Slavko Vorkapić je rođen 17. marta 1894. u Dobrincima kod Rume. Bio je američki filmski teoretičar, montažer i reditelj srpskog porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije; predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Zastupnik shvatanja filma kao specifičnog i autohtonog medijuma koji se može tumačiti sa stanovišta psihologije geštalta, on u filmu vidi dinamično-plastični vizuelni potencijal nezavisan od pozorišta, literature ili bilo koje druge umetničke discipline. Kao stvaralac poznat po sekvencama takozvane „stvaralačke montaže” u holivudskim filmovima drugih reditelja iz tridesetih i četrdesetih godina. Samostalno režirao, pored niza dokumentarnih filmova, i eksperimentalna ostvarenja „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Fingalova pećina” (Fingal’s Cave, 1940), „Šuma šumori” (Forest Murmurs, 1941) i jugoslovenski dugometražni igrani film „Hanka” (1955)…
Slavko Vorkapić je umro 20. oktobra 1976. godine, od srčanog udara za vreme posete svom sinu Edvardu u Mihasu u Španiji, gde je i sahranjen.
Odrastao je i školu učio u Sremskoj Mitrovici i Zemunu. Posle šestog razreda gimnazije prešao je u Beograd i upisao se u tadašnju Umetničku zanatsku školu, a 1912. dobio je stipendiju Matice srpske i nastavio studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Rat 1912. godine zatekao ga je kod sestre u Kruševcu. Za vreme rata bio je nastavnik crtanja u gimnaziji u Kratovu. Posle povlačenja, preko Crne Gore i Albanije, dospeo je sa ostalim izbeglicama u Francusku. U Parizu je odmah primljen u Akademiju lepih umetnosti („Academie des Beaux Arts”), ali je tu bio svega godinu dana i slikarske studije nastavio u slobodnoj akademiji Ranson na Monparnasu. Međutim, ljubav prema filmu sve se više manifestuje, i izvrsni američki filmovi sa Čaplinom, Daglas Ferbanksom, Viljem Hartom i drugima, Grifitovi filmovi i filmovi Ensa, sve ga više učvršćuju u uverenju da će on svoje namere, ideje i snove najbolje moći da ostvari putem filma. U to doba francuski film „tapkao je u mestu” i jedino što je bilo značajno bili su teoretski članci Kanuda ili oduševljeni napisi Luj Delika. Vorkapić je osetio „da to nije to” i da ako želi – a on je to želeo – da stvori nešto umetničko, on to može da postigne samo u SAD. Ali da se želja ostvari da putuje u Ameriku trebalo je mnogo pokušaja. Najzad, umešala se malo i sreća.
Krajem 1920. pružila mu se prilika da putuje u Ameriku i to luksuznim brodom „Il d Frans”, kao čistač palube. Svejedno, glavno je bilo stići u Njujork, a odatle u San Francisko i najzad 1921. u Holivud, i sve do 1927. godine njegovi planovi će se ostvariti samo delimično i retko. U prvo vreme bavio se slikarstvom i imao izvesnog uspeha, pa je čak jedno vreme izgledalo da će napustiti film, jer male uloge u nekim filmovima Reks Ingrama (mladi Napoleon u „Skaramušu”), nisu ga mogle zadovoljiti. Tek je 1927. godine, u saradnji sa Florejom, uspeo da ostvari prvi film „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413”. I ta filmska satira, donela je prvo priznanje i pomalo slave i uspeh. Odmah sutradan „Paramaunt” ga je angažovao kao „specijalistu” za umetničku montažu i umetničke efekte. Vezan nekoliko godina ugovorom za to preduzeće prelazi docnije kod RKO pa MGM da bi najzad, uoči rata postao slobodni umetnik filma. Godine 1948, ostvario je davnašnju želju, a to da kao pedagog svoje znanje prenese na druge. Postao je profesor filmske katedre na univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu. Za sve vreme Vorkapić je pisao studije o estetici filma, o filmskom jeziku, o vizuelnoj poeziji itd.
Od filmova koje je sam režirao i snimio u prvom redu ističu se kratkometražni umetnički filmovi, vizuelne ilustracije Vagnerove i Mendelsonove muzike: „Šume šumore” (1940) i „Fingalova pećina” (1941). Za vreme rata režirao je „Redova Smita” (1942) istoriju jednog od miliona američkih regruta. Od velikog broja filmova na kojima je sarađivao kao umetnik montaže bilo kao stručnjak za razne umetničke, svetlosne, vizuelne efekte, kao majstor u osvetljavanju izvesnih tema putem simbola psihološkim ili ritmičkim naglašavanjem asocijacija, pomenućemo samo nekoliko najznačajnijih: poetične scene iz „Davida Koperfilda”, poletne momente iz filma „Dobra zemlja”, zatim vanredne sekvence „Mister Smita u Senatu” i „Jovanke Orleanke” i najzad, prolog filma „Zločin bez strasti”..
„Hvala ti Vorki! Divim ti se i poštujem tvoj neizmeran doprinos filmu… Uneo si nešto novo, nešto maštovito u film i magiju koja je spasavala loše filmove, a uzdizala dobre. Iz ličnog iskustva znam koliko si stvaralaštva uneo u moje filmove… Volim te kao velikog umetnika”
— Frenk Kapra, reditelj
„Uvek sam verovao da je stvaranje filma u osnovi umetnost, a ne industrija.”
— Slavko Vorkapić, filmski umetnik
Izvor: FB Rojalistički klub
