Фестивал се одржава од 8-10. децембра у елитној дворани АМЦ, под називом “Снага сећања у имагинацији”. На фестивалу се представљају најбољи филмови наших аутора и то је најзначајнији културни догађај српског народа у Америци.
“Ове године наши људи и њихови амерички пријатељи видеће чак 12 нових филмова, који итекако заслужују пажњу, уз присуство никад већег броја филмских звезда, гостију из Србије – и још глумаца, редитеља и продуцената. Фестивал се отвара у петак, 8. децембра у 6.30 ПМ филмом “Хероји Халијарда” и то ће бити америчка премијера, а накнадно је увршчен и филм “Шмекер” у знак сећања на недавно преминулог великог глумца Жарка Лаушевића“, изјавила је Славица Петровић, директор Фестивала у Чикагу.
Већ рекосмо да је јубиларни 10. Фестивал у Чикагу посвећен Зорану Радмиловићу и да ће бити приказан један од наших најбољих филмова свих времена, сада дигитализован – „Маратонци трче почасни круг“. Зоран се у том филму, као Бил Питон, ипак издвајао, јер је био ГЛУМЧИНА, непоновљив, а то је и наслов документарног филма посвећеног њему, редитеља Владимира Ристића. У том филму, о великом глумцу говоре његови савременици, од детињства у Зајечару до глумачких висина у Београду – колеге, пријатељи и поштоваоци, њихова сећања, секвенце из филмова, серија и представа, још једном су подсетили колико је дубок Радмиловићев глумачки траг.
Милан Цаци Михаиловић је сценариста тог филма. Цаци је иначе глумац који је 13 година играо у многим представама са Зораном, па га је добро познавао и написао је и књигу о њему.
„Сјајан је био као партнер, памтим га и као редитеља, јер је режирао “Несумњиво лице” у којем сам играо Ђоку Проминцлу, то је његова једина режија у Атељеу и тада се понашао феноменално, тако заштитнички према свима нама из екипе и ја сам га тада крстио ‘Ла тата’“, сећа се Милан Цаци Михаиловић.
Ево и подсећања на садржај филма Маратонци … Прича се дешава у времену између два рата. У породици Топаловић, коју чини пет генерација мушкараца – најмлађи има 25, а најстарији 120 година, долази до великих сукоба, јер млади потомак не жели да се бави погребничким занатом. Уверен је да постоји лепши посао, а у томе га подржавају његова девојка и најбољи пријатељ. Сво троје су залуђени флмовима и желе и сами да у томе окушају срећу. Девојчин отац, са којим породица пословно сарађује (вади из гробова мртвачке сандуке, а Топаловићи их затим поново продају), долази у сукоб са њима. Пошто га је девојка преварила са најбољим пријатељем, најмлађи Топаловић је убија. Као злочинац, враћа се породици. Они га сада прихватају као свог вођу, представника нове генерације која ће безобзирност узети за основно мерило морала.
Редитељ филма је Слободан Шијан, сценариста Душан Ковачевић, а у филму играју и Мија Алексић, Павле Вујисић, Бата Стојковић, Бора Тодоровић, Сека Саблић, Мића Томић … Филм и његови актери добили су низ домаћих и међународних филмских признања.
У знак сећања на легендарног Зорана и његово друштво у Маратонцима желимо да представимо и продуцентску кућу Центар филм – Београд, која је створила тај култни филм, а у протеклих 57 година и низ других филмова, који су нам у вечном сећању.
На једном од претходних Фестивала српског филма у Чикагу, приказан је и филм „Ко то тамо пева“. Продуцент и тог култног филма је “ Центар Филм” – један од водећих продуцентских и дистрибутерских кућа бивше Југославије, основана 1966. године у Београду. Некадашње стециште продукције југословенске кинематографије и аутора слободног филмског стваралаштва, из ког су потекли култни филмски класици “Ко то тамо пева”, “Маратонци трче почасни круг”, “Варљиво лето ’68”, “Национална класа до 785 ццм”, “Кад будем мртав и бео”,” Лепота порока”, али и многи други.
Јадранка Блануша-Вучковић, директорка „Центар Филма“, која је била и дугогодишњи сарадник Ђорђа Милојевића, претходног дугогодишњег директора и они су предводећи ту кућу и допринели да заузме водеће место у српској и југословенској кинематографији.
“Центар Филм” је створен жељом чланова Удружења филмских радника и уметника Савезне Републике Југославије 1966. године у Београду. Током протеклих 57 година филмског стваралаштва окупио је преко 500 аутора и филмских радника, који су својим радом и стваралаштвом произвели више од 140 дугометражних и 120 кратких филмова, најразличитијих тема, жанрова и стилова, остварили преко 370 учешћа на домаћим и међународним филмских фестивалима и освојили преко 260 значајних награда – посвећених идентичном циљу – преносимо чињенице записане у монографији и на сјајном њеб сајту, које допуњује директорка Блануша-Вучковић.
И на крају преносимо закључну поруку наше саговорнице Јадранке Блануше-Вучковић, успешне директорке Центар филма, чиме ће се та кућа бавити и каква је будућност српског филма и филмских посленика Србије:
“Уз очување непроцењиве културно-уметничке заоставштине, мисија “Центар Филма” и свих људи који га чине данас, идентична је као и пре више од пола века – сведочење остварења заједничких тежњи да се културној јавности специфичним изразом предоче оригиналне идеје визионарских ствараоца и уметнички оправдају тренуци блешка домаће кинематографије на путу чије ће остварење, гледалац доживети као једину могућу стварност. Ја верујем у будућност Српске кинематографије, јер имамо успешне филмске уметнике и сјајне филмске ствараоце. Држава Србија донела је законе који финансијски стимулишу копродукцију са страним продуцентима. То још нисмо искористили. Мислим да су Фестивали српског филма, попут овог у Чикагу, прилика да и америчке продуценте подсетимо, да попут филмова који су направљени са мало средстава, да имамо сјајне људе који знају да у заједничким пројектима учествују. Србија је сјајна земља за снимање филмова и о томе сведоче многе копродукције које су у прошлости настале. Позивамо их да сарађујемо на обострану корист. Подржавамо Фестивал у Чикагу и сличне фестивале у свету. Желимо да се наше стваралаштво види и у САД и другим земљама. Ми желимо да заједно са нашом државом у томе помогнемо. Сигурна сам у наставак успешног деловања “Центар филма”. Верујем у српску кинематографију и наше људе и сарадњу са САД и светом. Честитам на 10. јубиларном Фестивалу српског филма!“
Сећање на Зорана Радмиловића:
Зоран Радмиловић је био велики и јединствен филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји српске и југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи Радован ИИИ, по којој је добио титулу Краља хумора и импровизације. Сећање на глумачког великана захтева да пренесемо и кратак Извод из његове официјелне биографије.
Рођен је 11. маја 1933. године, од оца Момчила, судије и мајке Љубице, домаћице, у Зајечару. Деда по оцу, Рихард Ланг, био је Немац, архитекта. Оженивши се Зорановом бабом Стевком, прешао је у православље и узео име Радмило. Одатле потиче породично презиме Радмиловић.
По очевој жељи, уписао је Правни факултет у Београду и после две године га напушта. Потом је студирао на Архитектонском факултету, који такође напушта, а убрзо уписује Филолошки факултет, одсек енглески језик. Упоредо је опробао глумачке могућношћу у КУД „Иво Лола Рибар“. Тада одлучује да напусти студије енглеског језика и посвећује се глуми. Уписује и поступно апсолвира глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, те започиње каријеру у Београдском драмском позоришту /1962—1968/, у коме је првобитно наступао у мање значајним представама. Дипломирао је 1963. године по повратку из војске.
Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Зоран добија насловну улогу у представи „Краљ Иби“, на сцени Атељеа 212. Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације. Следи улога живота у Радовану ИИИ и велики број успешних улога у његовом Атељеу 212 чији је стални члан био до краја живота.
На филму је дебитовао 1962. године /„Чудна девојка”, Јована Живановића/ и одиграо око двадесет улога. Главне је остварио у филмовима „Глинени голуб” /Т. Јанић, 1966/, „Рам за слику моје драге” /Мирза Идризовић, 1968/, „Поглед у ноћ” /Н. Стојановић, 1968/, „Павиљон 6” /Л. Пинтилије, 1978/, „Срећна породица” /Гордан Михић, 1980/…
Своју последњу, 299. представу, „Радован Трећи” је одржао 9. јуна 1985. године, уз велике болове, али опет, уз његову велику жељу, представа је одржана до краја. Само три дана касније пребачен је у болницу, из које се није вратио. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота, на Првој хируршкој клиници у Београду, од проблема са дигестивним трактом. Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Био је ожењен глумицом Дином Рутић /1943—2019/. Усвојили су ћерку, девојчицу Ану. рођену у Пећи и неизмерно су је волели.
