjivati za izradu najsavremenijih proteza za invalide, bespilotnih letelica i različiih oblika sistema za upravljanje.
– Obraćala sam se fakultetima, institutima i kompanijama, svi kažu da im je veoma zanimljivo to što radim, ali da ne mogu da me zaposle – objašnjava ona.
Milena je imala prilike da ostane u inostranstvu, nuđen joj je posao najpre u Holandiji, a zatim i na Institutu u Italiji, koji važi za jedan od najboljih u oblasti neurofiziologije. Ipak je odlučila da se vrati u zemlju.
‘Megatrend’ je samo rekao da je car go
Milena čukić komentariše za Press i panoe Megatrenda“ koji su izazvali mnogo bure:
– čovek koji je postavio sporne bilborde po gradu samo je rekao: Car je go!“ Mislim da je car odavno go i da će nastati još gori odliv mozgova.
– Shvatila sam da bih tamo bila nesrećna bez porodice i prijatelja. Bilo bi najlakše povući se, ali makar ne radila u svojoj struci odlučila sam da pokušam da promenim nešto. Ovo je moja zemlja i ne bih želela da je prepustim drugima – priča Milena.
Rasuta generacija
Naša sagovornica ima mnogo prijatelja u inostranstvu i kaže da je cela njena generacija rasuta po svetu. Ona ipak smatra da većina želi da se vrati u Srbiju. Najveća prepreka je što u našoj zemlji nemaju šta da im ponude.
– Moj najbolji prijatelj, student generacije na ETF-u, najpre je po završenom fakultetu godinu dana tražio posao, da bi našao smešno plaćen posao van svoje struke. Otišao je sa porodicom u inostranstvo. Posle desetak godina želi da se vrati, ne zato što mu je tamo loše, već zato što mu dete sve lošije govori srpski. Nisam mogla da mu pomognem – kaže Milena.
