Živka Ružića zvanog Ćure, narodnog pesnika i guslara iz Rušnja, poznavali su svi posetioci predratnih vašara u Beogradu i okolini. Ovaj nadareni stihoklepac svojim lascivnim stihovima, od kojih bi se i sam Vuk Karadžić zacrveneo, uveseljavao bi razdragane panađurlije ali i vesele goste lokalnih kafana, koje bi u toku dana obilazio. Ipak, najvernija publika su mu bile snaše sa pijaca, koje bi se kikotale na svaku ispevanu bezobraznu strofu iz njegovih poskočica, stidljivo rukom prikrivajući osmeh.
Kada bi prilike dozvoljavale Živko bi atmosferu uozbiljio svojim opusom hajdučkih pesama koje su toliko bile popularne da ih je kao knjižice štampao i vrlo uspešno prodavao. Nisu to bile epske pesme o čuvenim hajducima-div junacima u borbi protiv Turaka, već stihovi posvećeni onim drugim hajducima-zulumćarima, kojih se narod plašio. Takve pesme i priče opijeno su se slušale, poput najuzbudljivijih radio drama. U njima su opisivani poduhvati, zločini i, najčešće, tragični svršeci ovih anti junaka. Bila je to jedna vrsta oduška, zbog činjenice da opevanih hajduka više nema među živima, jer dok su bili neuhvatljivi, na sam pomen njihovih imena nastajala bi panika. Više puta je Beogradom prostrujala vest kako je neki hajduk viđen u tramvaju, na ulici ili kako se izazivački vozi čezama, a u par navrata poneki lakomisleni šaljivdžija bi, lažno se predstavljajući, unosio potpuni nemir među mirne građane. Tada su se zaključavale kapije, tulila svetla i u pojedinim delovima grada bi do jutra zavladao zastrašujući nespokoj.
Poslednja dva hajduka iz beogradskog atara bili su Miloš Mitrović iz Žarkova i njegov ništa manje opasni kompanjon iz Ostružnice, Milisav Sušić. Dok je Milisav važio za tipičnog kriminalca, prekaljenog u sremsko-mitrovačkom zatvoru, misterija oko Miloša Mitrovića je bila utoliko veća, jer je poticao iz imućne porodice i do svog hajdukovanja i sam važio za uglednog domaćina. Šta se to desilo u njegovoj psihi i koja vrsta nepravde ili izazova ga je, nakon Prvog rata i povratka iz zarobljeništva, odvela u šumu? Važio je za čoveka finih manira koji je čak i pljačke rešavao autoritetom a ne grubom silom. Imao je običaj da u toku razbojništva sa preplašenom žrtvom prozbori po koju rečenicu, zajednički popiju rakijicu i da primopredaju novca obave, poput poslovnih partnera. Skoro uz izvinjenje što to čine, ali i pretnju žrtvama da o susretu nikom ne govore, razbojnici bi nestajali u tmini. Ipak, Mitrović i Sušić su važili za opasne razbojnike spremne na sve. Pripisivana su im mnoga nedela, razbojništva i ubistva, čak i onda kada sa određenim događajem nisu imali nikakve veze. Krajem juna 1933. u velikoj žandarmerijskoj poteri po Košutnjaku, nesrećnom igrom sudbine, smrtno je stradao ljubavni par koji se, uplašen vikom, pritajio u nekakvom žbunju. Podjednako uplašeni žandarm ishitreno je reagovao na sumnjivi šum, pripucao, i tragedija je bila neizbežna. Krivica je pripisana hajducima, jer da nije bilo potere za njima, ne bi došlo ni do tragedije, glasila je logika.
Podstaknut visokom novčanom nagradom koja bi dovela do hapšenja neko je, novembra 1933. godine, obavestio žandarme sa Uba da se ozloglašeni razbojnici kriju u selu Draževac, u kući udovice Darinke Ranković. U toku noći kuća, smeštena na obodu sela, bila je opkoljena a u zoru je iznenađene hajduke, pri izlasku u dvorište, sasekao plotun iz desetina pušaka.
Nesrećna udovica, zajedno sa rođacima koji su živeli u neposrednoj blizini, bila je proglašena za opasnog jataka. Nezaštićena, praktično sama, nije znala kako da se odbrani od optužbi koje su išle toliko daleko da su je novine i seljani proglašavali čak i hajdučkom ljubavnicom. Par godina ranije njenog muža, bivšeg artiljerijskog podnarednika, odnela je tuberkoloza, dok su se deca, poput semena maslačka rasula kud koje. Najstariji Aleksandar-Leka, kao pripadnik zabranjene komunističke partije, u tom trenutku se nalazio u sremsko mitrovačkom zatvoru. Na saslušanju Darina odbrana glasila je da je jatakovala nevoljno. Hajduci su u njenu kuću došli da joj, navodno, preko odbeglog Milisava Sušića, donesu pozdrave od sina. Kao svaka majka, željna vesti o sinu, primila ih je u kuću a kada su poželeli da se tu pritaje i privremeno sklone, iz zahvalnosti ali pomalo i iz straha, nije bila u stanju da ih odbije.
Najveće iznenađenje nastalo je prilikom pretresa ličnih stvari ubijenih. Za razliku od drugih odmetnika koji su u torbama sa sobom nosili provijant, obično komad slanine i koricu proje, u šareno tkanoj torbi Miloša Mitrovića žandarmi su pronašli čist veš, uredno složenu šajkaču, kutijicu aspirina, zavoje, pribor za brijanje, parfem i kolonjsku vodu, kao i čitavu malu biblioteku. Uz desetinu raznih pesmarica našli su se i romani „Nana“ Emila Zole i „Svet pod morem“ Žila Verna. Hraneći svoju dušu umetnošću, Miloš je dokolicu između razbojništava prekraćivao knjigom.
Godinama su gusle Živka Ružića ječale, prateći stihove o hajdukovanju Sušića i Mitrovića. Vremenom su se umorile i možda bi se na poslednje beogradske hajduke i zaboravilo da se nekoliko godina kasnije na sceni Narodnog pozorišta nije pojavio neobični baletan. Seljačko odelo i opanci šiljkani otkrivali su mu poreklo, ali spram njih, izraziti talenat za igru, ljubav prema baletu i uglađeni maniri unosili su određenu zbunjenost među starijim kolegama. Mladi baletan Ivan Mitrović, rodom iz Žarkova, bio je sinovac nikog drugog do uglađenog hajduka Miloša Mitrovića, od koga je na svu sreću, nasledio samo ljubav prema umetnosti.
Izvor: FB grupa Bio jednom jedan Beograd/ Zoran Zivkovic
Na fotografiji našeg dragog Ace Simića.
