Miodrag Miki Jevremović je bio srpski i jugoslovenski pevač zabavne muzike. Rođen je 27. marta 1941. godine u Beogradu. Deo svog detinjstva je proveo u Požarevcu a deo u Valjevu.
U bivšoj SFRJ bio je veoma popularan šezdesetih i sedamdesetih godina. Učestvovao je na tadašnjim festivalima: „Vaš šlager sezone” (Sarajevo), „Beogradsko proleće”, „Zagrebački festival”, „Opatijski festival” i „Splitski festival”. 1990ih godina je učestvovao i na letnjim festivalima u Crnoj Gori. Sarađivao je sa mnogim kompozitorima u zemlji i inostranstvu (Boris Bizetić, Mikis Teodorakis idr).Početak karijere obeležile su pesme: „Mama”, „Pijem” i „Osamnaest žutih ruža”. Kasniji hitovi su bili: „Ako jednom vidiš Mariju”, „S kim si sada kad je tužno vreme” i „Pesnikova gitara”. Noviji hitovi su: „Grkinja”, „Lihnida” i „Neka toče staro vino”.
Sedamdesetih godina, pored Đorđa Marjanovića i Radmile Karaklajić, bio je veoma popularan u SSSR. Pored muzike, velika ljubav mu je šah, te je učestvovao na više turnira u zemlji i inostranstvu. Najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom. 27. decembra 2016. godine doživeo je moždani udar. Naredne dve nedelje je bio u komi. Preminuo je 13. januara 2017. godine. Pored muzike, velika ljubav mu je šah, te je učestvovao na više turnira u zemlji i inostranstvu. Najveći uspeh mu je remi sa svetskim prvakom Anatolijem Karpovom.
Preživeo popularnost
Legendarni pevač Miki Jevremović govorio je da je od svega najvažnije preživeti popularnost. U tome je uspeo zahvaljujući vaspitanju i publici! Šezdesetih godina postojao je rivalitet između njegovih fanova i obožavalaca Đorđa Marjanovića. Jevremović je imao „mikiste”, a Marjanović „đokiste”. Pristalice dveju velikih jugoslovenskih muzičkih zvezda gotovo istovremeno su 1963. osnovale klubove obožavalaca.
– Bili su to mladi ljudi s kojima sam se stalno družio – rekao je Miki u jednom intervjuu za Novosti. – Posle mnogobrojnih turneja po Rusiji, dočekivali su me na aerodromu, išao sam na njihove rođendane i roditeljske sastanke. Bila je to ozbiljna organizacija sa predsednikom kluba, sekretarom, kao i sa stalnim prostorijama.
Obožavaoci su odgovarali na njegova pisma i birali repertoar svom idolu. Na njihov predlog Jevremović je snimio Osamnaest žutih ruža, Zelenog druga, Tata, vrati se, Dilajlu… „Mikisti” su imali klubove u Paraćinu, Ćupriji, Osijeku, Požarevcu, Makedoniji… Jevremovićevi i Marjanovićevi simpatizeri su se utrkivali između sebe ko će na njihove nastupe doneti više cveća i transparenata. Đorđe i Miki su bili rivali na sceni, ali van nje veliki prijatelji. Marjanovićeve reči o tome ostale su zapisane u Jevremovićevoj monografiji povodom 50 godina rada.
– Naše karijere bile su povezane neraskidivim nitima muzike, koja je bila i ostala naš život – napisao je Đorđe. – Divio sam se i uživao u svakoj Mikijevoj pesmi. Možda to čudno zvuči, jer smo bili veliki rivali na sceni. Taj rivalitet stvorili su „đokisti” i „mikisti”, koji su bili nepomirljivi u svojoj ljubavi prema nama. I dok smo Miki i ja drugovali, oni su „ratovali“, sve do naše zajedničke pobede na festivalu „Beogradsko proleće”, kada smo u alternaciji pevali divnu pesmu Žarka Petrovića „Dve crvene ruže”. Uz zahvalnost, što za prijatelja imam tako divnog čoveka i umetnika, želim da njegove pesme ostanu upisane za sva vremena.
Jevremović nikad nije zaboravio ni druženje sa prijateljima Branom Crnčevićem, Duškom Radovićem i školskim drugom iz valjevske gimnazije Matijom Bećkovićem. Ali, nisu ni oni! Na događaj iz davnih dana, podsetio je jednom prilikom Bećković:
– U vreme najveće slave i bogatstva nisam siguran da li mi je Miki dao ili pozajmio nešto para. Ali sam siguran da sam ih uzeo i da mu ih nikad nisam vratio, nadajući se da je on to zaboravio. Ovo je prilika da spomenem ono što mi nikad nije pomenuo i posle toliko decenija, da mu bar na ovaj način zahvalim i uzvratim. Znam da pamtim.
Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih izvođača zabavne muzike bio je strastveni zaljubljenik i u šah. Mnogi koji su sa njim odmerili snage kažu da je u tome bio odličan, a da nije počeo da peva i da mu se nije dogodila velika popularnost, verovatno bi postao šahovski velemajstor. Igrao je na mnogim turnirima u zemlji i inostranstvu, a još se prepričavaju njegovi mečevi sa šahovskim velemajstorom Ljubomirom Ljubojevićem. U svoje najveće uspehe ubrajao je remi sa nekadašnjim svetskim prvakom Anatolijem Karpovom. Sa njim je igrao simultanku i 2015. u Valjevu, a učestvovali su i Ljubivoje Ršumović i Dragoslav Šekularac. Svojevremeno je u simultanoj partiji na 26 tabli pobedio i nekadašnjeg svetskog šampiona u šahu Mihaila Mojsejeviča Botvinika.
– Bio je ljut kao puška kada je izgubio od mene – govorio je o tom događaju Jevremović. – Igrao je na 25 tabli kada je došao, jedva su ga ubedili da me ubace da igram kao 26. Morao sam da objašnjavam da sam pevač, da sam popularan u SSSR, da me tamo veoma vole i uskočio sam preko broja. Kada je Botvinik predao partiju bio je ljut na organizatore, ispostavilo se da sam i šahista, a ne samo pevač. Oni su govorili o meni samo kao o pevaču, a ne kao o velemajstorskom kandidatu koji je na mnogobrojnim turnirima tukao mnogo jače šahiste, kao recimo velemajstora Rajkovića. Tukao sam jednom i Ljubojevića, ali je tad bio klinac.
Umro je u Beogradu 13. januara 2017. godine.
Izvor: FB Rojalistički klub
