Seća li se neko Majkla Fasbendera? Tršavog tipa riđe brade i prozirno plavih očiju, besomučnog krvnika s plantaže pamuka u Luizijani, onog tipa u SS-ovoj uniformi što kaže „Drei Gläser“ i nepropisno digne tri prsta u vazduh, ili onog koščatog IRA-ovca?
Oni koji se ne sećaju, verovatno nikada nisu ni znali ko je Majkl Fasbender – i to je sasvim okej. Oni kojima je ime zazvučalo poznato, koji su uspeli da prepoznaju nekog od navedenih likova, ali i dalje nisu stopostotno sigurni ko je taj što se iza njih krije (ma nije li to isti onaj što ga muka snađe baš u najgnjecavijem wc-u u celoj Škotskoj!?), verovatno su morali da izguglaju, i to je takođe okej, a ima sigurno i onih što su se odmah setili.
Evo sada jedne konstatacije u odbranu svih onih koji su izbledeli Fasbenderov lik morali da osveže u sopstvenom sećanju: krajem 2016. godine Majkl Fasbender najavio je pauzu u svojoj glumačkoj karijeri, kako bi se, samo desetak meseci kasnije i odmah po završetku snimanja svog donedavno poslednjeg filma po imenu „Dark Phoenix“, nonšalantno okrenuo odsanjavanju dečačkih snova – profesionalnim automobilskim trkama. Kako je i sam rekao u jednom od naknadnih intervjua, „iako je gluma njegov posao i nešto u čemu se oseća najkomfornije, istina je da je od malih nogu gajio snažan afinitet prema automobilima, brzini, vožnji“ i svemu ostalom što uz to ide.
Tako je Fasbender nakon pomenutog „Dark Phoenixa“ (nastavak serijala o X-menu koji je na bioskopska platna stigao 2019.) doslovno nestao iz sveta filma, setove i scenarije zamenio niskim namunjenim automobilima i počeo da bljuje vatru po vijugavim i gumama išaranim trkačkim stazama. Ferari čelendž u Italiji, Porše karera kup u Nemačkoj, Le Man serija, dvadesetak startova, tri podijuma i nekoliko sudara – sve to stalo je u Fasbenderovu četvorogodišnju pauzu od glume.
Ušavši u lik hladnogrvnog i bezimnog plaćenog ubice, pravog strong, silent type muškarca kako je Toni Soprano imao običaj da kaže, Fasbender naprosto briljira.
A onda je došao Dejvid Finčer, i Majkl Fasbender odlučio je da je pravo vreme da nas sve podseti kakav je zapravo glumac. Godina 2015. i film o Stivu Džobsu verovatno se mogu smatrati prekretnicom Fasbenderove karijere, jer se, sudeći po filmskoj kritici, sve ono što je nakon njih usledilo manje-više pokazalo potpunim promašajima. Nakon Stiva Džobsa i nominacije za Oskara (da Di Kaprio te godine „The Revenantom“ nije „morao“ da najzad naplati neke ranije, i daleko bolje, uloge koje su ostale uskraćene, statua bi verovatno završila u Majklovim rukama), Fasbender je pojavljivanjima u filmovima poput X-mena, Assassin’s Creeda, Aliena i ekranizaciji Ju Nesbeovog „Snowmana“ pomalo uspeo da baci senku na neka od svojih pređašnjih ostvarenja, i od strane jednog dela gledalaštva (na žalost) pre bude percipiran kao onaj što je glumio Magneta i Herija Hola, nego Edvina Epsa (12 Years A Slave) ili Brendona (Shame).
Jedna od scena iz filma The KillerNetflix / Hollywood Archive / Profimedia
I baš zbog toga što su nekim potonjim i, da se ne lažemo, finansijski daleko plodonosnijim ulogama sve one zaista vredne (BAFTA nagradom ovenčani Hunger, petominutna demonstracija sile u Tarantinovim Basterds-ima, Shame, donekle i Prometehus, 12 Years A Slave i Steve Jobs) gurnute u zapećak, vazda potcenjenom Fasbenderu očajnički su bili potrebni Finčer i njegov „The Killer“.
Rađen prema francuskoj grafičkoj noveli „Le Tuer“, „The Killer“ svakako ne može ni da primiriše Dejvidovim najboljim filmovima (iako su parisko otvaranje i još po koji deo filma zaista maestralni), ali ono što može jeste da svima pokaže koliko je Majkl Fasbender prokleto dobar glumac (Finčer već odavno nikom ništa ne mora da dokazuje), jer uloge poput ove zaista ne može da iznese svako.
Ušavši u lik hladnokrvnog i bezimenog plaćenog ubice, pravog strong, silent type muškarca kako je Toni Soprano imao običaj da kaže, Fasbender naprosto briljira. U njegovoj roli nema ničega suvišnog, svaki pokret i svaka reč apsolutno su odmereni i na svom mestu, i činjenica je da bi, da nema njega, ovaj film bio daleko nezanimljiviji nego što to već jeste.
Iako sam početak filma, čitava „Killerova“ pre-work rutina propraćena unutrašnjim propitivičakim solilokvijumima i The Smithsovim soundtrackom i trenutak kada umesto naručene mete pogađa nedužnu prostitutku deluju poprilično obećavajuće, ostatak je, uz izuzetak scena s pitbulom i tuče s njegovim vlasnikom, veoma bled, toliko da čak ni epizodna uloga Tilde Svinton nije uspela da popravi utisak. Pored Finčerovog majstorskog otiska koji ostavlja na svemu čega se dotakne, Fasbenderova gluma zaista je jedina svetla tačka ovog dugo očekivanog filma.
Nakon što je krajem 2017. godine i niza loših uloga u kojima jednostavno nije mogao da dostigne svoj pun potencijal (realno, Marvelovog super heroja Magneta ili glavnog junaka video igrice verovatno može da odglumi i svaki kaskader) čitava filmska javnost brže-bolje pohitala da opljune po njemu, Fasbender se vratio u stilu, razuverivši sve one koji su ikada i pomislili da ospore njegove glumačke kvalitete ,i pokazavši da još uvek može da odigra onako kako je odigrao u „Shameu“, „Hungeru“ ili bilo kom drugom iole zahtevnijem filmu.
I dok „The Killer“, to je potpuno sigurno, ni takav dosadnjikav kakav jeste nikako ne može da naruši Finčerovu reputaciju (biće to samo još jedan od onih mlakih, ne preterano zabavnih filmova koji nit smrde nit mirišu, baš kao što su bili i „Panic Room i „Mank“), Fasbenderu bi mogao da pomogne da „najzad stane na svoje noge“, i da pored krvinka s plantaže pamuka, Stiva Džobsa ili infiltriranog nemačkog generala, do (pravog) kraja karijere ostane upamćen po još nekom liku.
Jer ako je neko kadar da to učini, onda je to svakako Majkl Fasbender.
You shut your mouthHow can you sayI go about things the wrong way?I am human and I need to be lovedJust like everybody else does
Post Views: 54
