Na današnji dan pre 25 godina na Košarama 14. aprila 1999. svoj mladi život za svoju zemlju dao je i Branimir Negić iz Banja Koviljače. Imao je samo 21 godinu. I dan danas, 25 godina od njegove smrti članovi njegove porodice i prijatelji, školski drugari, komšije, poznanici ne mogu nad njegovim telom da odaju poštu onako kako bi želeli, jer je ono i dalje na Kosovu i Metohiji. Želja sada već pokojnog Branimirovog oca Milisava da nad sinovim telom zapali sveću nije ostvarena. Tome se još uvek nadaju majka Ljeposava i sestra Branka sa svojom porodicom. Rođena sestra (udato Maksimović) svom bratu jedincu posvetila je nazivom Još čujem korake tvoje. Njih čuje i dan danas i njima se još uvek nada. Kao i njegova majka Ljeposava.
Branimir je bio veselo dete, sa večitim osmehom, kako ističu njegovi najdraži nikada nije umeo da se naljuti, voleo je sport, imao je velike planove za život. Rođen je 25. februara 1978. godine u Loznici. Osnovnu školu je završio u Banja Koviljači a srednju Tehničko-šumarsku školu u Kraljevu, boraveći u internatu. Kako je zapisala njegova sestra Branka „po završetku školovanja, vratio se u Banja Koviljaču. Zaposlio se i radio samo godinu dana, a onda je došlo vreme da „oduži dug otadžbini”.
Roditelji su ga od najradnijeg detinjstva vaspitavali da ne laže, ne krade, bude pošten i čestit, požrtvovan, odan i vredan. A kakav bi i bio, s obzirom da su mu roditelj takvi…”
Bio je sportista, trenio je karate, bavio se košarkom, kasnije i fudbalom… Vikendom je silazio do Drine, voleo je da peca.
Na odsluženje vojnog roka otišao je u junu 1998. kao i njegovi mnogobrojni drugovi u Valjevo. Odatle su zajedno u noći 9-10. septembar 1998. krenuli vozom u Kosovsku Mitrovicu, odlazili su sa pesmom „Sve što želim u ovom trenutku”. U Juniku je uglavnom provodio vreme u Komandi, ali mu nije bilo strano ni da ode na teren, u slobodno vreme je pravio slova od pertli… Kada god se čuo sa roditeljima, govorio je da je dobro i da je pored drugova koje nikada ne bi napustio. U svoju poslednju akciju je krenuo 14. aprila 1999, rejon Karaule Košare, nosio je RUP umesto drugog vojnika, iako nije bio vezista, zapisano je o Branimiru na Instagram stranici Megdan.rs.
„Taj dan rame uz rame sa svojim najboljim drugom krenuo je sa osmehom na licu, hrabro uzdignute glave, kao i uvek pedantno nameštene kragne čak i posebno izglancane čizme, sa teškom opremom gazio je po dubokom snegu. Taj sneg je i doprineo da mu se noga zaglavi u nekom granju ispod istog. Po svemu sudeći vrebao ga je snajperista iz Legije koji je ubijao naše vojnike nemilosrdno od od 9 do 27. aprila…
Drug ga je povukao i zajedno padaju u zaklon, tada ga pogađa prvi metak u list, dok je previjao list – usledio je udarac u butinu. Svestan je bio da će se teško izvući sa obe ranjene noge, drugar ga održava svesnim dok se oko njih po snegu sve više širi crvena mrlja, treći udarac je bio koban. Uz zaleđen osmeh i pogled: „Šure, gotov sam…”, poslednje trenutke Branimirovog života su opisane su na stranici Megdan.rs
O ovom srpskom vojniku koji je svoj život ostavio na karauli Košare je govoreno i na Konferenciji o Kosovu i Metohiji, koju je organizovao kolektiv „Francuska – Srbija” prošle godine u februaru mesecu u Blan Mesnilu (u Francuskoj). Njegov brat od strica David Jakovljević (čitaocima medijskoj portala Rasejanje.info itekako poznato po mnogim aktivnosti u Francuskoj, predsednik udruženja Deca Jasenovca i od pre mesec dana i predsednik Saveza Srba Francuske) je govorio o Branimiru. Jakovljević je tada predstavio žrtve sa sprske strane, zasnovane na priči njegove šire familije. „Upoznao sam javnost i sa srpskim žrtvama. Moj rođak Branimir Negić je nestao u 21. godini 14.04.1999.godine u Košarama na Kosovu i Metohiji i dao je svoj život za Srbiju i srpsku teritoriju Kosova i Metohije. Za njega i za sve ostale Kosovo i Metohije će zauvek ostati srpsko. Kada je pokušao da zaustavi invaziju na Srbiju brojčano nadjačanu od neprijatelja, imao je u vidu da je iza njega Srbija. Neizmerno sam ponosan što sam mogao da vam ga predstavim i kažem koliko patimo od ove situacije. Njegovi ostaci su negde tamo, ne znamo gde… naša žalost nije završena i ne može biti dok ne bude sahranjen u njegovoj Banja Koviljači”, dodao je Jakovljević.
Branimir je bio vojnik 125. motorizovane brigade. Jedna ulica u Banja Koviljači nosi njegovo ime. A Jakovljević ističe da se neće zaustaviti dok i jedna ulica u Francuskoj ne bude posvećena svih stradalim srpskim žrtvama koji su svoje živote dali za sveto srpsko Kosovo.
Katarina Krstić-Tadić
