B. Đorđević
Narastajuća srpska dijaspora u glavnom gradu Nemačke, proslavom najvećeg hrišćanskog praznika Uskrsa, na način koji je sve bliži onom u Srbiji i svuda gde su Srbi na svojim ognjištima, sve više umanjuje granice i udaljenost od zavičaja. Pune korpe uskršnjih jaja, u svim mogućim bojama, vernici su doneli na osveštanje u srpske hramove. U vaskršnju subotu, pred ponoć, vernici su pristizali u sve većem broju, kako bi učestvovali u ophodu oko Srpske crkve Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu, a zatim i na ponoćnoj uskršnjoj liturgiji.
Ophod su poveli i Liturgiju služili starešina hrama Vaskrsenja Hristovog, protojerej stavrofor Dragan Sekulić i protojerej stavrofor Veljko Gačić. Kada su se svi priključili, ophod više nije imao ni početak ni kraj, već je to bio živi prsten koji okružuje crkvu, koga su činili brojni vernici, ispunjeni radošću vaskrsenjem Hristovim, dobrim željama za svoje bližnje i ceo srpski rod, i nadom da će svi pravoslavni vernici dočekati svoj mir. Ponoćna liturgija je potrajala do duboko u noć, a ne mali broj prisutnih našao se tu ponovo i na jutarnjoj liturgiji u nedelju. Otac Dragan i otac Veljko umeli su da radost vaskrsenja Hristovog prenesu prisutnim vernicima, koji su, ozarenih lica požurili jedni drugima da čestitaju ovaj najveći hrišćanski praznik, posle ponoćne liturgije. Tako je bilo i ujutro tokom liturgije posle uskršnjeg pričešća osveštanja uskršnjih jaja. Veliki broj vernika je ostao najpre u prijatnom druženju u dvorišnoj porti crkve, pre nego što su se uputili kućama i u domaćoj atmosferi nastavili proslavu, kako dolikuje.
Dobro raspoložena porodica Nešković, Dejan, Milica i ćerka Tara, kako i priliči ovom velikom prazniku, provodi prijatno uskršnje jutro u porti crkve sa prijateljima, a Dejan navodi:
– Uskrs slavimo u krugu porodice, porodično smo i došli u crkvu. Posle bogosluženja ostali smo malo u porti, a onda idemo kod prijatelja koji u svom dvorištu organizuju roštilj. Tamo ćemo da nastavimo da slavimo Uskrs i upoznamo naše ljude.
Porodica Nešković je u Berlinu tek godinu i po dana, često dolaze u crkvu na službe, ali ovo im je prvi put da su u hramu na dan Uskrsa.
– Otac Dragan je zaista divan sveštenik i raduje nas uvek kad prisustvujemo bogosluženju. Mnogo nam je lepo ovde. Mi smo srpsku tradiciju doneli u naš dom, pa se proslava Uskrsa i ne razlikuje od proslave u zavičaju – ističe Dejan.
Tara uči običaje
Dejan Nešković je lekar, medicinu je završio u Beogradu, a u Berlinu specijalizira ginekologiju i treba da polaže specijalistički ispit.
– Inače sam iz Ljiga rodom, a srednju školu sam završio u Valjevu. Za kratko vreme upoznali smo baš puno naših ljudi, ako se uzme u obzir da radim puno radno vreme i inače imamo dosta obaveza. Proslavu četvrtog Tarinog rođendana prošlog vikenda smo odložili za sledeći i biće nam u gostima, sigurno 30-40 ljudi. Trudimo se da tri, četiri puta godišnje odemo u Srbiju, gde obično boravimo, u Beogradu, Ljigu, na Zlatiboru – priča Dejan, a supruga Milica dodaje: “I u Banjaluci.”
Ona dalje nastavlja:
– Trudimo se da svaki odmor iskoristimo za odlazak u Srbiju i Republiku Srpsku. Nastojimo da se i tamo što više igra sa našom decom i da se što više poveže sa braćom i sestrama. A gledam i da joj ovde prenesem što više naših običaja. Dolazimo u crkvu kad god je moguće, da se i ovde druži sa našom decom, a od jeseni planiramo da je upišemo na folklor.
Milica dodaje da je najviše okupirana ćerkom Tarom, a po struci je stomatolog, još u procesu nostrifikacije diplome.
– Nadam se da je to već pri kraju. Rodom sam iz Banjaluke, a studije sam završila u Beogradu – završava Milica.
Stičemo nove prijatelje
Božidar Miljković i Jelena Milić su oduševljeni što njihov sin Noa može i u Berlinu da se uveri kako se lepo slavi pravoslavni Uskrs, i da se posle uskršnje liturgije igra sa ostalom srpskom decom u porti naše crkve.
– Uskrs slavimo po našim običajima, bez obzira na to gde smo, pa tako i sada u Berlinu. To je i naš najlepši običaj. Trudimo se da sve to prenesemo i ovde u Berlin i da i dalje slavimo kao u Srbiji. Došli smo pre oko četiri godine. Tokom nedelje radimo, ja sam u medicinskoj struci, suprug Božidar je vozač autobusa, a dosta je angažovan i kao fudbalski sudija, u četvrtoj ligi. Kada dođe vikend, rado prošetamo po parkovima i družimo se s drugim porodicama. Do dolaska u Berlin smo živeli u Smederevu, a ja sam radila u Fabrici kablova. Još ne poznajemo baš puno naših ljudi, ali nam je drago svaki put kada upoznamo neke nove prijatelje. Volimo da odemo i u naše klubove, kada god negde ima naša muzika. Ovde u crkvi smo redovno na bogosluženjima, a u Smederevo odlazimo i do četiri puta godišnje.
Svima srećan praznik
Kako porodica Popović slavi Uskrs, Vitomir i Ana su prepustili da nam ispriča sin Miloš, a i nisu imali drugog izbora. Miloš kao iz topa priča:
– Uskrs slavim sa porodicom, s mamom i tatom, prvo dođemo u crkvu, na uskršnju liturgiju, a kad se vratimo kući, onda se kucamo jajima. Svima želim srećan uskršnji praznik. Ne idem u vrtić, ali često idem na gimnastiku gde se s drugom decom uvek dobro izigram i umorim. Tata je iz Banjaluke, a mama iz sibirskog dela Rusije, iz Kemerova, kod Novosibirska. Sada nam je u gostima deda Veljo iz Banjaluke, koji nas čeka kod kuće. I ja volim da odem kod njega u Banjaluku, i tamo se igram sa braćom, sestrama i drugovima.
