„Ikona srpske književnosti”, žena koja je pisala muški
Gordog i prekog pogleda, mudra, stamena i hrabra, a zapravo osetljiva, krhka i nežna, tako bi se mogla opisati Isidora Sekulić, književnica, publicista, likovna kritičarka, esejista i prva članica Srpske akademije nauke i umetnosti.
„Izuzetna pojava na književnoj sceni u periodu kada se položaj žena u književnosti nije toliko uvažavao“, kaže Predrag Petrović, profesor na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dodaje da je uspela „da istrpi sve napade i ostane verna sebi i pisanoj reči.“
„Njeni prevodilački radovi i ta neverovatna privrženost književnosti je nešto što se zaista i u drugim razvijenijim kulturama retko nalazi“. Upravo sa njom se, kako kaže, postavljaju temelji pozicije književnice na srpskoj, javnoj, književnoj sceni.
„Književnost, ali i umetnost u celini posmatrala je kao vrhunsku mogućnost čoveka da prevaziđe sve društvene i istorijske ograničenosti koje im nameće društvo i tradicija“, priča ovaj beogradski profesor. Umrla je pre tačno 65 godine u Beogradu, a u pola veka stvaranja ostavila je veliki broj dela, eseja, putopisa i likovnih kritika.
Ratni tragovi
Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, ali je „ona bila dovoljno mudra da se prilagodi tim okolnostima ratne scenografije u kojoj je provela najveći deo života“, priča Laura Barna, književnica koja je godinama istraživala život Isidore Sekulić.
Glad i siromaštvo nisu je zaobišli, pa se zimi smrzavala jer nije imala ogreva, tek bi pred noć zapalila po koju cepanicu koju je donosila iz šetnje po Topčideru, beogradskom naselju gde je živela.
„Samo da ogrije prste kako bi mogla da piše ili da kuca na pisaćoj mašini“, priča Barna.
Ali su deca iz komšiluka kojoj je držala časove jezika odlazila na obližnju prugu i u džepovima kaputića sakupljala ugalj koji bi ispao iz pretovarenih nemačkih vagona vozova i ostavljali ga pred Isidorinu kapiju prepričava ova spisateljica.
„Neretko su joj donosili u šerpicama i povrće iz bašte, jer je Isidora u ratno vreme odbijala da pretvori dvorište u povrtnjak“.
Zbog siromaštva bila je prinuđena i da proda klavir, što joj je, kaže Barna, teško palo, jer joj je muzika mnogo značila.
„Nije htela da zna u koju kuću odlazi, jer je znala da ga je kupio neki vlasnik obližnje vile.
„Ostavila je partituru na dirkama i izašla u šetnju dok su ga iznosili iz kuće“, dodaje Barna.
Iako nije bila direktno izložena borbama, ratna iskustva koja je osećala u svakodnevnom životu najbolje je opisala u zbirci pripovedaka Iz prošlosti koja je objavljena po završetku Prvog svetskog rata, zapisao je Dragan Babić, naučni istraživač.
Ona, kako piše Babić, svedoči životu u porobljenoj domovini i svakodnevnom životu Srba u Vojvodini i Slavoniji pogođenih ratom.
Česti odlasci do pijace i čajanke u pet
Isidora Sekulić se nekoliko puta selila.
Detinjstvo je provela u Rumi, Zemunu i Novom Sadu, gde je pohađala i Višu devojačku školu.
„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, moje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna.
„Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala“, opisala je Isidora detinjstvo.
Prateći put knjiga stiže do Berlina, gde je pre tačno jednog veka doktorirala.
Međutim, rana smrt svih njenih članova porodice promeniće joj život.
Zbog krhkog zdravlja još više će se osamiti.
„Povučena sam i živim među knjigama“, umela je da kaže.
Udavala se jednom, u Norveškoj, ali joj je suprug ubrzo preminuo.
Poslednja adresa na kojoj je boravila jeste prizemna kućica sa malom baštom, i „dvorišnim zvonom uvijenom u krpu“ na Topčiderskom brdu u Beogradu,
„U njenoj kućici sve je bilo sređeno do perfekcije“, kaže Laura Barna.
Dodaje da je Isidora često odlazila na pijacu, volela konje i uživala u čajevima.
Nekoliko godina pre smrti, za prijatelje je organizovala stalne čajanke četvrtkom u 17 sati.
„Njena kuća postajala je pravi epikurov vrt u kom se okupljala elita.
„Nenametljivo bi zadavala teme za razgovor, a posle diskusije bi sedala za klavir i muzikom završavala čajanke“, priča Barna.
Profesor Popović smatra da je možda tim nedeljnim druženjima uspela da „prevaziđe usamljenost i izdvojenost koja ju je pratila tokom života“.
Saputnici na meti kritike
Delo kojim će Isidora Sekulić postati vidljivija na tadašnjoj književnoj sceni objavljeno je 1913. godine – Saputnici.
Zbirku priča oštro će kritikovati Jovan Skerlić, jedan od najvažnijih književnih kritičara tog vremena u Srbiji.
Skerlić je tačno uočio sve odlike stila ove književnice, ali ih je negativno vrednovao, objašnjava Predrag Popović.
„Pripovedanje u prvom licu, što jeste glavna karakteristika ovog dela, bilo je novo za to vreme.
„Ona otkriva intimu, progovara otvoreno, a prisutni su i erotski momenti, doživljaji tela i sveta, to se njemu nije dopadalo“, dodaje profesor.
Skerlić je zamerao i što je sve napisano pod uticajem drugih knjiga i da nedostaje neposredni dodir sa životom, objašnjava Petrović.
„Cveće izniklo iz mastionice – tako je veliki kritičar opisao ovo prozno delo.“
Dodaje da je kritičar, pak, primetio nešto što će biti odlika književnosti 20. veka – književnik čitajući druga dela piše vlastita ostvarenja.
Kritika se odrazila na Isidorino potonje pisanje, kaže ovaj beogradski profesor, i napominje da ona nikada više neće pisati na taj način – otvoreno i u prvom licu.
„Pitanje je kako bi se njena proza dalje odvijala da je ta kritika izostala.“
Iako je ova književnica odavala utisak čvrste i stamene žene, Petrović napominje da se iz njenih pisama i prepiski moglo zaključiti da su je „napadi sa javne književne scene jako pogađali.“
U jednom od poslednjih intervjua, ona će se osvrnuti na Skerlićevu kritiku, izjavivši da je bio prek i nagao čovek.
„Nije razumeo da pravih nacionalizama nema bez internacionalizma, volim druge narode nacionalistički“, glasio je njen odgovor tada.
Pisma iz Norveške
Da voli druge tradicije, kulture i nacije najbolje će oslikati u Pismima iz Norveške, knjizi koja izlazi posle Saputnika.
U redovima koji nastaju iz njenih putovanja od Osla do Bergena, svet fjordova i netaknute prirode dočarava kroz prizmu drugih.
„Uspela je da pronađe pravi pripovedački izraz, jer se okreće drugim ljudima, kulturama, tradiciji, napuštajući intimni krug“, kaže Petrović.
Dodaje da je to njena najbolja prozna knjiga i „najbolji srpski putopis“.
Mnogo je putovala, ali ne kao turista već kao radoznali istraživač s namerom da kulturološke modele prenese u svoju zemlju, priča književnica Laura Barna.
„S putovanja je donosila reprodukcije, uramljivala ih ili lepila na kartone i kačila po celoj kući da se podseti u kojim je sve mestima boravila“, dodaje ova Beograđanka.
Tu strast prenela je i na jugoslovenskog pisca Ivu Andriću, prema kome je, kaže Barna, gajila posebnu naklonost.
Deset odela i suknja
„Digla se kuka i motika“, tako je Isidora Sekulić opisala ulazak u Srpsku akademiju nauke i umetnosti.
Pre početka Drugog svetskog rata, u februaru 1939, ova književnica postala je prva žena akademik, na predlog Bogdana Popovića, književnog kritičara i esejiste.
Njegovo mišljenje se nije dovodilo u pitanje, ali ostalim akademicima nije bilo po volji da se među njima nađe žena, navodi beogradski list Vreme.
Tesnom većinom, postala je dopisna članica, a deceniju kasnije i redovna.
Tih dana često su joj upućivali komentar – „postali ste član Akademije pod komunistima“, na šta je ona imala spreman odgovor.
„Da samo znate koliko su tada uvaženi akademici ogorčeno udarali pesnicama o sto na sednici i vikali: Nećemo žene u Akademiji!
„Ipak, ponosim se što sam prva žena u srpskoj Akademiji koja je tamo probila led.“
Bila je jedina žena među osnivačima srpskog PEN centra (Međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika), a bila je i na predsedničkoj poziciji te organizacije.
Istu ulogu imala je i u Udruženju književnika Jugoslavije.
Na meti Milovana Đilasa
Paralelno sa ulaskom u SANU, 1950-ih godina objaviće delo Njegošu knjiga duboke odanosti koju će osuditi Milovan Đilas, u to vreme jedan od najviših rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije.
Iako ju je Skerlićeva kritika pogodila i donekle uticala na njen dalji način pisanja, Đilasova osuda je bila znatno opasnija, ističe profesor sa beogradskog Filološkog fakulteta.
„Đilas je smatrao da je Isidorino prikazivanje Njegoša koje se vezuje za srpsku tradiciju i nacionalni identitet nije adekvatan način predstavljanja jedne ličnosti kao što je bio Njegoš“, objašnjava profesor Petrović.
Kako dodaje, tu dolazi do mimoilaženja među njima „jer je tada bila drugačija ideološka klima, godine kada se nije moglo javno govoriti i pisati.“
Što će i sama Isidora istaći u intervjuu godinu dana pre smrti.
„Prepala sam se da me ne uhapse, ubeđena sam da je hteo da me hapsi.
„To je bio direktan napad policije na mene, ispalo je da ne smem imati drukčije mišljenje“, izjavila je Sekulić, koja je posle Đilasove kritike spalila drugi deo knjige posvećen piscu Gorskog vijenca.
Najpoznatija književnica koja se ne čita
Laura Barna i Predrag Petrović smatraju da je ona književnica za koju su svi čuli, ali slabo čitali.
Saputnici su delo „koje nije odjeknulo kod šire publike, te knjiga ostaje hladna i daleka.“
„Nisam siguran koliko je naša čitalačka publika spremna za ono što su neki opisivali kao ples reči“, objašnjava Petrović.
Hronika palanačkog groblja nastala iz njenih redovnih obilazaka zemunskog groblja gde joj je sahranjena porodica, jedino je delo ove književnice sa kojom se susreću srednjoškolci tokom četvorogodišnjeg školovanja.
„Nikada neće biti zaboravljena, ali u kojoj meri će se zaista čitati, pitanje je bez odgovora“, smatra on.
Svesna dualizma Isidora je često za sebe govorila da se u njoj bore Isidora, Isa, Isika, Ajsedora, Dora, Ida, Idica, Crna Labudica, Pomahnitala Baba, kako su je sve zvali, priča Laura Barna.
„Danas je ikona srpske književnosti.
„Ona je pre svega bila hrabra žena“, ističe Barna.
Izvor: FB Rojalistički klub
