Neke nove priče u nacionalnom elektronskom prostoru
Televizija B92 već izvesno vreme ima nove vlasnike (Grci, u nekakvom savezu s Nemcima), koji su tamo zatekli stare vlasničke muke (višak radnika) i zacrtali prastare planove (da naprave od gubitaša profitabilnu kompaniju) – što je situacija kao stvorena za rađanje glasina. U takvim okolnostima uobičajeno je da čaršijom kolaju različite vesti, mahom nepotvrđene i svaka neverovatnija od prethodne, a da neke od njih dopru i do šire javnosti. U ovom konkretnom slučaju, maštovitost i prodornost glasina trebalo bi da su još naglašenije, pošto je reč o medijskoj kući i to ne običnoj, već onoj koja je u deceniji za nama svojeručno proizvodila sumornu političku i društvenu klimu. Kako je to televizija koja je uvek nailazila na mizerne rejtinge u narodnim masama, a na slepu poslušnost među političkim moćnicima: ko da odoli tračevima o njoj, sada kad više ni izbliza nije silna kao do skoro?!
RAZLAZ SA MATIćEM
Glasine o B92, međutim, nisu ni izbliza sveprisutne kako bi se dalo očekivati. Od kada je objavljeno da je 92-ojku kupila grčka kompanija Antena, koja je prethodno pazarila i Foks i preimenovala ga u Prvu, retko se šta nagađalo, saznavalo i saznavalo o sudbini ove TV stanice sa nacionalnom frekvencijom. Mediji su se uglavnom uzdržavali od zavirivanja u prodatu devedeset dvojku i tumačenja njene dalje sudbine, što je posebno iznenađujuće za štampu, koja je uvek umela da se naslađuje potresima u elektronskoj konkurenciji.
Takva tišina možda jeste neočekivana, ali ako se malo bolje sagleda medijska krvna slika evro-atlantsko-reformsko-tranzicione Srbije, istovremeno je i veoma razumljiva. Silna ovdašnja glasila su godinama unazad usavršavala prepisivanje vesti i slepo praćenje tokova koje je upravo B92 nametala. Sada, kada je došlo vreme da ta glasila za promenu urade nešto sama, pa još nešto što se tiče same devedeset dvojke i to u ne baš prijatnom kontekstu, nastalo je zatišje. Svi tabloidi nikom ponikoše, a onolike istraživačke novinare po raznim blicevima kao da više zanima ko je sa kim vodio ljubav u Velikom bratu, nego kome se spremaju otkazi na B92.
A otkazi ne samo da se spremaju, nego su uveliko i počeli. Sa B92 su, naime, proteklih meseci udaljeni svi spoljni i honorarni saradnici, što je svakako najveći potres u istoriji ove televizije jer se radi o desetinama ljudi. Zato teret pravljenja programa sada leži isključivo na stalno zaposlenim kadrovima, ali ni njima pozicije nisu zajemčene – novi vlasnici najavili su još jednu čistku, tj. talas otpuštanja, zato što su i dalje daleko od onog brojnog stanja redakcije koje su zamislili kao idealno. Niko ne može ni da pretpostavi koga će surova kapitalistička ruka sada ukloniti, a insajderi (kakav izraz!) svedoče da je atmosfera u B92 neprestano napeta. Praktično, svi do jednog su preplašeni da će upravo oni biti uklonjeni u predstojećoj čistki i to se neminovno odražava na međuljudske odnose.
Samo jedna osoba, vele isti insajderi, ne boluje od neizvesnosti – Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92, već zna da se ne nalazi u dugoročnim planovima novih vlasnika i da su mu dani u ovoj kući praktično odbrojani. Kako se može čuti sa mnogih strana, dakle, ne samo iz B92, već i iz krugova poslovnih partnera ove televizije, Grci žele nekom drugom da prepuste uređenje programa, što u stvari znači da žele prilično drugačiji program: da hoće da nastave sa napornom propagandom vaskolike srpske krivice, verovatno ne bi menjali Matića, koji je barem dokazao da je tom zadatku više nego dorastao. Pošto se sa Veranom Matićem razilaze u pogledu daljeg razvoja, to može da znači samo jedno – da će uređivačka koncepcija B92 uskoro pretrpeti značajne izmene, u cilju komercijalizacije ove televizijske stanice.
MALO čEŠLJANJE POSLOVANJA
Moguća isplativost devedeset dvojke oduvek je bila sumnjiva računica. Iako su novinari te televizije često zavirivali u tuđe džepove, nikome još nije pošlo za rukom da ustanovi kako je Matićevo TV kraljevstvo dolazilo do sredstava za sve one zahtevne produkcije. Jugoslav ćosić za ona zamuckivanja i kolačenja očiju verovatno dobija određenu novčanu nadoknadu, kao i Brankica Stanković za lutanje kroz padeže.
Ko sve to plaća, pitala bi Danica iz Balkanskog špijuna, a dever đura bi joj samouvereno odgovorio: CIA, snajka, CIA! Ova briljantna scena legendarne tragikomedije mnogima je prolazila kroz glavu proteklih godina, dok su gledali preskupa televizijska nepočinstva devedeset dvojke. Iskustvo nam govori da je đura čvorović verovatno, makar jednim delom, bio u pravu: liberalni kapitalizam je takvo društveno uređenje u kojem, kada ne znate odakle dolazi novac, budite sigurni da dolazi iz Amerike (nesrećni Evropljani su previše brljivi i tragovi njihovog sponzorstva su uvek vidljivi).
Stoji činjenica da su reklamni blokovi na B92 veoma dugi. To bi moglo da nagovesti brojne i unosne marketinške sporazume, ali u nekoj drugoj zemlji. U evro-atlantsko-reformsko-tranzicionoj Srbiji, unosni marketinški sporazumi ne postoje već godinama, a pitanje je da li su ikada i postojali. U ovdašnjim poslovnim krugovima svaka naplata neminovno prerasta u krvnu osvetu, a pogotovo to važi za marketing. Ako B92 ima mehanizme za uspešnu naplatu svojih potraživanja, onda su ti mehanizmi nedostupni ostalim elektronskim i štampanim glasilima, pa se posredno opet vraćamo na teoriju đure čvorovića. Ukoliko, pak, B92 svojim komitentima izlazi u susret neracionalnim popustima (kao što, uostalom, to rade sve ovdašnje TV kuće), onda bi svako češljanje poslovanja devedeset dvojke trebalo da pokaže jasan nesklad između prihoda i rashoda.
Ali, to je sve bilo pre nego što su se u vlasničku strukturu B92 upetljali Grci, snajka, Grci, koji, sa svoje strane, vrlo blisko sarađuju sa nemačkom TV imperijom RTL (što se i vidi po programskoj šemi Prve, njihovog zajedničkog čeda). Kakvo god razumevanje za B92 da su imali njeni raniji dobrotvori, njeni novi vlasnici ga izgleda nemaju nimalo. Po televizijskim krugovima priča se da su čak namerili da devedeset dvojku čak i presele, kako bi i u tom pogledu uštedeli novac – preskupa im je sadašnja zgrada u blizini Arene, te su počeli da pripremaju selidbu B92 u nekakve hangare na Novom Beogradu ili pak u kompleks u okviru kojeg se nalaze i studija Prve u Zemunu. Ali, pravi poremećaji, rekosmo, očekuju se u kadrovskim pregrupisanjima, koji same zaposlene na devedeset dvojci toliko užasavaju, da su odande stigle glasine kako će novi vlasnici čak i da ugase B92!
Normalno, to je prilično neverovatan scenario, jer ipak B92 ima nacionalnu frekvenciju, koje se niko razuman ne bi olako odrekao. Možda će promeniti naziv (i o tome se priča) i u velikoj meri će dodatno redukovati sastav, ali će nastaviti da emituje program.
ZASLUŽNI ZA SAMRTNIčKU APATIJU
Da li će, pokažu li se sva slična nagađanja, pretpostavke i nezvanične informacije istinitim, Srbiji nedostajati stara devedeset dvojka, na koju smo navikli?! Pa, teško. Ako je iko zaslužan za nezabeleženu konfuziju i samrtničku apatiju naše javne scene, onda je to B92. To je TV stanica koja je 17. marta 2004. godine kao udarnu prikazivala vest o neredima u Beogradu, izjednačavajući ih sa pogromom kosmetskih Srba koji se odvijao u tom trenutku – iako su protesti u prestonici bili samo odgovor, tačnije, pokušaj odgovora na nasilje razularenih Šiptara. To je stanica koja je miting Kosovo je Srbija svela u svojim izveštajima na paljenje ambasada, lomljenje izloga i krađu patika. To je kuća u kojoj neograničenu slobodu ima pomenuta Brankica Stanković, koliko sećanje doseže najdrskija, najneobrazovanija i najmanje artikulisana autorka u istoriji ovdašnjeg TV izraza. To je elektronski medij čije informativne emisije neprestano viču na svoje gledaoce i mršte se na njih. To je televizija koja je iz našeg etra proterala, suptilno poput izgladnelog staforda, čak i nagoveštaje humora, duha, maštovitosti i stvaralaštva, i namesto njih srpskom gledalištu ponudila samo jednu vrednost – političku korektnost.
Ko je gledao nedavnu Insajder debatu o kriminalu u fudbalu, zna odlično o čemu pričamo. Sa tri gosta od kojih je svaki pojedinačno zanimljiv, a zajedno su spektakl (Dragiša Binić, Savo Milošević i Tomislav Karadžić), Jugoslav ćosić napravio je praktično negledljivu emisiju, u kojoj se od bespredmetnih svađa i njegovih površnih, providno provokativnih i prostačkih pitanja, nije stiglo ni blizu neke kvalitetne, sadržajne rasprave.
B92, u stvari, u svom sadašnjem obliku i nije toliko televizija, koliko plaćeni termin za besprizorno propagiranje svega onoga od čega se prosečnom Srbinu diže kosa na glavi. Zašto bi takvo televizijsko beščašće ikome nedostajalo?! U krajnjem slučaju, B92 je jedina ovdašnja medijska kuća koja nije polagala račune nikome iz Srbije, pa ni gledaocima. Naročito ne gledaocima! Naivčine su to često brkale sa kakvom novinarskom slobodom, ne videći da je to u stvari bilo ropstvo; jedino je robovlasnik bio sakriven od očiju javnosti. Za razliku od njega, novi vlasnik je izašao na videlo, a sa njim polako izlaze na površinu i suštinski – koncepcijski, ekonomski i etički – problemi ove TV kuće.
