Sve je bilo neizvesno do samog kraja, kako to obično biva. Najava i priprema za Zimske Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine tekle su u uslovima koji nisu bili naklonjeni zimskim sportovima. Pod vedrim nebom i suvim vremenom svi su bili u pomalo paničnoj atmosferi.
Onda je stigao 8. februar, nebo se zatvorilo gustim oblacima i sneg je prekrio Sarajevo. I dok je mećava zatrpavala svu zabrinutost koja se osećala, euforija koja joj je pretodila, koja je tekla čitavim gradom i tadašnjom Jugoslavijum samo je porasla.
„Svi smo osjetili veliko olakšanje kad su igre otvorene“, kaže Zdravko Lipovac, i sam iz Sarajeva, koji je tada kao radijski sportski reporter uživo prenosio takmičenje u bobu i sanjkanju. „Danima prije početka Olimpijade smo bili jako zabrinuti jer nije bilo snijega. U ovo doba godine u Sarajevu i na okolnim planinama uvijek ima snijega, ali te godine – ništa. A onda je noć prije početka natjecanja počelo padati, palo ga je metar. To je bilo idealno“, priseća se on za DW.
Iako zetečeno, Sarajevo je bilo spremno na ovo iznanađenje. Svi građani organozovali su se da pomognu u raščišćavanju snega, kao i sama vojska koja je doprinela da se u ekspresnom roku očiste sva borilišta na Jahorini, Bjelašnici, Igmanu i Trebeviću i grad doveli u stanje spremno za takmičenje.
I dok je sneg vejao, tačno u 15:44 časova klizačica Sanda Dubravčić, na stadionu Koševo zapalila je baklju u znak početka ZOI. “Sarajevo je živjelo za Zimske olimpijske igre, to se moglo vidjeti na svakom koraku, ljudi su bili topli, srdačni i odlični domaćini”, opisala tadašnju atmosferu Dobravčanin.
Kao jedno lepo sećanje na Sarajevo i celu Jugoslaviju, koje i dalje gori i predstavlja nostalgičnu uspomenu. Bile su to godine koje su došle nakon Josipa Broza Tita. Zemlja je živela poslednje dane svog “zlatnog perioda”, i pokušavala da pokaže jedinstvo.
Odluka iz Atine
O ideji da se Sarajevo kandiduje za domaćina ZOI pričalo se još u 70-tim. O tome se maštalo, ali i malo više od toga. Jer je 1977. godine već postojala detljna studija o „mogućnosti organizovanja ZOI“ u Sarajevu koja je te godine usvojena. Naredne godine na stolu Međunarodnog olimpijskog komiteta stajale su tri prijave – japanski Saporo, švedski Geteborg i Sarajevo.
„Sarajevo se nametnulo kao kandidat pre Slovenije možda i zbog snage Mikulića. Ali, organizaciono gledano, Sarajevo je bilo idealno. Nije postojao grad u kome bi se sva takmičenja organizovala na dvadeset minuta od aerodroma. Ali, to nije bio sarajevski projekat. Išli smo po celoj zemlji i dovodili najbolje ljude koji postoje u svojim oblastima, pre svega u ugostiteljstvu, da budu tu u Sarajevu. Pahulju i Vučka je crtao Slovenac. Baklja je iz Grčke došla u Dubrovnik, pa išla kroz celu Jugu u dva kraka. Veličina sarajevske Olimpijade se tek danas može videti. Ko bi danas mogao tako da je organizuje? Danas je sve pitanje budžeta. Mi smo tada prodavali ‘foru’. Nije bilo nikakvih brejnstorminga i marketinških trikova. Pobedili smo sa humorom raje“, sećao se u jednoj priči Nedeljnika Zoran Avramović.
Ali ne mogu se baš sve zasluge prepisati sarajevskom šarmu i šali. Ono što je presudilo u konkurenciji da baš Sarajevo bude izabrano jeste što je jugoslovenska delegacija ponudila „moderan koncept vrlo zgusnutog prostora prečnika 32 kilometara“, unutar koga bi se odvijao celokupni program.
I tako su se zvezde nad sarajevskim nebom poklopile, jer je Saporo već bio domaćin OI, a Geteborg bi takmičenje organizovao na više mesta udaljenih nekoliko kimetara, što se komisiji MOK-a nije dopalo.
„Volimo Jureka više nego bureka!“
Nakon što je zapaljena baklja, zakletvu sportista je položio skijaš Bojan Križaj. Simpatično je da je tokom reči zakletve zastao jer je zaboravio reči, ali mu je gromoglasni aplauz podrške osvežio pamćenje. OI su zvanično otvorene proglasom tadašnjeg predsednika predsedništva SFR Jugoslavije – Mika Špiljak. Od čitave euforije mnogima je promaklo i da je gradonačelnik Sarajeva Uglješa Uzelac zamahnuo “pogrešnom” olimpijskom zastavom. Naime, na olimpijskoj zastavi prvi krug do jarbola je plave boje, a Uzelac je u rukama držao zastavu s prvim crvenim krugom.
Međutim to su sve sitni propusti koje niko ne pamti. Ipak su uspesi ono što iz sećanja ne bledi. Odsjaj srebrne medalje koju je osvojio Jure Franko i dan danas sija, i pored Vučka prva je sledeća asocijacija na ZOI u Sarajevu.
Jure Franko je te godine osvojio srebro u veleslalomu i na taj način Jugoslaviji doneo prvu medalju na zimskim olimpijskim igrama u istoriji. Povodom njegovog uspeha nastao je čuveni stih: “Volimo Jureka više nego bureka!”.
“Veoma mi je drago kada se toga setim, a slogan – volim Jureka više od bureka – smislili su tada veoma popularni ’Nadrealisti’ koje je predvodio Nele Karajlić. Cela naša država u tom trenutku bila je ujedinjena u Sarajevu. Taj period vidim kao poslednji veliki romantični trenutak tadašnje države. Svako ko je živeo i radio u Jugoslaviji bio je, na neki način, vezan na Olimpijske igre. To je bio izuzetno veliki poduhvat za celu državu. Sarajevo i Sarajlije su se pokazali u najboljem mogućem svetlu, a to je potvrđeno i time što su baš te Zimske igre 1984. proglašene za najbolje do tada. Ono što je posle toga usledilo u tom gradu, ali i u celoj Jugoslaviji, dijametralno je suprotno toj romantici, lepoti čovekovog duha i idealima humanosti koje sa sobom nose Olimpijske igre“, ispričao je jednom prilikom Jure Franko.
Na igrama je učestvovalo 1.272 sportista iz 49 zemalja, a prvi put se u istoriji olimpijskih igara na njima pojavio i jedan afrički skijaš, Lamine Gueye iz Senegala.
Vučko
Te godine u reklamnom bloku na jugoslovenskim televizorima iskakao je i pojavljivao se mali vuk, na sankama, skijama i klizaljkama, dok u spustu Čolinim glasom lagano peva: “Sarejevooooo”.
Taj mali vuk je bio maskota ZOI u Sarajevu. Vučka, kako su ga nazvali, ilustrovao je akademski slikar Jože Trobeca iz Kranja, iz Slovenije. Vučko je imao širok osmeh i narandžasti šal sa pahuljicom. Namera autora maskote bila je da se ljudi “sprijatelje” sa životinjama, a međunarodni olimpijski komitet je kasnije izjavio da se u tome i uspelo.
Vučku je za sve reklame glas pozajmio Zdravko Čolić, koga su mnogi turisti tada juruli po gradu kako bi ga upoznali, očarani šarmom maskote.
Figurice maskote u različitim oblicima mogle su se naći širom zemlje. Mogao se naći i kao ukras na garderobi, kao i na šerpama i sudovima za spremanje hrane. Tada je zabeležena rekordna prodaja šalova i igračaka sa olimpijskom simbolikom, zahvaljujući upravo Vučku, koji i dalje nije oboren.
Rat je sve razorio
Osam godina kasnije tome više nije bilo ni traga. U tadašnjoj Jugoslaviji se vodio brutalan rat, nacionalisti su na različitim stranama razarali i komadali zemlju, a vojska bosanskih Srba opkolila je Sarajevo.
S planina, gdje su za Zimske igre izgrađeni brojni sportski objekti i hoteli, granatirali su grad u dolini. „Nažalost, sve je uništeno. Na Trebeviću su uništili stazu za bob i sanjkanje, koja je bila najskuplji sportski objekt. I velika sportska dvorana Zetra u gradu, koja je izgrađena posebno za natjecanja u hokeju i umjetničkom klizanju pogođena je i izgorila“, prisjeća se sportski novinar Lipovac. Sarajevo je najviše granatirano s Trebevića, „odatle su imali grad kao na dlanu”, kaže. Njegov stan, koji se nalazio u nekadašnjem Olimpijskom naselju za novinare na Dobrinji, također je pogođen granatom, piše DW.
Iako možda vše nema fizičkih uspomena, kao što je staza za bob, ipak ostaje sećanje svih onih koji su doživeli i proživeli ZOI u Sarajevu, i priče za sve one koji nisu.
Olipmijske igre u Sarajave ostaju pečat jednog vremena koga više nema.
Post Views: 280
