Imam bebu u stomaku. Već skoro osam meseci živi u meni. Eto, mačka je izvađena iz džaka. Dok pišem kolumnu, pretura mi se po stomaku. Kad to radi, uvek mi se čini da moje telo nije više samo moje. Da će se pretvoriti u nešto drugo. Da će poprimiti neki novi oblik. Odjednom ću drugačije misliti, pisati, voleti. A smešno je što se osećam tako posebno, kao da se ovo samo meni dešava. Stalno mislim – Čoveče, mali čovek mi raste u stomaku. U mom telu mlataraju ruke i noge koje nisu moje.
U meni sada kucaju dva srca. A većina žena oko mene imala je nekad dva srca u svom stomaku ili će ih možda nekad imati. Normalno je koliko i refleks za povraćanje. Ali meni nije, meni je neverovatno, ja ne mogu da prestanem da se čudim. Možda se tako svaka žena oseća dok je u njenom stomaku beba. Kao da je jedina, kao da je svedok nekakvog čuda koje ne može sasvim da pojmi. Tako sam se kao dete osećala, zapravo se i dalje osećam, kad mislim o svemiru. Kad mi neko kaže – beskrajno – da nema početak i kraj. To je veće od mene. Moj mozak to ne može da razume, trebaju mu granice i okviri. I beba što mi cveta u stomaku je veća od mene.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 30. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 646
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Istorija 20
Post Views: 97
