U rano jutro 4. januara 2000. godine, Bil Beličik odradio je svoj standardni jutarnji trening u teretani Njujork Džetsa, i nakon toga, kaputa ogrnutog preko sportske majice i s akt tašnom u rukama, napustio prostorije kluba, dosta ranije nego što je to uobičajeno činio.
„Tada sam rekao sebi“, prisećao se kasnije Frenk Ramos, tadašnji direktor za odnose s javnošću Njujork Džetsa, „ovo je nešto najčudnije što sam u životu video. Bio sam siguran da će nešto veliko da se desi.“
I desilo se.
Neposredno uoči početka konferencije za štampu koju su Džetsi organizovali u svrhu promocije Bila Beličika na mesto novog glavnog trenera ekipe, dotadašnji defanzivni kordinator i dugogodišnji asistent legendarnog Bila Parselsa čelnicima kluba dostavio je salvetu na kojoj je lakonski bilo nažvrljano kako on, eto ipak, tu poziciju ne želi da prihvati (I resign as HC of NYJ, pisalo je na salveti, ako je verovati urbanim legendama).
I upravo ta konferencija za štampu na kojoj je 4. januara 2000. Bil Beličik u poslednjem trenutku javnosti obelodanio kako od njegovog stolovanja u Džetsima nema ništa, zbog, kako je naveo, problema koji postoje u vlasničkoj strukturi franšize, označila je početak jedne od najuspešnijih era u istoriji američkog fudbala, ere kojoj je juče, nakon gotovo dve i po decenije, i zvanično došao kraj.
Bil Beličik napustio je Nju Ingland Petriotse. Šest Lombardijevih trofeja (uz Stilerse najviše u istoriji čitavog NFL-a), devet AFC titula i jedno otkrovenje otelotvoreno u 199. piku mlohavih mišica i ne tako blistavih ocena pokupljenih na combine-u – sve to stalo je u 24 godine dugom mandatu koji je Beličik imao u Foksborou pokraj Bostona.
Koliko god Beličik bio omražen (a omražen je verovatno onoliko koliko nijedan trener modernog NFL-a nikada nije bio), i koliko god žučna debatovanja o tome da li je najveći i najgenijalniji trener kog je američki fudbal ikad video još nastavile da žive, preko jedne činjenice mu se, ma koliko odbojan, nevoljen i namrgođen bio, ne može tek tako preći – Bil Beličik je, to kažu brojevi i statistike, a oni ne mare za to je li neko voljen ili ne, osvojio 6 Superboulova (zapravo, kao pomoćni trener osvojio je još dva sa Njujork Džajantsima, ali se u trci za najuspešnijeg HC-a u istoriji takmičenja oni ne računaju), 9 finala konferencije (samo sa Petsima) i ostvario 31 plej-of pobedu.
Jedina kolona u kojoj još uvek nije izbio na prvo mesto jeste broj pobeda u regularnom delu sezone (zauzima treće mesto sa 302 pobede, dok su ispred njega Džordž Halas sa 318 i Don Šula sa 328), ali, ako je verovati pisanju ESPN-a i ostalih američkih medija, nekolicina timova već se dalo u trku za potpisivanje Beličika, pa ni obaranje ovog rekorda ne deluje toliko nemoguće.
Međutim, Beličikov legacy i uticaj koji je za ove 24 godine izvršio ne samo na Petriotse već i na čitavu ligu, mnogo je više od nedostižnih brojki i statističkih podataka. Ono što se verovatno može smatrati njegovim najvećim uspehom, a bez čega isto tako verovatno ne bi bilo ni tih gorepomenutih rekorda i cifri, jeste Tom Brejdi, najbolji kvoterbek u istoriji Lige.
Da li je Beličik postao to što je postao zahvaljujući Brejdiju, ili je Brejdi postao jedan od najvećih i najuspešnijih lidera u istoriji ne samo fudbala već i čitavog profesionalnog sporta, to je debata nerešiva, bezizlazna, poput one o tome šta je starije, kokoška ili jaje.
Činjenica je da, da im se te 2000. godine putevi nisu ukrstili, verovatno ni jedan ni drugi ne bi dostigli visine sa kojih trenutno blaženo i neprikosnoveno posmatraju sve te igrače i trenere ispod, kao što je činjenica i da je Beličik, uz asistenciju tadašnjeg trenera kvoterbekova u Petriotsima Dika Rehbeina, bio taj koji u moru kukolja uspeo da iščačka taj jedan zlatni klas žita.
Da je Beličik, na kraju krajeva, bio taj koji je nakon povrede Drua Bledsoua 23. septembra 2001, u drugom kolu sezone protiv (oh, gle ironije) Džetsa, odlučio da šansu pruži mladiću koji je prošle sezone bio četvrti kvoterbek ekipe, i koji sa pozicije startnog QB-a više nikada nije sišao, i koji je bio Beličikov glavni šraf u svih 18 godina koje su nakon toga usledile.
O tome koliki je uticaj Beličik izvršio na Brejdijevu karijeru možda i ponajbolje govori objavom kojom se juče osvrnuo na Beličikov rastanak s klubom koji, nakon njih dvojice, više nikada neće biti isti.
“Neverovatno sam zahvalan što sam imao priliku da igram za najboljeg trenera u istoriji NFL-a”, napisao je Brejdi na svom Instagram nalogu.
“Nikada ne bih postao igrač koji sam bio bez tebe, treneru Beličik. Zbog toga ću ti zauvek biti zahvalan, i želimi ti sreću u budućnosti, ma šta u njoj odabrao.”
Jedini put kada je Beličik načinio ogromnu grešku bilo je kada je, prema pisanju Fox Sports-a, dopustio da Tom Brejdi (zbog čega drugog nego zbog novca) napusti Petriotse i potpiše za Tampu.
Nakon Brejdijevog odlaska iz Foksboroua, za Petriotse je sve krenulo nizbrdo, i od onog ubojitog napada koji je 2015, 2017. i 2019. osvajao Lombardijev trofej uskoro nije ostao kamen na kamenu, pa su u jednom trenutku, ne stigavši ni da shvate šta se dogodilo, Petriotsi ostali ne samo bez Brejdija, već i bez njegove dve omiljene hvatačke opcije – tajt enda Roba Gronkovskog i risivera Džulijana Edelmana (tu treba dodati i Danija Amendolu koji je Patriote napustio još dve godine ranije).
Nakon tih odlazaka na Žilet stadion došli su neki novi igrači, poput Kema, Meka Džonsa, Ezekiela, ali, što bi rekao Nenad Kačar iz Dubočice, ispostavilo se da to baš i nisu neki igrači. Tako su Nju Ingland Petriotsi, sa mesta najbolje (zbog toga, naravno, i najomraženije) ekipe NFL-a u 21. veku, a možda čak i u istoriji Lige, polako ali sigurno počeli da klize u ambis mediokriteta (od odlaska Toma Brejdija, Petriotsi nisu upisali više nijednu play-off pobedu), da bi ove sezone, kao ubedljivo najlošija ekipa AFC-a sa skorom od 4 pobede i 13 poraza, ne uspevši da se prilagode novim trendovima koje diktira Liga, ne samo dotakli dno tog ambisa, već u njemu i iskopali rupu, legli u nju i zatrpali se zemljom.
Zato je nešto moralo da se menja, i to nešto bio je Bil Beličik.
“Zauvek ću biti ‘Patriota’, i radujem se svakom povatku ovde”, rekao je juče Beličik na oproštajnoj konferenciji za medije, samo što ovoga puta nije bilo nikakvog salveta niti nažvrljane poruke. Ovoga puta bilo je samo emocija, doduše malo škrtih, onako Beličevskih, ali i dalje emocija.
“Otkako sam došao ovde, imali smo viziju o stvaranju šampionskog tima. U tome smo i uspeli, onako kako nisam mogao da zamislim ni u najluđim snovima. I zbog toga sam danas veoma ponosan. Ostala su lepa sećanja, sećanja koja ću nositi sa sobom do kraja života.”
Eri Nju Ingland i Bila Beličika tako je došao kraj, ali će se „beličizam“ nastaviti. Jer, novi trener Petriotsa biće Džerod Mejo, jedan od njegovih najmlađih i najvernijih asistenata.
Mejo će se naći se pred nimalo lakim zadacima vraćanja Petriotsa na stare staze uspeha i izlaženjem iz Beličikove senke koja će sasvim sigurno još dugo ostati da visi nad Žilet stadionom.
I koliko god trentutno delovalo da će povratak Petriotsa u sam vrh takmičenja predstavljati golem izazov, pokušaj izlaženja iz Beličikove senke biće još golemiji. Jer ono što je Beličik s Petriotsima za protekle 24 godine uspeo da uradi teško da će iko ikada uspeti da nadmaši.
Post Views: 24
