Moglo je bolje. Moglo je mnogo gore.
Bolje bi bilo da je Srbija na žrebu u Hamburgu upala u grupu sa Belgijom, Rumunijom i Slovačkom. Lošije bi bilo da je upala u grupu sa Francuskom, Austrijom i Holandijom. Užasno bi bilo da je upala u grupu sa Albanijom i Hrvatskom (i Španijom) jer se tu o fudbalu ne bi pričalo.
Ovako, Srbija je dobila grupu C – sa Engleskom, Danskom i Slovenijom. Samo lud čovek može da padne u euforiju, a bez euforije i sa smanjenim očekivanjima, rezultati mogu da budu samo bolji.
Izjava selektora Stojkovića pokazuje da ni kod njega nema euforije, ni citiranja Aleksandre Prijović, ni onog „a ja sam odlično“, ni „eventualno“.
Šta čeka Srbiju u Nemačkoj?
Gordi, gordi…
Engleska će na ovom Evropskom prvenstvu morati da se bavi svojim problemima. Doslovno – problemima. Iako je jedan od dva najbolja tima uz Francuze na ovom turniru, Engleska će imati veliku mentalnu barijeru i potrebu za dokazivanjem. Još 1996. otpevali su da se fudbal „vraća kući“ i nije se vratio. Ni tada. Ni na narednim prvenstvima kada je igrala „zlatna generacija“ sa Džerardom, Lampardom, Skolsom i Runijem. Ni sada, kada je A reprezentacija plod sistematičnog rada koji je uspostavljen još od mlađih selekcija. Sanjaju i dalje Vembli i penale protiv Italije.
Garet Sautgejt nije čovek koji je u stanju da vodi ovaj tim na dobar način i deluje da u najvažnijim utakmicama ima problem da donese prave odluke, pa mu engleska javnost mnogo zamera i polufinale protiv Hrvatske i dodeljivanje penala u finalu Evropskog prvenstva nezagrejanim igračima. Ali tu ima i dubljih problema. On ne odaje utisak da je u stanju da drži u balansu očekivanja javnosti i hipertalentovani tim koji ima na raspolaganju.
Trenutno najbolji fudbaler na svetu je – Englez, Džud Belingem. Trenutno najbolji napadač na svetu (ili u nekoliko najboljih) je – Englez, Hari Kejn. Neki od najboljih mladih fudbalera na planeti su – Englezi, hoćete Saku, hoćete Fodena, ko god vam padne na pamet. U ovoj Engleskoj i Hari Megvajer – najpotcenjeniji fudbaler na svetu – igra na ozbiljnom nivou. A tu su i opasni bekovi, metronom Deklan Rajs, ludi Griliš, a možda i još luđi Sterling, ako ga Garet pozove.
Koncentracija surovog kvaliteta, pa je gordost, ovoga puta logična.
Hladno, al’ standard…
Tokom prethodnog Evropskog prvenstva najmanje pet ljudi me je pitalo – ko je, bre, ovaj Mele?
Fudbaler reprezentacije Danske, koji je u tom trenutku igrao u Atalanti, mnogima je bio nepoznanica. A bio je jedan od boljih igrača na turniru. I tako je sa čitavim danskim timom. Prečesto su ljudima na ovim prostorima ispod radara, ali njihov individualni kvalitet, bez dileme nije za potcenjivanje. Ni u ludilu.
Na golu je Šmajhel, sjajan golman, naročito u reprezentativnom dresu. Trojac ispred njega najčešće čine Žanka, Simon Kjer i Kristensen, igrači evropskog nivoa. U srcu veznog reda igrači top klase, iako u blagom padu forme – Eriksen i Hojbjerg. A tu su i Striger Larsen, Bah, Skov-Olsen. I u špicu – „novi Haland“, Junajted Hojlund.
Pogrešno bi bilo opisati ih kao „klasičan skandinavski tim“ ili povlačiti paralela između njih i Norveške, koju je Srbija već pobeđivala i nadigravala (ali od nje i gubila), jer Norvežani imaju dve ključna igrača – Halanda i Edegarda i onda ispod njih jaz do proseka kvaliteta tima. Danski prosek je vrlo, vrlo visok za standarde ovog prvenstva i Srbiji će to biti nezgodan meč-ap.
Naročito jer bi to mogla da bude utakmica „u ogledalu“ u kojoj bi oba tima izašla u istim formacijama. Osim ako stručni štab ne smisli nešto inovativno. Heh…
Slovenija
Nema šanse da Sloveniju navijači reprezentacije Srbije ne potcene. To je tako. Slovenija je em za klasu slabija od Engleske i Danske (iako je upravo sa Danskom u grupi odigrala odlične kvalifikacije za EURO), em je u očima srpskih navijača to – tjah, Slovenija. A ovo nije skijanje.
Ova Slovenija ima mnogo kvalitetnih mladih igrača i uvek vrhunske golmane. Ima Šeška. Ima na klupi Matjaža Keka. Ali nijedno ime nije bitno. Slovenija ima tim
Upravo ono što navijači Srbije često zameraju svojim miljenicima, reprezentativci Slovenije imaju – kompaktnost, racionalnost u donošenju odluka, stabilnu hemiju u timu i dovoljan kvalitet da mogu da namuče apsolutno svaku ekipu na prvenstvu, uključujući Engleze (što ćemo imati priliku da vidimo) i Francuze, što, valjda, nećemo imati priliku da vidimo.
Naravno, ne može se bez ambicija i hrabrosti pristupiti prvenstvu, a ako je potrebno tražiti najrealnije bodove u grupi C, oni će svakako najlakše doći protiv Slovenije, u drugom kolu grupne faze.
Nego, ko bi u Minhenu mogao da skupi više navijača?
Za kraj, ne manje važno, nego verovatno najvažnije – percepcija reprezentacije Srbije. Kada se rade poređenja i ocenjivanja kvaliteta grupa, obično se analize rade „po sećanju“. Po sećanju bi Srbija, nažalost, izgledala bolje nego onako kako izgleda njen kontekst danas.
Haos u Ajaxu naterao je Tadića, kome je u ponedeljak bio 35. rođendan, da se seli preko pola Evrope. Mitrović i Milinković-Savić su, taman kad smo mislili da će konačno zaigrati za elitni klub, odlučili da naplate kvalitet i pre tridesete se presele u Arabiju. Vlahović sasvim očigledno pati već dve godine u Juveu, postigavši za to vreme manje golova nego u onoj jednoj firentinskoj, i borba velikih za njega više ne puni naslovnice.
Jović je odigrao pristojnu Ligu konferencije, ali se ponovo zakopao prelaskom u Milan. Štoperski tandem je izgleda lupio u plafon u klubovima trećeg reda, a oba leva beka su prebacila tridesetu, baš kao i Gudelj, Lazović i Đuričić. Većina momaka koji čine rotaciju su u rasponu 27-29 godina (Veljković, Babić, Maksimović, Lukić, Radonjić, Grujić, Gaćinović). Srbija bi mogla u Nemačkoj da igra s najstarijim timom na turniru.
Jedini igrači koji su napravili upadljivi iskorak su Živković i Vanja MS, uz uključenje Ilića, Erakovića, Samardžića i nekoliko još mlađih igrača sa potencijalom. Nedovoljno da nadoknadi neminovni pad igrača iznad trideset i onih koji su vodeće evropske lige zamenili niskim intenzitetom Arabije.
ZA KRAJ…
Protiv Danske Jugoslavija je imala vrlo traumatično iskustvo na Evropskom prvenstvu kada je Piksi debitovao, a Plavi primili pet golova. A malo nam „duguju“ i zbog 1992. i prvenstva koje su osvojili, a na koje su otišli umesto nas.
Protiv Engleske Jugoslavija je 1968. uspela da izbori finale Evropskog prvenstva, kada je Džajić lobovao Benksa, ali je bilo i onog napucavanja usred Beograda i 0:4 u prvom poluvremenu za EURO 1988. godine.
Protiv Slovenije se ljudi sećaju i Evropskog prvenstva 2000. i otvaranja grupne faze 13. juna u ludačkoj utakmici sa zaostatkom od tri gola i igračem manje (Mihajlović dobio crveni) i Miloševićevim i Drulovićevim kambekom. Ali će se mnogi setiti i nekih drugih susreta i onog Vidićevog penala.
Šta očekujete od Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj?
Post Views: 94
