Na Vidovdanskom saboru 1992. koji je organizovala opozicija ponuđeno je novo društveno-političko uređenje Srbije nakon odlaska Miloševića sa vlasti. Umesto njegove postkomunističke republike ponuđena je ustavna, parlamentarna, monarhija. Sabor je organizovala demokratska, ali prozapadna desnica. Crkva je imala bitnu ulogu u tim dešavanjima, u Beograd je stigao princ Aleksandar Karađorđević, dok su studenti Beogradskog univerziteta takođe u velikoj meri podržali Sabor. Glavne saboraške partije bile su SPO Vuka Draškovića i DSS (stara) Vojislava Koštunice. To je bila okosnica opozicione koalicije DEPOS koju su podržavali i viđeniji nestranački intelektualci. Van saboraške opozicije ostala je DS, jer Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić nisu hteli u DEPOS.
Ovaj Vučićev Svesrpski sabor nije ponudio novi tip društveno-političkog uređenja, ali je možda ipak moglo da se naglasi (kako bi se odagnale sumnje) da je interes srpskog naroda da živi u ustavnim, parlamentarnim, republikama. I ma koliko nekome to bilo izlišno, možda je ipak trebalo naglasiti da su i Republika Srbija i Republika Srpska opredeljene čvrsto za višepartijski sistem, pluralizam mišljenja, slobodu medija i vladavinu prava. Bez toga reči „sloboda“ i „jedinstvo“ više podsećaju na imena sportskih klubova kakva su se nadevala u vreme komunizma kad je, realno, bilo mnogo više ćirilice u javnom prostoru. Dok danas na potrebu očuvanja ćirilice apeluju udarni Vučićevi mediji koji su uglavnom na latinici (sem „Politike“ koja potiče iz prve, monarhističke Jugoslavije i „Večernjih novosti“ koje potiču iz komunizma, i još ponekog izuzetka).
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 274
